„КРАЈИНА КОЈА НЕКАД БЕЈАШЕ“ КАО ЗАВЈЕТ, СПОМЕНИК И ОПОМЕНА – Постхумно представљена књига Гордане Јанићијевић

У пуној сали ПТТ музеја Србије, у четвртак 11. децембра 2025. године, одржана је промоција књиге „Крајина која некад бејаше“ Гордане Јанићијевић — дјела које је, више него било које друго, својим настанком, тоновима и намјером постало завјет. Завјет ауторке која је није дочекала, али и завјет народа чију је трагедију и упорност описала као свједочанство.

Догађај, организован поводом тридесетогодишњице страдања Срба и фактичког нестанка Републике Српске Крајине, окупио је људе различитих генерација: новинаре, преживјеле, потомке, стручњаке, свједоке—све оне који, по природи или по судбини, знају да је памћење једина истинска правда коју историја не може одузети.

Јелић: Музеј није само кућа предмета, него и прича

Директор ПТТ музеја Марко Јелић поздравио је присутне и укратко их упознао са историјом установе, која сеже у 19. вијек — од првих прописа о прикупљању поштанских експоната из 1887. године, до оснивања музеја 31. јула 1923. године. Посебно је истакао пресудан чин његових некадашњих управника који су, уочи 6. априла 1941. године, све експонате пребацили у Горњи Милановац, захваљујући чему је збирка музеја у потпуности сачувана.

— Тридесет година од српског страдања у Крајини је тужан повод, али сама књига је једно мало „васкрсење“. На овај начин проширујемо активности и подсјећамо да музеј није само кућа предмета — него и кућа прича. Част нам је да у нашем простору чувамо и причу о Гордани и Крајини — рекао је Јелић.

Ћоровић: Гордана Јанићијевић је доживјела судбину Милунке Савић

Предсједник УГ „Култура без граница“ и уредник књиге Трифко Ћоровић је објаснио да је породица као темељ сваког појединца била мотив да се Гордана нађе у Крајини.

— У жељи да помогне својој сестри Јасмини одлучила је да се запути у Крајину како би сазнала нешто о свом зету Владану.

Суочавајући се са оним што је видјела у Вуковару, одлучила је да остане на терену и биљежи све што види. Како није била родом и поријеклом из Крајине имала је слободу да пише истину – “ни по бабу, ни по стричевима”.

Подсјетио је да је ауторка Гордана Јанићијевић за овај рукопис још 1996. године добила благослов од патријарха Павла, који јој је тада рекао да буде стрпљива и да ће књига бити објављена „кад буде вријеме“.

— Ако је ико поштовао поруку патријарха Павла “Будимо људи” онда је то била Гордана. Прије неколико година, у једном разговору испричала ми је да тај њен необјављени рукопис четврт вијека лежи у фиоци, да је нуђен бројним редакцијама, издавачким кућама, удружењима, али нигдје није нашао уточиште. Понудио сам јој помоћ и охрабрио је да не одустане. Тако смо, 26. марта 2022. године, започели рад који се испоставио као судбински — рекао је Ћоровић.

Након што је књига уобличена, Гордана као перфекциониста по природи, је одлучила да дода нека појашњења, како би догађаји са ове временске дистанце били јаснији. Услиједиле су бриге, болест, гашење емисије, рјешење о мизерној пензији, проблеми са здрављем, стажом и егзистенцијом.

— Рукопис је коначно завршен 10. јуна 2024. године. Гордана ми је послала мејл у коме је написала да иде на операцију и за „не дај Боже ако се нешто деси“ да књигу објавим и да “према никоме немам никакве обавезе”. Тридесет шест дана касније, 16. јула 2024, стигла је вијест да се Гордана преселила на боље мјесто. Само четири дана раније разговарали смо и планирали. Тада сам први пут истински осјетио тежину ријечи — аманет — поручио је Ћоровић.

Он је додао да неизмјерну захвалност дугује Архиву Војводине и њеном директору др Небојши Кузмановићу, који је подржао идеју да књига буде објављена.

