ДЈЕЦА ИЗ КОЛОНЕ (1) – ДР ИЛИЈАНА СКОРИЋ: Након „Олује“ ништа ми више није изгледало немогуће!

• Три деценије након највећег прогона у новијој српској историји, серијал Дјеца из колоне подсјећа да иза сваког броја стоји име, лице и прекинуто дјетињство. Умјесто статистике и испразних фраза, доносимо лична свједочанства о страху и губитку, али и о снази да се из колоне крене ка новом животу.
• Некадашња дјеца, данас зрели људи, постали су стубови заједница у којима живе — љекари, професори, умјетници, спортисти, новинари, укратко: ствараоци. Наша је обавеза да њихове приче пренесемо достојанствено — као опомену, али и као доказ да ниједан прогон не може угасити људски потенцијал.
• Редакција Српског кола овај серијал објављује да би се памтило, да би се уважила жртва, и показало да су прогнаници једне земље постали богатство друге.
• Из колоне страха израсли су људи који данас носе снагу једног народа.

Име др Илијане Скорић у Београду изговара се с усхићењем и повјерењем. Мајке је помињу као љекара који не брине само о здрављу жена и превенцији болести, већ и као некога ко са посебном посвећеношћу прати најосјетљивије тренутке сваке породице – очекивање новог живота.

Дубоко свјесна да мајчинство није само лична срећа, већ и највећа одговорност друштва, настоји да трудницама подари осјећај подршке, сигурности и пажње. Запослена у Институту за мајку и дете Доктор Вукан Чупић, др Илијана је међу пацијентима препозната као љекар од повјерења — темељна, посвећена, опрезна и врло одговорна.

Ипак, њена истрајност и топлина нису рођене само из медицинског знања, већ и из личног искуства. Снагу и постојаност коју данас дијели са својим пацијентима, Илијана је први пут научила у најтежем могућем тренутку — као дијете, у колони која је напуштала дом.

Тај рани губитак, сусрет с неизвјесношћу и страхом, обиљежили су њено дјетињство, али су истовремено обликовали личност која зна како да у тренуцима стрепње улије мир, а у тренуцима страха врати наду.

Сјећате ли се тренутка када сте морали напустити дом?

– Тог кобног дана пробудила ме је непогрешива дјечја интуиција која је слутила трагедију. Током цијелог дана пристизали су људи из Книна говорећи: „Книн гори, бјежимо, само да спасемо живу главу.” Иако сам већ три године познавала азбуку и умјела да читам, овога пута на лицима одраслих могла сам само да „прочитам” тугу, страх, безнађе. Сјећам се да ме је предвече мама послала по баку да дође да се спакујемо и кренемо – а гдје, нико није знао. Безброј питања, а ниједног одговора. На том путу од двјеста метара од куће, док сам корачала, може се рећи да је прекинуто једно безбрижно дјетињство. Размишљала сам шта ће се даље догађати. Ако ми одемо, неће бити никога да нахрани животиње – оне ће угинути. Сјећам се да сам плакала и јецала у себи, али нисам хтјела никоме показати да ми је тешко. Осјећала сам да је крај, да не идемо само на дан-два, како су нам тада рекли. Зато сам спаковала све своје играчке и оно што ми данас има непроцјењиву вриједност – албум са старим фотографијама и успоменама. Током емитовања дневника око осам увече, била сам сама са сестром у дневној соби. Приказали су гранатирана степеништа зграде у Книну и крв по њима. У том тренутку само сам размишљала како ћу своју млађу, петогодишњу сестру заштитити, како ћу јој одвратити пажњу да не гледа те призоре. Сјећам се да сам те ноћи повраћала. Ујутру сам се пробудила у Петровцу, у колони – нисам могла ни да гутам, ни да причам.

• Који детаљ Вам је остао у сјећању као најупечатљивији?

– Из угла једне шестогодишње дјевојчице, најдубље ми се урезала слика ужареног неба и дима из којег се Динара више није видјела. У тренутку сам чула грмљавину граната и детонације, очи су ми се напуниле сузама, а страх ме обузео при помисли: „Гдје је мој тата? Да ли је жив?” Олуја за мене није само назив војне операције, већ рана у души, невидљива и тиха, коју свако од нас Крајишника носи на свој начин. То је осјећај распарчаног дјетињства, немира који се не гаси и туге која утихне само да би се поново јавила.

