Поезија Јагоде Кљаић: Како ЈЕ настала банијска библија

Пруга уског колосека

Збирка песама “Са друге стране штреке” (штрека је пруга уског колосека, локалног карактера, којом је шездесетих и седамдесетих година прошлог века Југославијом тутњао онај возић “ћиро” гоњен или вучен парном локомотивом) монументални је споменик животу и језику крајишких, банијских Срба, животу који се, макар тамо, на Банији, полако гаси и нестаје. Млади одлазе из села, остају углавном само старачка домаћинства у којима се још може чути језик на коме је “Штрека” написана. “Штрека” је пре свега одлична поезија, а њена посебна вредност је што у стиховима чува језик који умире и за који је ауторица на крају збирке направила обиман Рјечник. Занимљиво је да сама песникиња никада није живела на селу (а све су песме посвећене селу и сељанима) већ је само ишла код родбине, али је снажно упила тај језик и, оно најважније, потпуно разумела психологију људи на селу и снажне слике њихових живота преточила у изванредну поезију. То су песме о првим љубавима, о оцу, мајци, брату, сестри, ђеду и баби, о сеоским пословима, о стрепњама и надама, о обичајима…

У сваком случају, са Јагодом сам мејлом направио интервју и тако је почело наше пријатељство. Настављено је када ми је Јагода јавила да неким послом опет долази у Београд. Нашли смо се и седели у кафићу у Доситејевој улици, иза Клуба књижевника. Причали смо о “Штреки”, Јагода ми је објашњавала како је настала збирка.

– Језгра тих стотину пјесама смјештена је у причама о родном градићу Глини из времена дјетињства, сакупљеним у збирки Пјесма за Корзо – Глински споменар. У њима сам споменула више старих ријечи из народног говора које су само још ту и тамо некоме познате. Реакције су биле изненађујуће и тек сам уз њих постала свјесна да људи не знају шта су пјенице, шувака, периљак и још неке узгред споменуте ријечи. То ме једноставно уплашило и схватила сам суштину: одоше људи на други свијет, с њима оде и језик – каже Јагода Кљаић.

И ту сам јој предложио да свом пријатељу Ненаду Грујичићу, дугогодишњем председнику Бранковог кола, традиционалне књижевне манифестације која се два пута годишње одржава у Сремским Карловцима, пошаљем ПДФ “Штреке” и замолим га за мишљење. Јагода се сложила. И на крају, кад смо се растајали, из торбе коју је понела на пут Јагода вади повећу кесу и гура ми у руке. Питам, шта је то, она каже – “ма нешто сам вам мало донела, да не долазим празних руку…” Ја одбијам, она ни да чује. Шта ћу, узмем кесу. Погледам код куће шта је Јагода спаковала: литар домаће шљивовице, тегла меда и комад пршута. Прави банијске милоште.

На Бранковом колу

Убрзо је стигао одговор од Ненада: Решио је да Јагоду доведе на Бранково коло и да јој посвети једно књижевно вече на коме би публику упознала са својим делом. Тако је и било и Јагода је са великим успехом на Бранковом колу представила своју поезију. Додатно, Ненад се побринуо да једна ојкачка група буде ту и да употпуни вече чувеним крајишким ојкачама. Јагода каже да је било вече за памћење. Промовисала је Јагода Штреку и у Бања Луци, у Суботици, по целој Банији. Питам је какве утиске носи, како публика реагује…

– Срдачно, угодно, искрено, народски. Имам храбрости рећи оно што мислим и понекад чујем од других: онај тко не препознаје пјесме у Штреки тај је изгубио душу. Њега је згромио живот, вријеме, политика, материјална вриједност. Штрека се може гледати с више трачница и из више вагона: један је људски, емотивни, суосјећајни; други је онај од ријечи; трећи је вагон књижевни, а четврти животни који некога подсјећа а некога подучава. Кад 70-80 људи слуша пјесме и понеку ријеч о њима а да не зашкрипи столица и нитко не изађе да се не врати, то говори о онима који препознају друге људе кроз своје осјећаје и доживљаје. Тако је било на промоцији свих досадашњих издања, па и овога задњег, опсежног, у Сиску и недавно у селу Папићи крај Суње – каже Јагода.

