Јануарски покољ у Кометнику, Добрићу и Воћину 1942. године

Јануара 1942. године, у суровим зимским условима и под дубоким снијегом, на подручју села Кометник, Добрић и варошице Воћин, почињен је један од најтежих и најмасовнијих злочина над српским цивилним становништвом у Славонији током Другог свјетског рата. Усташке снаге Независне Државе Хрватске, дјелујући систематски и организовано, извршиле су хапшења, мучења и ликвидације ненаоружаних мјештана, претежно мушкараца, при чему су злочини вршени у селима, током присилних маршева и у самом центру Воћина. Према доступним изворима и поименичним списковима жртава, у дводневном покољу убијена је најмање 261 особа.

Хапшења и прва убиства

Усташе су у раним јутарњим часовима 13. јануара 1942. године похапсиле око 200 мушких становника села Кометник и 32 мушкарца из Добрића. Мањи дио ухапшених мјештана убијен је одмах, на лицу мјеста – у својим кућама и двориштима – док је већи дио спроведен у Воћин, гдје је ликвидиран наредног дана.

У самом Кометнику, тога дана, убијена су 23 мјештанина – из пушака или клањем – међу којима једна жена и њено дијете. У Добрићу је истог дана заклан један мушкарац, а сљедећег дана убијена је и једна жена. Стево Зубић (33) из Кометника преминуо је приликом хапшења, забиљежено је да је „умро од страха“.

Саво Бојчић, мјештанин Кометника–Јоргића, који је преживио масакр у Воћину, посвједочио је 1972. године да су клања у Кометнику вршена у кућама у којима су наводно боравили партизани, као и у сусједним домовима, без обзира на то да ли су партизани заиста тамо боравили или не. Број од 25 поименице познатих жртава из Кометника поклапа се са подацима које наводе два усташка извора.

Пут страдања: од школе у Кометнику до Воћина

Мушкарци ухапшени у Кометнику и Добрићу, око шест часова ујутро 13. јануара, спроведени су у школу у Кометнику. Око подне истог дана натјерани су на марш према Воћину.

Владимир Јоргић из Кометника–Јоргића, један од преживјелих, присјећао се 1972. године да су у школи заточеницима пријетили и тукли их, те да су он и још неколико комшија одвојени како би, под усташком пратњом, отишли у село по намирнице, наравно под усташком пратњом. Док су се враћали, из школе је народ истјеран и тјеран према Воћину, при чему су старце тукли и присиљавали да лијежу у снијег.

Милан Радмиловић је тридесет година касније свједочио о маршу по изузетној хладноћи и дубоком снијегу:

„Када су нас тјерали према Воћину, наредили су нам да легнемо у снијег, а то се поновило и пред опћином. Ту су нас тукли пушкама и по нама газили.“

Шпалир смрти у Воћину

По доласку у Воћин, Кометничани и Добрићани приморани су да пролазе кроз шпалир усташа који су их ударали кундацима. Владимир Јоргић свједочио је да су неки мјештани убијени већ испред зграде опћине.

Један од преживјелих описао је пролазак кроз шпалир:

„Пролазили смо кроз ајнфорт, гдје нас је чекало пет усташа с једне и пет с друге стране. Ниједан није прошао а да није добио у ребра. Мени су тад пребили десну руку. Затим су нас затворили у подрум.“

Јоргић је такође навео да су усташе разбијале главе кундацима, те да је снијег био дубок 50 до 60 центиметара, прекривен крвљу и остацима тијела. Свједочио је и о покушају бјекства Стојана Зубића, који је оборио двојицу усташа, али је на улазу у зграду ухваћен и на лицу мјеста заклан.

Подрум без ваздуха

Већина ухапшеника затворена је у подрум опћинске зграде у Воћину, а мањи дио у опћинско складиште и помоћне просторије. Од око 190 дотјераних људи, њих око 100 сабијено је у мали подрум, у којем су морали стајати више од пола дана.

Милан Радмиловић је навео да су усташе приликом гурања заточеника у подрум „боли бајонетима да више набију људи“. Свједочења говоре да су заточеници око 21 сат поново извођени, да би их усташе тукле у дворишту, те да је том приликом, након ударца у главу, умро Саво Јоргић.

У подруму је од гушења умрло око 25 људи. Преживјели су описивали смрад, недостатак зрака, неподношљиву бол и страх док су, разбијених глава и поломљених удова, ослушкивали кораке и гласове из дворишта.

Масовно убијање и гробница

У раним јутарњим часовима 14. јануара започело је убијање ухапшеника. Прво су изведени они из подрума, затим из складишта. Убијани су у групама од по десетак људи – прва група митраљезом, друга из пушака.

Теодор Јоргић је посвједочио да је снијег на мјесту масовне гробнице био дубок 60 центиметара, те да је рака била широка око четири и дугачка око 20 метара. Усташе су мобилисале 34 саонице којима су лешеви превожени кроз Воћин, од опћине до жељезничке станице. Жртве су сахрањиване у три слоја.

Никола Зубић је међу убијенима препознао и свог осамнаестогодишњег сина Перу, коме је усташа наредио да скине ципеле с тијела.

Број жртава и сјећање

Према доступним подацима, у дводневном покољу убијена је 261 поименице позната жртва. Дванаестог јануара у Кометнику је убијен један мјештанин, а четворица Кометничана заклана су у Воћину. Тринаестог јануара у Кометнику су убијене 23 особе, а у Добрићу једна. Четрнаестог јануара у Воћину је убијено 187 мушкараца: 151 из Кометника, 31 из Добрића, три из Секулинаца и два из Лисичина.

Најмлађе жртве били су 17-годишњаци Душан Зубић и Пане Јоргић, а најстарији 75-годишњи Пајо Зубић. Убијене су четири жене и једно дијете.

У дворишту некадашње опћинске зграде у Воћину, осамдесетих година подигнут је меморијал са именима жртава, који је тешко оштећен 1992. године. Зграда је преживјела тотална разарања у два рата и данас је једно од ријетких сачуваних мјеста злочина из Другог свјетског рата. Обновљена је и освештана 2023. године, а обнову је финансирало Српско народно вијеће. О њој је тридесет година бринуо Перо Радојевић који је ту живио. Обнова је рађена је по пројекту архитектице Саре Насић с циљем да посјетитељи осјете тежину коју су осјећали ухапшени, док је горњи дио куће замишљен као изложбени простор.

ИЗВОР:  Milan Radanović: „Slavonijo tri put si gorila…“ – Kotar Podravska Slatina u Drugom svetskom ratu 1941–1945.

Мојој прабаки Марији Мари Радошевић, рођена Јоргић, убијен је отац Лука и четворица браће Мијо, Драгић, Перо и Лука. Сјећам се да ми је покојни ђедо Лазо (Лазар Радошевић) говорио како је сједио у мајчином крилу када је један од усташа дошао у кућу гдје се удала и препричавао како му је Брко пандур дошао први на ред, а у питању је био њен брат Мијо. Мој ђедо је тада имао свега пет, шест година. Мијо је убијен јер је оцу Лази, дао чарапе. Усташе су га извеле из подрума, натерале га да се изује, па му забадали сјечиво у ноге и тјерали га да плеше тако крвавих ногу. Син није могао то да гледа и однио је оцу чарапе, тада су их обојицу убили. Лука није ни требао да крене, али када је видио да воде оца и браћу и он је кренуо са њима, и нажалост и страдао.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун