ДЈЕЦА ИЗ КОЛОНЕ (3) – СЛАЂАНА ПАЈИЋ: Бијела торба као подсјетник прекинутог дјетињства

• Три деценије након највећег прогона у новијој српској историји, серијал Дјеца из колоне подсјећа да иза сваког броја стоји име, лице и прекинуто дјетињство. Умјесто статистике и испразних фраза, доносимо лична свједочанства о страху и губитку, али и о снази да се из колоне крене ка новом животу.
• Некадашња дјеца, данас зрели људи, постали су стубови заједница у којима живе — љекари, професори, умјетници, спортисти, новинари, укратко: ствараоци. Наша је обавеза да њихове приче пренесемо достојанствено — као опомену, али и као доказ да ниједан прогон не може угасити људски потенцијал.
• Редакција Српског кола овај серијал објављује да би се памтило, да би се уважила жртва, и показало да су прогнаници једне земље постали богатство друге.
• Из колоне страха израсли су људи који данас носе снагу једног народа.

Када је имала свега шест година, Слађана Пајић је, у зору једног августовског дана, напустила свој дом у Војнићу и пониjела бијелу торбу — празну, без играчака, без снова, али пуну страха који ће јој заувијек остати у сјећању. Тридесет година касније, дјевојчица из колоне је угледна београдска адвокатица, жена која је од неправде начинила свој животни позив, а од сјећања — морални завјет.

У разговору за Српско коло, Слађана се присјећа звука граната који је пробудио њено дјетињство, мајчиних руку које су је заклањале, и петнаест селидби које су јој одузеле осјећај дома, али не и снагу душе. Говори о сивој тренерци Црвеног крста по којој су избјегличка дјеца препознавана, о учитељици која је није разумјела и о оној другој — која јесте. Свједочи о мајци која је својим радом и жртвом прокрчила пут између немогућег и наде, и о вјери да је породица најјаче оружје против заборава. Данас, Слађана Пајић брани људе, али и идеју правде.

• Сјећате ли се дана када сте са породицом морали напустити Војнић?

— Сјећам се да ме је тог јутра пробудио звук граната и уплашени израз лица моје мајке, која ме је брзо сакрила иза кревета. Дала ми је једну бијелу торбу и рекла да у њу спакујем своје играчке, али од учесталог гранатирања у томе нисам успјела. Тако је моја торба остала празна… И данас је чувам као свакодневни подсјетник прекинутог дјетињства, са надом да ће она једнога дана бити пуна снова, жеља, играчака и наде у боље сутра.

• Како дијете од шест година доживљава тренутак када напушта дом, пријатеље – све што је познавала?

— Мисли које су ми тада пролазиле нису очекивале да је то крај. Потајно сам се надала да је то само један кратак период и да ћемо се брзо вратити. Мислим да ме ни данас та мисао не напушта, да нада никада није престала да постоји. Срећом, са већином пријатеља с којима сам одрастала и проживљавала ратне године и данас сам у контакту, иако смо се раселили на све стране овога свијета. Дуго година након избјеглиштва сањала сам исти сан — ријеку Корану и купалиште Вељун — како се тамо сретно купам.

• Шта Вас је највише држало у тој несигурности и страху?

— Све што сте данас, што сте били јуче и што ћете бити сутра — тековина је ваше породице, ваших предака и гена. Зато је породица најсигурније и најискреније уточиште свакога човјека. Вјерујем да је управо породица оно што је нама, избјеглицама, помогло да преживимо, мјесто гдје смо у најтежим тренуцима осјећали највећу припадност и утјеху. Она је била наше најјаче оружје против несигурности и страха, као и највећи подстријек да у животу можемо много тога постићи и достићи.

• Често се говори да дјеца све брзо забораве. Али, да ли је стварно тако?