О Штреки су први писали професор др Душан Маринковић са Филозофског факултета у Загребу, професор др Душан Иванић са Филолошког факултета у Београду и професор др Дијана Црњак са Филолошког факултета у Бања Луци. Сви су они препознали не само вредност Јагодине поезије, него и вредност збирке као трезора једног језика који изумире. Да ли је Јагода очекивала толико похвалних речи о Штреки? Када је схватила да Штрека почиње неки нови, свој, паралелни живот?

– Очекивала сам да ће одређени број људи схватити у чему је вриједност пјесама. Мислим да нешто слично сваки писац очекује за своје дјело. Реакције су почеле стизати врло брзо, најприје осврт Енеса Кишевића под насловом Опорука времену. Некако истовремено објављена је књига „Што сањамо“ у поводу 70. рођендана Душана Маринковића, професора на загребачком Филозофском факултету, у којој је текст о Штреки из пера проф. др Дијане Црњак. Али, то је ипак био други корак занимљивог и људима обогаћеног путовања Штреке штреком. Први је закорачен у октобру 2018. године промоцијом на свевременском култном мјесту догађања у култури у цијелој регији, у Коларчевој задужбини, гдје је и када је професор Душан Иванић детаљно ријечима прошетао кроз свих 100 пјесама, назвавши шетњу Прело код Јагоде. Не само да су изречене, него су написане значајне реченице, усудим се рећи хисторијске вриједности јер сам сигурна да ће се Штрека некад у будућности анализирати више него данас у контексту језика који је нестао – каже Јагода.

Рале и Енес

И ја сам наставио да промовишем Штреку код људи за које сам веровао да умеју то да цене. Тако сам и свом драгом пријатељу Ратомиру Ралету Дамјановићу послао ПДФ Штреке. За оне млађе који ово читају, Рале је мојој генерацији остао заувек урезан у сећање као врхунски рецитатор, а његове “Мостарске кише” и данас нам звоне. Касније је Рале направио сјајну књижевну, али и новинарску каријеру на Радио Београду. Данас је у пензији, већ је дубоко загазио у осму деценију али је и даље предани следбеник уметности. Пошаљем му Штреку и кажем, ево Рале, погледајте, можда вам се свиди.

И онда се једно време нисмо чули. Прошло је и више од месец дана, не јавља се Рале. Помислио сам – да му се допало, јавио би се он одмах. Кад оно, после неких два месеца зове Рале и пита ме нешто о Јагоди. Ја га питам, а зашто вам то треба? Каже, па пишем управо есеј о Штреки!

Како је Јагода доживела његово одушевљење Штреком?

– Рале Дамјановић за мене је посебна чаролија. Зато што сам као студент у Загребу слушала Ралета како говори поезију, а то је било прије 55 година. Некога не познате а познате га. То је поклон живота, дар за који се питате како сте га заслужили. Ни у једној мојој свјесној можданој вијуги у то вријеме није могла бити мисао: овај човјек ће једног дана писати о мојој књизи и онда се прије четири године догоди ситуација да Рале добије збирку, изрази задовољство, она некадашња студентица која је практично из провинцијског блатњавог сокака стигла на велеградси асфалт охрабри се питати би ли нешто написао, стиже одговор какав шаљу велики људи сигурни у себе: наравно да ћу написати нешто о Штреки. И стигао је есеј под насловом Повратак у Реч – сећа се ауторица.

Слична реакција на Јагодину поезију била је и нашег познатог лингвисте, др Данка Шипке, који већ дуже од три деценије предаје славистику на Универзитету Аризона. И Данко је од срца написао своје мишљење о Штреки.

Још један уметник био је одушевљен Штреком. То је Енес Кишевић (као и Рале, сјајан рецитатор, и управо Ралетов саборац из неких бољих времена), глумац и песник из Загреба. С обзиром на то да је рођен у Босанској Крупи, одрастао у Кључу, школовао се у Бањалуци… Енесу је био близак језик Штреке. Десило се да је Енес једне вечери узео да чита књигу тада свеже добитнице Нобелове награде, Олге Токарчук. И после неког времена одбаци он Олгину књигу као прилично незанимљиву. У покушају да спаси вече дохвати се Штреке коју му је Јагода поклонила. И од тог тренутка и Енес је у кругу фанова ове јединствене збирке поезије.