• Како је изгледало дјетињство у избјеглиштву?

– По доласку у Србију постали смо подстанари. Недостајало ми је све што чини један свијет дјетињства: моја соба у којој сам оставила снове, двориште које је памтило моје кораке, дјеца из комшилука чији је смијех одзвањао до мрака. Али највише сам жудјела за безбрижношћу и миром – за оним невидљивим осјећајем сигурности који једном изгубљен више никада није исти.

Док је бака чувала сестру и мене, родитељи су радили по два посла. Њихове руке су биле уморне, али срце снажно, јер нису хтјели да осјетимо да смо икада лишене нечега. Тек сада, из ове перспективе, видим да је њима било најтеже. У сваком дану који пролази све дубље разумијем величину њихове жртве и осјећам све већу захвалност за тиху снагу којом су нас водили кроз живот.

• Када се у Вама пробудила жеља да постанете љекар?

– Жељу да постанем љекар осјетила сам веома рано, још као петогодишње дијете. Моја прва жива сјећања на тај позив везана су за болницу у Книну, у годинама када је рат обиљежавао свакодневицу. Једном приликом сам повриједила палац. Збринуо ме је ортопед; бол је била јака, али ме је надјачала радозналост да откријем како је могуће „ушити прст”. Та знатижеља постала је моја најбоља утјеха, држала ме присутном и натјерала да пажљиво упијам све што сам видјела: инструменте на столу, шприцеве, завоје. Потом сам упорно испитивала чему који служи.

У памћењу је остала и слика хеликоптера који се спушта на хелиодром испред болнице, доносећи нове рањенике. Молила сам мајку да ме поведе ближе, да видим шта их мучи, како изгледају ране од нагазних мина на њиховим ногама. Тај осјећај немоћи, док сам као дијете посматрала људе које је рат осакаћивао, пробудио је у мени снажан порив да једнога дана будем та која ће помагати. Тада нисам слутила да је у тим тренуцима, дубоко у подсвијести, већ био утиснут мој будући позив.

• Образовање сте стекли у Србији?

– Годину дана након Олује кренула сам у Земуну у Основну школу Лазар Саватић. То је за мене био нови свијет, свијет који је бар дјелимично могао да задовољи моју радозналост. У тим данима тата ми је изговорио реченицу која је заувијек остала утиснута у моје памћење: „Ово што нам се десило — да смо изгубили све и дошли у другу државу — нека ти буде лекција да у животу можеш остати без свега, осим онога што носиш у себи. Само памет и способност нико не може да ти одузме, нити их можеш изгубити.”

Те ријечи сам схватила дословно и настојала сваког дана да будем боља него јуче. Такмичила сам се, али не са другима — већ сама са собом. Вјерујем да је управо то искуство, и све што нам се догодило, још више распламсало моју жељу да се остварим и докажем.

Јесте ли икада имали осјећај да морате „доказивати” свој идентитет и вриједност јер сте дијете из колоне?
— Била сам свјесна да су „избјеглице” жигосане. Морам признати да, иако дијете у том узрасту природно тежи да се поистовјети са вршњацима, ја то нисам жељела. Напротив, у мени се јављао отпор. Увијек сам се издвајала, јер сам се осјећала несхваћеном, другачијом, као да у мени постоји зрелост коју већина мојих вршњака није имала. Све те околности учврстиле су моје самопоуздање. Наравно, није увијек било лако, али никада нисам дозволила да ме било ко понизи. Фокус ми је био на учењу, труду и сталном раду на себи, у сваком смислу. Веома рано сам научила да бол и губитак претворим у снагу, у своје „погонско гориво” за остварење циљева. Постоји једна лијепа мисао која најбоље осликава тај осјећај: „Дјеца одрасла на камену своје снове су видјела јасније и у њих чвршће вјеровала.”