— Сјећања која ме враћају у дјетињство врло су помијешана. Као кроз сан и маглу, сјећам се очевих одлазака на ратиште, борбених дејстава, гранатирања, преране смрти мог ујака који је страдао 1993. године, и велике туге која је тада завладала у мојој породици. Памтим и операцију крајника у ратној болници, колону, врућину, стално премјештање из једног аутомобила у други, тугу на лицима избјеглица који су у једном дану изгубили све што су имали. Памтим и другаре, вртић, оне ријетке безбрижне дане када је сваки био љепши од претходног — када је моја дјечја радозналост свакодневно откривала нешто ново и уживала у свом малом свијету. Са свега пет година одлучила сам да сама одем до баке, која је живјела око километар од нас, и без имало страха спровела своју идеју у дјело. Када сам касније родитељима препричавала свој „велики пут” — преко аутобуске станице, пјешачког прелаза, парка и уласка у зграду тадашњег суда на чијем спрату је живјела моја бака, очева мајка — мислила сам да ми не вјерују. С временом сам схватила да су знали да је то истина, али нису хтјели да признају, јер би тиме можда охрабрили неку нову моју авантуру.
Данас, за разлику од тог доба, имам много више страха у себи.

• Многе породице су се тада суочавале са бројним селидбама. Какав је био случај са Вама?

— То је био врло тежак период у животу једног малог дјетета. Петнаестак селидби носило је са собом непрестану неизвјесност, страх од сваког новог премјештаја, промјене окружења и људи. Сјећам се да сам тада сањала да имам своју собу, у којој ћу сложити своје играчке и позвати своје пријатеље – то је за мене било нешто огромно. Тај сам сан остварила тек са осамнаест година. Мислим да у том тренутку нико није био сретнији од мене.
Моји нови пријатељи сматрали су то нечим подразумијеваним, готово безначајним, али за мене је то било дугогодишње недостижно ишчекивање. Дуго времена након избјеглиштва, свака моја игра укључивала је дио у којем моје играчке бјеже, пакују се, рат је… морају да се сакрију. И данас ми понекад прође мисао да увијек треба имати једну спаковану торбу с најдражим стварима из свог живота.

— Изузетно ми много значи. Врло сам поносна на чињеницу да је Сава Мркаљ створио најсавршеније писмо и једно од најзначајнијих и најаутентичнијих обиљежја српског народа – нашу ћирилицу. Захваљујући труду и великом доприносу мог ујака Светозара Данчуа и других Сјеничараца, лик и дјело Саве Мркаља данас полако добија заслужено мјесто у нашој културној и духовној историји. С поносом истичем и нашег академика Гојка Николиша и његово дјело Коријен, стабло, паветина, које на најљепши начин изражава љубав и чежњу према завичају. Поносим се и својим прадједом Милошем Кљајићем, који је запалио бакљу за почетак операције Оверлорд на обалама Нормандије, познатог „Дана Д”, а који је, као и многи моји преци, поријеклом из Горњег Сјеничака. Не смију се заборавити ни 1.492 Сјеничарца који су страдали у логорима Јасеновац и Стара Градишка — међу њима су били и моји ђедови и прадједови: Ђуро, Павле и Петар Бијелић, Миле и Марко Данчуо, Јован и Душан Хајдин. У њихову част сваке године, на путу ка мом Војнићу, свратим у Манастир Јасеновац и запалим свијеће за покој душа и царство небеско Светим новомученицима jасеновачким. Сматрам да је културно и духовно насљеђе нит која чини идентитет сваког човјека. Први корак ка спознаји себе јесте управо спознаја своје историје, своје културе и своје духовности — јер без тога, човјек остаје без коријена, а народ без памћења.

• Колико је било тешко уклопити се у нову средину?