– Великог пјесника Енеса Кишевића такођер сам познавала од младости кроз његове пјесме и јавне наступе, узгред смо се сусрели у вријеме кад сам као новинар радила у „Вјеснику Жељезаре“ а Енес био члан жирија тада значајне Књижевне награде на нивоу Југославије, оне Металуршког комбината Жељезара Сисак. Као великог човјека упознала сам га кад је објављено прво издање Штреке. Пришла сам му с одређеним страхопоштовањем и рекла да бих жељела да прелиста збирку. Прихватио је без икакве задршке и након краћег времена стиже Енесов осврт. И касније, на неколико промоција, међу осталима у Глини и Сиску, на књижевном догађању у Петрињи које није имало везе са Штреком, Енес бираним ријечима, уз значајне ријечи похвале, говори о пјесмама у Штреки и шири дух људскости који се кроз пјесме провлачи – каже Јагода Кљаић.

Аудио издање

Наставила је Јагода да марљиво гради својој Штреки праву кућу. Па је тако кренула у амбициозан подухват да направи аудио издање у коме би познати драмски уметници говорили стихове. Речено, учињено. Основала је Јутјуб канал назива Са друге стране штреке на коме је 40 звучних песама, а у току је снимање преосталих 60. Песме на Јутјубу рецитују позоришни, филмски и телевизијски глумци: Душан Бућан, Хрватско народно казалиште Загреб; Арета Ћурковић, Дјечје казалиште Осијек; Ксенија Маринковић, Хрватско народно казалиште Загреб; Александар Стојковић, Народно позориште Бања Лука; Душко Валентић, Драмско казалиште Гавелла Загреб; Песме такође говоре Миодраг Самарџија, познавалац дијалекта и сама ауторица Јагода Кљаић. Дакле, укуцајте на Јутјубу Са друге стране штреке и – уживајте.

Штрека тако има свој живот и на Јутјубу. За глумце то није био лаган посао јер је требало погодити акценте, дати прави смисао изговорених речи…

– Није једноставно говорити пјесме. Да би се погодила мелодија говора банијског сељака треба познавати значење ријечи. Не изговарају се, напримјер, ријечи пртèна торба и пртêно сунце једнако. Заједно смо дотјеривали изговор ријечи. Понављала сам: ово што ми сада направимо остаје заувијек тако како се сада чује. Недавно су чланови Поетског театра „Сапутници“ Филолошког факултета Бања Лука, под водством проф. Андреје Марић, с великим ентузијазмом снимили 30 нових пјесама: Нина Чало, Милица Куриџа, Александар Матерић, Марија Васић и Невен Врачар. Снимање је било у студију Библиотеке за слијепа и слабовидна лица којима ће Штрека бити доступна у аудио верзији. Јако је важно што је Штрека на тај начин ушла међу младост и вјерујем да ће уз њих трајно остати. Професори тога Факултета, Црњак, Милашин, Леро Максимовић, Марић, Козомара и други, уз деканицу Бабић, с изузетним су разумијевањем и поштовањем приступили Штреки, како није ни једна установа, институција или библиотека у Хрватској и на Банији – прича Јагода.

На крају је Јагода одлучила да скупи све текстове о Штреки и споји их са збирком у јединствен зборник.

– У сваком осврту спомињу се наслови понеких пјесама, па је било логично да су спојени и везани у једну књигу. Ту књигу наслова Са друге стране штреке и одјеци, од 500 страница, заслужили смо сви који смо на Штреки радили. Зато и овим путем изражавам неизмјерну захвалност свим ауторима текстова, 26 имена је на задњим корицама и у садржају, драмским умјетницима и издавачу, многобројним познатим и непознатим људима који су ме, као аутора, подржавали протеклих седам година. Жељела бих о сурадњи са сваким аутором написати цртицу, можда једног дана, за неко ново издање Штреке с одјецима. За неизвјесну будућност „у којој ће храбри људи непалских Шерпа случајно наићи на Штреку и одгонетати те чудне ријечи својих предака“ (Тадић) – каже Јагода.