Јесте ли у неком тренутку осјећали да су Ваши снови већи од окружења у којем сте се затекли?
— Тачно тако, након Олује ништа ми више није изгледало немогуће. У себи сам осјећала изазов да помјерам границе, да своје амбиције проширим даље него што сам икада замишљала. Али оно што ме је истински водило било је нешто дубље — спремност на жртву и одрицање, тихи глас који ме тјерао да никада не прихватим просјечност. Управо тај порив, тих и упоран, разликовао ме је од других и показао ми пут који сам морала да пратим.

Вјерујем да сам ту снагу насљедила од својих предака. Људи који су храбро, часно и поштено бранили границе Војне крајине, а при том сачували вјеру и достојанство, као да су оставили дио себе у мени. Често у себи осјетим тај тихи водич — подсјећа ме да се никада не предам, да се суочим са сваком препреком и да увијек идем напријед са истом одлучношћу и храброшћу.

• Колико Вам је било важно да кроз своју професију помогнете другима – посебно дјеци?

– Љекарски позив мора да се обавља из чисте љубави, хуманости и емпатије – само тако добија истински смисао. Рат руши све вриједности и повлачи оштру, непомјерљиву границу између живота и смрти, љубави и мржње. Управо зато ме научио да људски живот и здравље увијек поставим изнад свега осталог. У мом малом свијету, права привилегија је била изабрати управо овај пут – бавити се најврједнијим што постоји. Када спасите живот другог бића, откријете узвишени осјећај који ништа друго не може замијенити. Могла бих рећи да је то неисцрпни извор снаге, који непрестано напаја енергијом и ентузијазмом за све оно што тек долази.

Шта за Вас данас представља Задар, а шта Кистање?
– За мене је Задар посебан град и увијек ће бити, јер сам ту рођена. Када са родитељима прошетам тим улицама, често изговоре исту реченицу: „Ово више није тај град, све се промијенило.” Док ми Кистање буди сјећања из дјетињства, не могу да не поменем и наше најврједније духовно благо — манастир Крку, у којем је у прошлости архимандрит био рођени стриц моје баке, Никодим Опачић.

У родни крај се враћам неколико пута годишње, колико ми обавезе дозволе. За мене не постоји мјесто на свијету у којем се осјећам потпуније, срећније и безбрижније. Ту је кућа у којој сам провела најраније дјетињство, наш Храм Светог Петра и Павла, који је прошле године прославио пет вијекова постојања, као и гробови предака.

Себи сам поставила непоколебљив задатак: да наставим оно што су моји преци започели, нарочито дјело дједа по којем носим име, и да будуће генерације упознам с нашим обичајима и традицијом. Вјерујем да само кад дјеца добро познају свој идентитет, могу истински поштовати и туђи.

• У времену дефицита стручног медицинског особља, да ли некад размишљате да се вратите у Хрватску као признат медицински стручњак?

— Ја сам љекар и хуманиста. По Хипократовој заклетви, моја је обавеза да лијечим све људе — без обзира на боју коже, вјерску или расну припадност. Не носим у себи мржњу према било коме, људски је опраштати, али никада не смијемо заборавити. Заборав би могао омогућити да се исто зло понови, а то никада, никоме, не смије бити допуштено. Иако сам имала прилике да на стручним конгресима упознам многе љекаре из Хрватске, па чак и добијала позиве да радим код њих као гинеколог, за сада о томе не размишљам. За мене је важно да у сваком човјеку, без обзира на прошлост, видим само онога којем могу помоћи, и да моја одлука о раду буде вођена хуманошћу.

• Како бисте оцијенили однос Србије према „дјеци из колоне”?

– Морам бити искрена, у Србији нисмо дочекани с пуном емпатијом за егзодус који смо преживјели. Дуго нико није ни спомињао, ни обиљежавао страдање нашег народа, и та празнина остављала је бол који се не може избрисати. Али, како живот увијек на крају враћа правду, имена дјеце из колоне данас свијетле у свим важним сферама друштва. Они су стубови и ослонац Србије, и мисao да смо из тог страдања израсли у снажне, одговорне људе испуњава ме непроцјењивим поносом и тихим осјећајем правде која је, упркос свему, на крају побиједила.

Трифко Ћоровић / Српско коло број 113.
јун-јул 2025. године
странице 2-3.