— Поред сталних селидби, период адаптације у ново окружење, школу и нове другаре био је један од најтежих животних изазова. Доселили смо се у Обреновац, гдје је у то вријеме било заиста мало избјеглица – некако је гравитација наших људи више ишла ка Новом Саду или ка Косову и Метохији. Због тога је тај период био тежи, јер нисте имали никога свога, некога ко дијели вашу судбину и на чијем лицу ћете наћи траг разумијевања. Сјећам се да смо од Црвеног крста добили сиву тренерку са црним и ружичастим шарама, коју су носила само дјеца избјеглица. С једне стране, то нам је био знак распознавања, а с друге стране знак срамоте и постиђености, јер вас сви посматрају као да сте мање вриједни.

— Долазила сам као дијете од шест година у ситуације да уђем у продавницу и тражим „шпек” или „кру” умјесто сланине и хлеба, и да ми само одговоре: „Ми то овдје немамо”, без жеље да ми помогну или покушају разумјети што тражим. Неријетко сам се враћала из продавнице постиђена и празних руку. И касније, кроз школовање и средњу школу, била сам једино дијете у разреду рођено ван Београда и Републике Србије. Та чињеница је стално стварала одређену врсту нелагодности. Данас ми је жао што ме је све тако пуно бољело и што сам тако тешко проживљавала осјећај да сам по нечему „другачија”. Сада је то мој највећи понос.

• Да ли сте у тим тренуцима осјећали подршку вршњака, наставника и локалне заједнице, или је било више препрека и предрасуда?

— Док сам похађала прва два разреда у Обреновцу, било је доста препрека и предрасуда, прије свега неразумијевања од моје тадашње учитељице, која је требало да буде моја утјеха и савезник у одрастању. Напротив, често је истицала да сам ја „однекуд дошла”, с дозом презира, тврдећи да не могу знати оно што сам написала. Срећом, у трећем разреду промијенила сам школу и кренула у ОШ Душко Радовић у Сремчици, гдје ме је дочекала дивна учитељица Милка Атанасковић и насмијана лица мојих другара. На моје велико одушевљење, сједила сам у клупи са својом другарицом из родног Војнића.

— Мислим да је, упркос свим лошим искуствима, било јако пуно добрих људи — родбине, пријатеља и познаника — који су нам пружали подршку, загрљај, осмијех и помогли нам да пребродимо те тешке тренутке.

• Данас сте успјешна адвокатица – шта Вас је највише инспирисало да изаберете право као животни позив?

— Често покушавам да се сјетим који је то кључни тренутак када сам одлучила да право постане моје животно опредјељење. Свакако да је на ту одлуку највише утицала неправда коју смо мој народ, моја породица и ја преживјели, али мислим да је то и вијековна неправда над српским народом уопште. Један од разлога зашто сам се у почетку одлучила бавити грађанским, а тек касније и кривичним правом, јесте чињеница да нисам била спремна одмах се суочити с дијелом права који је уско повезан с мојим личним искуством из рата — с кршењем основних начела међународног права. Знала сам да је то за мене сувише лично и да ће проћи још доста година прије него што будем спремна за такву врсту борбе.

• Да ли данас у свом послу препознајете проблеме и неправде сличне онима које сте Ви и Ваша породица проживјели?

— Како да не. Неправда је неправда — ма ко год били судионици неког односа из којег је она произашла, или ко год био жртва неправедног поступања. Свакодневно се води борба права против неправа, добра против зла, и вјерујем да је наш основни задатак и смисао живота да свијет враћамо у оно првобитно, право стање какво је Бог створио.

• У којој мјери сте упознати с проблемима српских повратника у Хрватску?

— Гдје год да човјек оде и у којој год земљи да живи, срце је увијек тамо гдје су коријени, а душа тамо гдје су преци. Вјерујем да управо због тога наш народ осјећа снажну потребу да се врати на своја вијековна огњишта, да тамо изнова заснује живот и, упркос свим недаћама, не одустане од те идеје. Проблема је, наравно, много — од немогућности запошљавања, преко осјећаја неравноправности у односу на остале грађане, до чињенице да нетрпељивост према Србима још увијек није сасвим ишчезла. Али ипак, наш народ налази своје мјесто под сунцем. Хвала Богу, у многим срединама данас постоји суживот Срба и Хрвата, гдје људи превазилазе различитости и једни у другима виде само оно људско.