У сан уз Штреку

Много је Банијаца широм света, по Европи и у Америци, Канади… Њима је Штрека буквално Банијска Библија, како је свој текст о Штреки насловио књижевник Петар Гудељ. Имао сам у то прилику да се уверим када сам на Коларцу био Јагодин гост на промоцији њене прозе “Кућа са зеленим баркодом”, својеврсних дневничких забелешки ауторке после разорног земчљотреса који је најтеже погодио Банију. Скупило се тада у сали на Коларцу 70-ак људи а 90 посто њих су или били рођени Банијци “на привременом раду” у Београду или млађи људи али банијских корена. Упијали су сваку Јагодину реч.

– При сусрету са великим пјесником Петром Гудељем, након што је добио Штреку, прва његова реченица била је: Ви сте нама донијели нови језик. И бард хрватског пјесништва пише осврт – пјесму наслова Банијска Библија. Под тим и таквим печатом нема извлачења или развлачења. Након неколико прочитаних пјесама, Штрека или осваја или не занима читаоца. За ову Штреку нема средине, као што је нема ни на правој, истинској штреки. Или кренеш и путујеш или не крећеш на пут. Са собом можеш понијети само „пуце асперина“ кога апострофира професор Данко Шипка, за случај да те од богатства емоција заболи глава. Реакције стижу од Аустралије, Канаде, Америке, преко Париза, Лондона и Баден-Бадена до мјеста и људи који живе у државама бивше Југославије. Упознавању читалаца са Штреком умногоме придоносе и све важне информације које објављује сајт Банија онлине уредника Николе Ђурића. Људи пишу: уснивам са пјесмом из Штреке, врати ме у дјетињство и младост, лакше заспим, љепше спавам. Могла бих припремити нову књигу коментара о Штреки – објашњава нам ауторица.

Да ли је Штрека њено животно дело, споменик који ће остати иза ње, питам је.

– Јесте, та књига је моје животно дјело. Више од тога, а о чему пишу зналци књижевности, поезије, дијалектологије, не могу. У неколико текстова Штрека је успоређена са Баладама Петрице Керемпуха Мирослава Крлеже (Баздуљ, Гудељ, Комар, Стојић) у сваком тексту налазимо имена врло значајних писаца са повезницом према Штреки (Цвијић, Андрић, Бећковић, Настасијевић, Винавер, Бели Марковић, М. Павловић, Д. Михаиловић и многи други). Један аутор више од тога не може и не треба, а да би остао аутентичан. Зато је сљедећи корак збирка која се ослања на Штреку, али је опет нешто друго: проза, само дијалози између две особе, наравно, на банијском народном говору, наслова Дивани. Хоће ли све то једног дана бити препознато као нематеријално културно насљеђе, када и чије – то остаје отворено питање и тема на коју аутор не може утјецати – каже Јагода Кљаић.

Доклен?

А овако Јагода пише о ономе што је урадила: “За десет-двадесет година мало тко ће разумјети наведене ријечи и мноштво других а још данас познатих нам. Није немогуће да ће за неколико стољећа неки нови Милорад Павић писати такођер нови Хазарски речник у коме ће Хазари бити Срби са Баније, из Лике или Кордуна. Или да ће за осамдесет година, можда, такођер нека нова Исидора Секулић написати текст под насловом: Банијски језик, као што је права Исидора писала о Босанском језику сад већ давне 1936. године. И хоће ли уопће за стотину година постојати књиге и било какви писани трагови, кад нам пророци науке и технологије предвиђају пресељење људи на неку нову планету на којој ће и организација живота бити нама непозната? Без обзира на таква предвиђања недалеке сутрашњице, ријечима којима дословно пријети убрзано нестајање у забораву како који старац и старица оду с овог свијета остаје посљедња нада: записати их, трајно спремити у прозу, поезију, рјечнике, лексиконе, у књиге или на новинске и интернетске странице. Сасвим је свеједно на који начин и тко ће их у којој форми објелоданити, хоће ли то бити одмах или за десет година, оне морају бити записане, као окосница културног наслијеђа једног народа који на једном простору нестаје.”

