Промовисана пјесничка збирка „Њене олује“ Гордане Мартиновић Вујановић

У Градској библиотеци Атанасије Стојковић у Руми 8. децембра одржано је књижевно вече на коме је представљена збирка пјесама Њене олује, Гордане Мартиновић Вујановић. С обзиром да је Гордана претходно написала двије књиге, Купићу птицу и Шаренило сенке багрема, била је ово прилика да публику упозна и са ова два своја дјела.

На промоцији су говорили књижевница са опусом од преко двадесет објављених књига, добитник бројних књижевних награда и признања Милена Северовић. Њена дјела су уврштена у неколико антологија и зборника. Као о професорка српског језика и књижевности у ЕТШ Вук Караџић у Старој Пазови Александра Витас која има објављен роман Озбиљне приче Сањалице Маштарић, награђен управо од Градске библиотеке у Руми.

Програм је отворио директор Библиотеке Дамир Васиљевић Тоскић, представљањем ауторке и остале двије учеснице у програму.

Уредик Пакрачког декрета Стојан Продановић уручио је Гордани књижевну награду Пакрачки декрет за допринос његовању културе памћења крајишких Срба и за годишње осстварење у области књижевности.

Студент Правног факултета у Новом Саду Ана Вујановић која је надахнуто говорила Горданине стихове.

Наслов књиге подсјећа на страшни егзодус Срба поткрај ХХ вијека и несумњиво збирком доминирају мотиви везани за тај догађај, али присвојни придев у самом наслову ипак наговјештава и нешто лично.

Може се рећи да је збирка ипак излив субјективних доживљаја, Горданиних емоција и стања проузрокованих погромом званим Олуја, али и многим другим ситуацијама које су је задесиле током живота.

Ауторка је нагласила да ће читаоци препознати осећај жала и туге за остављеним завичајем, али да ту има и  рефлексивних, социјалних, родољубивих, љубавних и дескриптивних пјесама.

Такође је објаснила да нису све пјесме аутобиографске, већ се лирским субјектом може сматрати жена уопште, мајка, сестра јер су многи стихови плод снажног доживљаја људи у њеној близини.

Милена Северовић и Александра Витас су говориле о свом доживљају ауторке као особе и тиме објасаниле властити доживљај њене поезије и прочитале неколико пјесама.

Публику је посебно дирнула пјесма „Био један човек“ која говори о крајишком човјеку, моћном, снажном и неуништивом, али сломљеном тренутком обиласка родног огњишта.

 

[su_box]

БИО ЈЕДАН ЧОВЕК

 

Био један човек

у исто време од меса и камена,

широких  стопала и дланова,

разгрћући шибље сигурно корачао

на земљи ђедова,

која га је у утробу своју

жива  укопала.

 

 

Кад хода, дамарима планете погађа ритам

и гази кораком дивљим,

у исто вријеме кротак и питом.

Био човек јаких рамена

и плећа као планина

која га је братом звала,

над судбином својом и његовом плакала

кад је одлазио.

 

Био човек као душа,

срце му лавље,

као стена јаке воље,

такав по рођењу, од давнина.

Из груди би ти срце дао

само да ти не би пао,

да не би стао, да не би отишао.

 

 

Био тај човек чврстих вилица

и румених јагодица

на поштеном лицу.

Био човек широког осмеха

од кога су се траве њихале,

са њим су се и птице и срне смејале,

на том осмеху озебле душе

кравиле и грејале.

 

Био један човек,

очи му се смејале дубоке

као странице књиге мудре, пророчке

давно записане, староставне.

Кад говори, као да пева,

а брда се разлежу од тог гласа,

душу своју ти отвори,

не оклева ни сузу да пусти

из осећаја својих вековних густих.

 

Нема тога пред чим је устукнуо,

није се устезао ни себе штедио.

Летео је, певао, шале збијао

и веровао

иако му још у колевци говорише

како је живот зао.

Мучио се тако, радио, стварао,

рађао, одгајао и подизао,

преко главе се превртао

и најмање на себе мислио,

као пас био веран гају, ливади,

мислио да имање највише воли.

 

Ни свестан није био

да је понос још више волео,

да би због њега и кућу оставио.

 

Тај је човек био, па отишао,

крик му се у грлу заглавио,

пред ништавилом

и неправдом се престравио,

отупио, скаменио, саблазнио,

човека у себи проклео.

