Књижевност Српске Крајине
Судбина Српске Крајине, као дијела укупног српског духа, постала је симболом латентне деструкције национа уопште. Најприје исцрпљујући рат, а затим и „хумано“ пресељење Срба Крајишника довели су до разарања културног идентитета и рушења готово свих материјалних обиљежја које је овај народ вјековима градио. Општекултурне деконструкције није поштеђена ни књижевност, као цивилизацијски сегмент који се по самој својој природи чува у језику.
Одредница „крајишка књижевност“ (Д. Иванић) појавила се прије тридесетак година, када се и српско становништво са овог простора одлучило да формира сопствену аутономију унутар Хрватске, а касније и самосталну државу – Републику Српску Крајину. Све до тог времена, српска књижевност која је настајала на територију некадашње Социјалистичке Републике Хрватске номинално је означавана као „књижевни рад Срба у Хрватској“, што значи да у тим условима, и таквој подјели, није било могуће њено свестраније сабирање и изучавање. Као посљедица, јавило се занемаривање одређеног броја аутора и њихових дјела, те упорна и систематична асимилација којом је немали број писаца напросто преведен из српске у хрватску књижевност, без обзира што за то нису постојали ни језички ни књижевнотеоријски аргументи.
Социолошке и геополитичке прилике условиле су и у извјесном смислу издвојиле културни, а прије свега књижевни идентитет Крајишника, чија се традиција ослањала на старе српске изворе, што без сумње потврђује и најмлађа генерација писаца са овог подручја.
Разлагање културне цјелине или, прецизније, издвајање једног њеног сегмента, ма колико он био аутономан, одувијек је одводило у опасност од вишеструких погрешака. Никада се, па ни у случају књижевног стваралаштва крајишких Срба, без обзира на вјековни континуитет, не може са сигурношћу рећи на којој то линији крајишка књижевност, или књижевност Крајине, почиње да губи „локални“ карактер, гдје постаје српска књижевност у глобалном значењу те ријечи, и обрнуто.
Термин „крајишка књижевност“ у савременој науци се, дакле, јавља као свеобухватнија и садржајнија замјена термина „књижевни рад Срба у Хрватској“.
Иако је крајишки литерарни корпус данас у извјесном смислу имагинаран, он ипак постоји. Цијели круг савремених писаца доживио је трансформацију коју је продуковала промјена микроокружења, тако да већина њих сада ствара и живи по градовима Србије и Црне Горе, или у расијању, обогаћена новим искуствима.
Потекла из народне књижевности (сјетимо се да је Хасанагиница записана 1774. године у књизи Алберта Фортиса Путовање по Далмацији, а Смрт мајке Југовића на Банији), а затим настављена кроз дјела Данила Јакшића, Захарија Орфелина, Герасима Зелића, Кирила Цвјетковића, Павла Соларића, Саве Мркаља, Петра Прерадовића, Симе Матавуља, Иве Ћипика, Мирка Королије, Вељка Милићевића, Љубомира Мицића, Нике Бартуловића, Милана Кашанина, Владана Деснице, Владимира Поповића, патријарха Павла, Арсена Диклића, Воје Царића, Григора Витеза, Слободана Селенића, Дејана Медаковића, и многих других, крајишка књижевност је своју допуну добила и у млађој генерацији. Ту свакако треба издвојити Јована Радуловића, Дару Секулић, Арсена Дедића, Николу Вујчића, Небојшу Деветака, Милоша Кордића, Зорана Богнара (Ћалића), Луку Штековића, Ђорђа Нешића, Мирка Демића, Боривоја Везмара, Срђана Орсића, Татјану Бијелић, Бранка Бубала, Ђорђа Оцића, Здравка Крстановића, Тању Ступар Трифуновић, Милену Северовић (…), али и групу писаца везаних за Загреб: Драгу Кекановића, Дубравку Угрешић, Дивну Зечевић, Бранислава Зељковића, Лидију Вукићевић, Бориса Вргу, Чедомира Вишњића… Књижевност којој по свему судећи пријети опасност од нестанка, можда већ у наредној генерацији, данас на изворној територији презентује само поменути литерарни круг везан за загребачку „Просвјету“. Он ће и убудуће на том простору бити њен једини типични представник.
Временска дистанца од исељавања Срба из Крајине, изгледа није још довољна да се књижевни рад овог дијела српског народа квалитено и правилно сврста на вертикалу општесрпског књижевног стваралаштва.
Управо због тога многи су научници, теоретичари и умјетници настојали да након деструкције дијела националног ткива, уз помоћ детаља саставе цјелину.
Када се говори о књижевности Српске Крајине или „књижевном раду Срба у Хрватској“, онда се прије свега на уму морају имати силни утицаји (од друштвених и политичких, до културних) који су у не малом обиму обликовали њену суштину. Књижевност границе или књижевност на граници, управљала се увијек између аутентичности и борбе за самосвојност и многих рефлексија које су до ње стизале или у њу продирале из условне спољашности. Тако је и данас, барем у оном дијелу који је везан за Загреб. Некад регионализована, ослоњена на појединачне културне центре (Београд, Трст, Беч, Загреб, Пешту…) и у доброј мјери затворене културно-духовне скупине, она је данас уклопљена у глобалне књижевне просторе, без праве могућности да се у њима истински препозна.
Тако је и савремена крајишка поезија, и поетички, и идеолошки, формирана на неколико нивоа, или боље, у кругу неколико различитих пјесничких поља, са свим самобитностима које у себи носе аутори појединачно.
Данас у расијању ствара и неколицина млађих пјесника који су се готово у потпуности стопили са новом средином и непосредним окружењем.
Питање на које интимно нисмо баш сигурни да ли желимо, а поставља се питање да ли уопште и можемо, да дамо одговор – хоће ли се након ове генерације аутора и убудуће моћи говорити о књижевности Српске Крајине – нема суштински умјетнички и научни значај.
Оно остаје као подсјећање на вријеме у којем су на овом простору настајала значајна дјела српске литературе.
Страдање у бројним сеобама, бунама и ратовима, потпомогунуто кроз историју са неколико општесвјетских катастрофа, кулминирало је и коначно разрјешње добило на крају 20. вијека.
Након свега нам је, изгледа, преостало само да се препознајемо. Пјесма је у томе једно од огледала.