Ауторица је пре десет година путовала од станице до станице и застајала на свакој од стотину. Од тада, возу се придружују нови путници, а сваки који се успне његовим степеницама и уђе у купе ту заувек остаје. На начин да изађе на некој следећој станици, али онда гледа где ће се поново укрцати, наставити путовање, макар краткотрајно, и све тако: уђи – изађи – уђи – људи се упознају и спајају. Докле? Ауторка предвиђа на самом крају стоте песме:

Доклен?

До сведоклен!

О Штреки

До сада су објављена три издање збирке песама Са друге стране штреке (Просвјета Загреб, 2017; Пресинг Младеновац 2018. и Прометеј Нови Сад, на ћирилици, 2019) а отприлике пет година су пристизали коментари и осврти. Збирка садржи 100 песама сврстаних у шест циклуса, те Рјечник с око 1.000 лексикографских јединица. Прошле године светло дана угледала је књига од 496 страница наслова Са друге стране штреке и одјеци (Култура вриједности, Сисак, 2024) у којој су песмама додати нови текстови структурирани око наслова: Одјеци уза низа штреку.

Они су писали о Штреки

Мухарем Баздуљ, писац, новинар, преводилац: “Декларација о завичајном језику”; Бранково коло, културна институција, директор књижевник Ненад Грујичић: “На Бранковом колу о крајишком говору”; Дијана Црњак, проф. др, редовни професор на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци: “Синтаксичке особине дијалекатских пјесама Јагоде Кљаић”; Ратомир Дамјановић, књижевник, радио-новинар, предавач, издавач, рапсод: “Повратак у Реч”; Милијан Деспотовић, књижевник, критичар, издавач: “Велика језичка саборност”; Славица Гароња Радованац, проф. др, редовни професор на Филолошко-уметничкој академији у Крагујевцу, књижевница: “Језичко-поемско памћење о минулом животу”; Петар Гудељ, књижевник: “Банијска Библија”; Душан Иванић, проф. др на Филолошком факултету у Београду: “Вијенац лирских стања”; Јахиел Јаша Камхи, специјалиста медицинске биохемије, слободни писац: “Запис и о времену и о језику”; Енес Кишевић, пјесник и драмски умјетник: “Опорука времену”; Ружица Комар, пјесник, есејиста, књижевни критичар: “Поетски отпор забораву љепоте ријечи”; Соња Леро Максимовић, виша асистенткиња на Филолошком факултету у Бањој Луци: “Двије стране језика и поезије”; Душан Маринковић, проф. др на Филозофском факултету у Загребу: “Непоражени човјек”; Горан Милашин, доц. др на Филолошком факултету у Бањој Луци: “О дијалекатској поезији Јагоде Кљаић”; Андријана Николић, проф. др, предавач на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу: “Лирски оживљена времена у којима се живјело другачије, али се исто умирало”; Ранко Павловић, свестрани књижевни стваралац: “Чувар језика у времену немара”; Вјера Рашковић Зец, проф. др, књижевник, предавач, лектор: “Књига живота”; Биљана Савић, проф. др у Институту за српски језик САНУ: “Вокализам и консонантизам у збирци пјесама Са друге стране штреке Јагоде Кљаић”; Миле Стојић, пјесник, есејист и новинар: “Њежно у грубом”; Данко Шипка, проф. др, редовни професор славистике на Државном универзитету Аризоне: “Од ријечи помосница”; Ђуро Тадић, уредник и издавач књиге Са друге стране штреке и одјеци: “Музеј несталих ријечи и животâ”; Васил Тоциновски, проф. др, писац, есејист, свеучилишни професор: “Пут има тачно одређени циљ”. У првом овогодишњем броју часописа за српске и хрватске теме Трагови (главни уредник проф. др. сц. Дејан Јовић) објављен је прегледни чланак аутора Илије Ранића под насловом: “Јагода Кљаић: Живот и дјело покрај пута”.

О ауторки

Јагода Кљаић (1950, Глина) објавила је шест збирки песама, осам збирки кратких прича, написала бројне колумне од којих је изабрала 100 за једну збирку, објавила један роман под псеудонимом те написала више рецензија и осврта, а у Пољској јој је објављена збирка избора из поезије. Сада припрема збирку приповедака наслова Дивани, коју чине само дијалози такође на банијском народном говору. Живи у Глини.

---

Пет пјесама из Штреке  Шапат за половњачу и друге пјесме

Мирослав Кос, уредник у Блицу