Љубав према Поникварима спојила Поникварчане након 30 година

Након 30 година мјештани кордунашког села Пониквари окупили су се 11. јула на Банстолу у ресторану Завичај. У питању су мјештани села Доњи Пониквари, у којима је прије рата било 42 куће, од којих је 17 било католичких.

Окупили су се у великом броју, преко педесет њих захваљујући својој земљакињи Даворки Милосављевић дјевојачко Мишчевић. Како сама каже велику помоћ су јој пружилe њене комшије, породица, отац и стриц јер из својих Пониквара је отишла као дјевојчица и није познала све људе из села. Најмлађи гост је њен син од десет година, а најстарији Милан Кљајић.

– Годинама сам жељела да организујем ово окупљање, и прво сам се консултовала са члановима моје породице, који су ми пружили подршку, првенствено од мојих Мишчевића. Мој стриц Владо Мишчевић ме је храбрио да не одустанем као и мој комшија Горан Дивић. Прво сам позвала најмлађег становника Пониквaра Славена Дивића, јер ми је прије свега било важно да видим да ли је та млађа генерација уопште заинтереsована за окупљање.

Како каже одрастајући у избјеглиштву, далеко од Кордуна, Пониквара, далеко од родне куће свакодневно је слушала у својој кући и на разним породичним окупљањима реченицу: „Никада се више нећемо скупити“.

– И да се то не би догодило, због мог оца, стрица, имала сам потребу да их опет све окупим, а највише због мог дједа. Мој прадједа Милош, по ком је мој отац добио име, је са својом браћом 1941. убијен, а мој дјед је тада био у мајчином стомаку, а сестра Савка двије године. Дјед Стево је радио и стицао, а са својом супругом Драгом, мојом баком, подигао четворо дјеце, и дочекао је деветоро унучади у Крајини.

У Кречдин их је пут нанио након прогона из Крајине јер је дједина сестра живјела у Крчедину, па су и они дошли овдје, и постали прави домаћини. Стриц се бави пољопривредом и веома је успјешан у томе.

Одлазећи на Крајишке вечери дошла је на идеју да би вољела окупити своје из Пониквара, али било је оних и из Рудника и Топуског, јер како каже Даворка то је њен пут до школе Пониквари–Рудник –Топлице.

– Обрадовала ме је ћерка нашег покојног кафенџије Дуке из Рудника, Сњежана, као и породица Жутић, чији је отац био наставник математике, директор школе Воја Павловић који је био и кореограф и првим плесним корацима на фолклору ме је научио, а супруга му је из Пониквара. Нисам била ни свјесна значаја ове вечери док се сви ти људи нису окупили и осјетила се радост и толина. Посебно сам срећна јер сам видјела мог стрица Славка и оца како су срећни и поносни што смо се окупили и све тако дивно организовали.

Нису жељели да то буде само забава уз музику, жељели су да се присјете свог некадашњег живота, обичаја, људи, традиционалних јела… Даворка је испекла кукурузовницу, скувала пекмез од шљива, донијела је неке старе предмете, кртол, фењер. Сјетили су се како су у Крајини за вријеме рестрикција освијетљавали пут тако што би заболи шибицу у јабуку, и с машћу су правили свијеће.

Посебно су их дирнула два паноа, са заједничким фотографијама из Пониквара.

Промовисана је и књига Владе Ковачевића Који је пут мој у којој аутор описује своје дјетињство, живот, па и рат. Ковачевић је из Топлица, ожењен Ранком, рођеном Мишчевић из Пониквара, а сада живе у Вуковару.

Изненађењима није било краја, захваљујући Мири Рончевић и њеном супругу Стеви, почастили су се тортом у облику Споменика на Петровој гори.

– Захвалила бих се и особљу ресторана Завичај, Игњатији Босанцу који је уклесао у дрво натпис Пониквари – Рудник, по препоруци мог сина Николаја, мојој тетки Љуби Кљајић, дјевојачко Мишчевић.

Пуковник Игор Дивић одржао је divan говор о Пиникварима, присјећајући се људи , мјеста, шаљивих анегдота.

Срђан Козлица је пјевао и сви су били презадовољни атмосфером и понијели су са собом предивне утиске.

С обзиром да се ближи и годишњица Олује, незаобилазно је било подсјећање и на те тешке дане.

– Један брат је имао девет мјесеци, а други девет година, ја једанаест година. 11. августа смо прешли у Србију, а били смо у окружењу у Топуском, па су ме превезли за Србију дивни људи Милутин и Снежа Бугарчић, које никада нећу заборавити, а млађег брата сам донијела у наручју. Никада више нисам отишла у Крајину, и у Поникваре.

Даворка се захвалила супругу и породици који су били пуни разумијевања око њеног ангажовања у организацији.