— Читајући рукопис др Кузмановић је рекао да је „наш народ жељан истине“ и тако је књига добила живот.

Говорећи о Гордани Јанићијевић, „јединој жени која је извјештавала из ровова и избјегличких колона” истакао је да је доживјела судбину сличну оној коју је имала хероина Милунка Савић— храбра у рату, заборављена у миру.

— Док су други чували каријере, она је проносила вапај народа. Није припадала свијету који се „снашао“, зато је остала подстанарка, без сталног посла, са пензијом од које се није могло живјети. Умрла је без минуте на телевизији, без плоче, без спомена, али вечерас смо овдје да кажемо — Гордана неће бити заборављена.

БОКУН: Књига свих нас

Драгана Бокун, новинарка Српског кола је књигу лекторски обрадила и истакла је да су је на прво читање преплавиле емоције, туга, бијес, невјерица…

— Питала сам се: како је могуће да послије свих манипулација, обмана, издаја — и даље себе доводимо у ситуацију да повјерујемо онима који никада нису дијелили нашу муку? У последње вријеме често чујем од наших људи, који су све то преживјели: „Ма какве избјеглице послије 30 година — ко се није снашао, тај је неспособан.“ А како да буде добро народ који је изгубио све – дом, завичај, све за шта је радио, стицао, борио се? Најтеже од свега, изгубио је достојанство. И управо о том човјеку писала је Гордана Јанићијевић.

Бокунова је нагласила да се ауторка није ограничавала само на Србе; већ је разговарала и са Хрватима, и са муслиманима, покушавајући да спозна шта је истина. Посебно је нагласила како је Гордана дочекала Крајишнике 1995. године.

— Дочекала их је са пуним разумијевањем и са дубоком тугом, проживљавајући њихову трагедију као своју. И није је изненадило како су дочекани. Добро је знала да су Крајишници увијек први на списку да се пошаљу да бране, а посљедњи у реду у чамцу за спасавање. Па, колико их претекне.

Бокунова је истакла да је ова књига тихи свједок “да смо постојали, страдали, преживјели…”.

—Док год се ова књига чита и истина преноси, док год бар једно дијете од нас чује шта смо преживјели – ми постојимо. А то је била Горданина највећа жеља.

Гулић: Неки текстови су скривани од јавности

Историчар др Милан Гулић, виши научни сарадник Института за савремену историју Србије и рецензент овог дјела, родом из Бенковца, града који је у оно вријеме био дио Републике Српске Крајине, подсјетио је на значај ове књиге, како за историчаре, тако и за све који желе да разумију српско-хрватске односе током деведесетих. Истакао је да је ово ријетко прилика да говори на промоцији о књизи аутора који више није међу живима.

— Гордану Јанићијевић сам познавао више од деценије и био сам један од првих који је прочитао њен рукопис много прије него што ће се појавити као књига. Иако није била из Крајине, нити директно учествовала у догађајима које описује, Гордана је успјела да их посматра објективно, луцидно и тачно за оно време. Неке њене приче нису биле доступне јавности, остале су необјављене све до ове књиге.

Гулић је појаснио да књига обухвата период од осам година — од краја 1990. до краја 1998. године и мирне реинтеграције источне Славоније, Барање и западног Срема.

— У вријеме проглашења Републике Српске Крајине за Никољдан 1991. године била је у Петрињи и готово да кроз њене приче можемо да видимо свједочанство о свим регијама које су чиниле Републику Српску Крајину. Гордана је обишла Славонију, Барању, западни Срем, Петрињу, Далмацију (Бенковац, манастир Крка), Лику (Грачац, Плашки), Кордун (Слуњ, Крњак, Војнић), Банију (Глина, Петриња), западну Славонију (Окучане), источну Славонију, западни Срем, Бели Манастир и Вуковар. Посебно је документовала период мирне реинтеграције 1996–1998. године.