 

Како је тада јаукнуо,

никада више јаукати није престајао,

више није певао, није се смејао.

У неку нову кућу ексере ударао,

а чинило се да судбину удара

због оних ливада,

шљивара и гудура

јер га је шибала,

јер му је мач у груди забијала,

кичму тежачку до земље савијала,

злобно му се у очи смејала

у ратовима крв проливала,

мецима широке груди начињала,

па их онда видала

да би опет имала шта да раздире.

 

Био један човек који је плакао

кад би се понеки пут

на оно старо, зарасло,

заспало огњиште враћао.

Идући тамо дах је губио

и тешко дисао,

идући слике детињства пребирао,

како је као ђак

око  школе јаблане садио,

па како се кући примицао,

корак отежао,

за камење путем запињао,

падао, устајао.

Само се једном надао,

да никог не затекне,

да може да викне,

брда да прихвате његов крик

као кад се стена руши

или риче рањени бик.

Радо би легао ту на земљу ђедова

кад би знао само

да се више никад устати неће,

ма не треба му ни свећа ни цвеће.

Никада сунце не видео више,

ни зору, ни пролеће!

Нек труне ту довек

јер ту је био један човек.

[/su_box]

Ауторка је прочитала и по једну песму из претходних двеју збирки, а потом, осјетивши емоције које су изазвале њене пјесме о завичају и препознавши их на лицима присутних, говорила о посебној везаности становника своје родне Баније за тај крај и носталгију која их прати цијелог живота.

Анегдотом из своје наставничке каријере, покушала је ток вечери мало скренути на неке ведрије теме, те је прочитала текст који је писала у моменту када је схватила да њени ученици с тешкоћом приступају писању састава на задату тему Тачка.

Потом је било ријечи и о плановима за будућност.

Гордана је написала роман за који је рекла да јесте наративног облика и има двије паралелне приче које се преплићу, али веома много има и есејистичких текстова на разне теме као продукт њеног дугогодишњег рада у просвјети, али и етнографских записа који би требало да пркосе забораву и тенденциозном брисању података о постојању и бројности српског народа на простору Баније.

Ауторка се нада да ће роман угледати свјетло дана током 2026. године што ако буде у финансијској могућности.

Дио прихода од продатих књига намијењен је двадесетогодишњем Немањи Пешуту из Инђије који болује од канцера и чека га веома скупо лијечење у иностранству.

Гордана Мартиновић је жена која се није плашила да проговори о осетљивим темама и личним искуствима, она се потврђује као снажан и аутентичан глас савремене поезије. Ова збирка није само књижевно дело, већ и свједочанство о њеној храбрости, раду и таленту, који заслужују да буду препознати и вредновани.

 

БИОГРАФИЈА

ГОРДАНА МАРТИНОВИЋ ВУЈАНОВИЋ, рођена 9. јануара у Глини 1973. године. Основну школу је завршила у Великом и Малом Градцу, а средњу школу, смјер природно-математичка гимназија ЦУО Лука Бачак у Глини. 1992. године је уписала Филолошки факултет у Београду са сједиштем у Петрињи, смјер српски језик и књижевност. Након Олује и егзодуса Срба 1995. године, обрела се у Војводини. Факултет наставља и завршава на Универзитету у Приштини одакле бјежи у избјегличкој колони Срба 1999. године. Запослена је од 2000. године у ЕТШ Вук Караџић у Старој Пазови као наставник српског језика и књижевности гдје је похваљивана и награђивана за свој рад и допринос образовању и васпитању. Повремено се бави лектуром и коректуром текстова.

Издала је три збирке поезије:  КУПИЋУ ПТИЦУ, Граматик (2022), Шаренило сенке багрема, Граматик (2023)  и њене Олује, Нова артија/Нова поетика 2025.                                                                                                                                                                                                                                                                    Уврштена је у збирку поезије ПЕСМОМ ПРОТИВ БОМБИ, Удружење књижевника Крагујевца, 2023, у збирку прича (НЕ)СТВАРНО И (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНО: ПРИЧЕ ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ, Порталибрис, 2024. и у зборник родољубиве поезије „Успомене као опомене – Звона Кошара и Паштрика“, Удружење „Перјаник“, 2025.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: Градска библиотека Атанасије Стојковић Рума