• Да ли мислите да држава Србија чини довољно да помогне избјеглицама и повратницима, или је већина препуштена сама себи?

— Заиста тешко питање, на које се не може дати једноставан одговор. Република Србија је држава која нас је примила и у којој смо нашли свој спас — са тог аспекта она је постала наш нови дом.
С друге стране, Србија је имала и етичку и етничку обавезу да припадницима свог народа пружи уточиште, али, нажалост, у годинама након прогона није учињено довољно да избјеглице изнова створе живот и постану равноправан дио друштва.
Сматрам да било какве подјеле унутар српског народа, на основу географских подручја из којих потичемо, нису ни потребне, ни исправне. Потичемо од истих предака, дијелимо исту историју, проживјели смо иста страдања и припадамо истим националним и вјерским коријенима.

• Како бисте оцијенили однос Србије према „дјеци из колоне”?

— Дјеца из колоне нису добила мјесто које заслужују. Мало се зна о страдању српског народа, а још мање о свему што су та дјеца проживјела — о траумама које носе и изазовима са којима су се суочавала током свог дјетињства и одрастања.
У њиховим душама остала је рана која никада неће зацијелити, жал за прекинутим дјетињством, за љепшим данима који су им отети. Дјеца из колоне су прерано одрасла — постали су људи, иако их нико на то није спремио, иако то ни сами нису знали. Али управо у тој раној зрелости, у тој борби без избора, лежи њихова снага, достојанство и доказ да се живот, колико год болан био, ипак може уздићи изнад страдања.

• Шта бисте поручили младима који данас одрастају у избјегличким или повратничким породицама?

— Мој савјет би био да никада не дозволе да их обиљежје „избјеглице” или „прогнаног лица” обесхрабри на њиховом животном путу. Напротив — нека им тешке животне околности које носи избјеглички живот буду подстицај више, мотив више да остваре све оно што су наумили. Управо из најтежих околности рађају се најјачи људи, они који најбоље знају колико је сваки успјех плод борбе, истрајности и вјере у себе.

• Када одете на Кордун, каква осјећања Вас преплаве?

– Преовладава туга – она тиха, дубока туга спознаје да то више није твој дом, и да не знаш хоће ли икада више бити. Сузе у очима прате сваки мој одлазак из завичаја, јер никада не пролази осјећај да на Кордуну сунце најтоплије грије, да је зрак најчистији, земља најплоднија, а да је свако лице мог земљака, лице мојој души и срцу блиско. Тамо је све некако истински моје. Сматрам својом дужношћу да подсјећам и своју дјецу и млађе генерације на тешка страдања српског народа на тим просторима — страдања која никада не смију бити заборављена, јер нас је управо та жртва сачувала од уништења и заборава. Кад год имам прилику, враћам се на своје вјековно огњиште. Одлазим на гробове предака, разговарам са тишином тих брда и шума, и трудим се да свој завичај и своје људе сачувам од заборава. Јер, човјек није оно што је постигао у животу – већ оно што памти, чему се враћа и што носи у себи.

• Шта бисте данас рекли Слађани из колоне?

— Не бој се, чека те толико тога лијепог у животу.

• Шта је Ваша највећа животна лекција?

— Научила сам да је уз Бога све могуће. Човјек мора да се бори сваки дан, сваки секунд, и да живи тако да „везује конце за небо”, како је говорио Свети владика Николај Велимировић. Само такав живот има смисао и само тада човјека чека Царство небеско и живот вјечни. Ми Срби смо једини завјетни народ, и тај Косовски завјет треба да живимо сваког дана — у својим дјелима, у својој доброти и у својој спремности на жртву за истину и правду.

Трифко Ћоровић

Извор: Слободна Херцеговина