Истакао је да је ауторка у свом истраживачком раду разговарала са бројним личностима из тог времена. Међу њима били су предсједник Крајине Горан Хаџић, предсједници скупштине Миле Паспаљ и Вељко Вукелић, министри Слободан Јарчевић, Вељко Џакула и Војислав Станимировић, као и предсједници општина Милош Војновић и Златко Крамарић са друге стране.

— Поред политичара, ауторка је разговарала и са стручњацима, међу којима су патолог Зоран Станковић и историчар Славенко Терзић, а чула је и свједочења Боре Ђорђевића, који је у то вријеме био велики пријатељ Крајине. Разговарала је са обичним људима, прогнаницима из подручја под хрватском влашћу, са УНПРОФ-орцима, јавним личностима… Именовала је многе, али и оставила нека имена непоменута, па их нећу откривати ни ја.

Гулић је нагласио да се значај књиге огледа у слици живота обичних људи током рата.

— Покушала је да схвати живот људи на овом простору, како је дошло до конфликта и како се одвијала њихова свакодневица Она приказује шта је мучило просјечног Крајишника — недостатак струје, тешкоће у снабдијевању, безакоње, пљачке српских и хрватских кућа. Ништа није прешутила. Њене приче краси динамика. Неки текстови су готово филмски, као њен прелазак на другу страну у сред рата.

Покушала је да прикаже патње, страдања, али и дух и вољу да опстану људи који су тамо живјели. Покушала је да представи менталитет народа, да га разумије, а можда и заволи.

Гулић је као један од најупечатљивијих дијелова књиге навео Горданин радио-пренос током операције „Олуја“, када је укључивала колеге из Книна, Бенковца, Костајнице и других градова, и на тај начин Србији приближила стварно стање на терену.

— Дочекивала је колоне избјеглица, пружала помоћ, апеловала на оне који су дужни да помогну, а то није било учињено. Чак и након слома Републике Српске Крајине, остала је пријатељ Крајишника, говорећи о њиховом страдању и насљеђу и у емисији „Српски св(иј)ет“ на националној телевизији „Ин4С“.

На крају, Гулић је истакао да Горданин глас и њено насљеђе настављају да живе, да инспиришу и подучавају, а све приче које је забиљежила остају путоказ истине, храбрости и човјечности.

— Ваше присуство у оволиком броју најбоље свједочи да је Гордана била на правом путу, да је неко ко вриједи пажње и да заслужује да вечерас говоримо о њеном трајном споменику — књизи ‘Крајина која некад бејаше’.

Снажне емоције код публике изазвао је је упечатљив наступ Катарине Крстић, десетогодишње ученица МШ “Даворин Јенко” из Барајева која је отпјевала добро познате стихове пјесама “Света Крајина” и “ Мала кућа”.

Према ријечима организатора, књига “Крајина која некад бејаше” није у слободној продаји, нити ће икада бити. Може се наћи у библиотекама од Хиландара до Аустралије, а свима је доступна на сајту Архива Војводине у електронском издању.

Поред ауторкиних чланова породице и кума, међу присутнима су били народни посланик Миодраг Линта, руководилац Групе за нестала лица на територији бивше СФРЈ Маја Васовић, и њена колегиница Ивана Бошковић, предсједница Удружења несталих и погинулих „Суза” Драгана Ђукић, уредница часописа „Суза“ Јована Марић, сликар Слободан Амановић, писац и адвокат Предраг Савић, љекар др Вукашин Лугоња, предсједник Коалиције удружења избјеглица Миле Шапић, предсједник Удружења Мостараца Благоје Ребић, предсједница Културне заједнице Срба Шамарица Даница Богдановић, праунука харамбаше Пера Тунгуза и секретар Удружења Невесињаца Наташа Глигорић, представници Славоније у срцу, као и предсједници и представници бројних завичајних удружења у Београду.

Видео снимак овог догађаја биће приказан на Јутјуб каналу Слободне Херцеговине наредних дана, а овјековјечио га је Милан Јовановић.

Култура без граница
Фотографије: Миле Шапић
Визуелна обрада: Трифко Ћоровић (лист „Српско коло“)

Извор: Слободна Херцеговина