АКТУЕЛНО:

Прича из Отишића: Најслађа личка јањетина

Често из ратом погођених подручја „Портал Новости“ извјештава о повратницима, махом старијим људима, који живе у крајњој неимаштини. Прича о 40-годишњем пољопривреднику Жељку Рађену из Отишића код Врлике, једином далматинском узгајивачу сорте оваца ‘личке праменке’ коју је држава заштитила као аутохтону сорту, говори да има оних који су се вратили да би привређивали, али и давали примјер да се од земље, па била безводна и шкрта, може живјети. Жељко је успјешан сточар с преко 500 грла личке праменке, а како је у току сезона јањења, претпоставља да би његово стадо барем привремено могло нарасти за још 400 јањади. Жељко је рођен у Отишићу, по површини највећем селу на подручју некадашње сињске опћине.

– Прије рата у селу је живјело 1.200 становника – каже за „Портал Новости“ Рађен који је из села с породицом почетком деведесетих отишао у Србију гдје је завршио машинску школу, оженио се и скућио у Земуну. И њега, његовог брата Јовицу, а нарочито његове родитеље, мајку Даринку и сада покојног оца Илију нешто је вукло назад.

– Родитељи су се вратили прије десетак година, прво отац који је поднио захтјев за обнову куће, а онда и мајка. Кућа је била тешко оштећена, па смо је грађевинским материјалом који смо добили за обнову поново оспособили – казује Жељко који се у Отишић вратио 2013. с намјером да се бави сточарством, односно да с мајком и братом узгаја овце.

– Кренули смо са 150 грла и купили матично стадо личке праменке. Почетни капитал смо добили продајом некретнина – каже Жељко док помаже овцама код јањења, а свако јање важе јер су такви прописи за овце из матичних стада. Овце ове сорте су отпорне на зиму и имају квалитетно месо, а због испаше имају и посебну арому, због чега су јањад врло тражена код угоститеља од Сплита до Сиња. Осим од продаје јањади, Жељков ОПГ остварује приход и од овчје балеге која је такођер врло тражена.

– То је еколошко гнојиво, а продајемо га за маслинике, винограде и стакленике с цвијећем у јужној Далмацији, од Плоча преко Пељешца до Дубровника јер је земља тамо још оскуднија. Наравно, дио бацамо и на њиве јер се земља под ливадама које косимо овцама за испашу исцрпљује, па након гнојења и траве има више – каже суговорник Новости. Једино од чега не остварују приход је вуна коју нитко не откупљује.

– Знамо да има једна твртка у Словенији која се бави откупом вуне и плаћа у натури, али то нам се не исплати због дугог пута. Овце стрижемо, а вуну поклањамо па људи плету за своје потребе. Чак и да постоји организирани откуп, вуна је неисплатива јер је увозна много јефтинија – говори. С обзиром да је ово пуст крај јер у Отишићу данас живи тек тридесетак становника од којих су Жељко и Јовица најмлађи, земље има па овце напасају и на земљишту одсутних комшија које су им дале пуномоћ за кориштење.

– Сада код Хрватских шума аплицирамо да нам дају још пашњака у најам. Надамо се да ћемо их добити, поготово након што је измјенама прописа отежано да земљишта на основу пуке пријаве у регистар, у најам добивају људи из других крајева, а што је раније био чест случај поготово у Лици – каже рађен. Жељко добива и потицај који је по грлу код матичних стада два пута већи него код ‘обичних’. Свака овца мора имати забиљежен родослов с обје стране, мора имати ушну маркицу и бити чипирана. Због ветеринарске контроле овце не пате од болести, а једина опасност су вукови.

– Имамо псе који чувају овце од вукова – шарпланинца и кавкаског овчара. Осим њих имамо и два шкотска колија која служе за враћање издвојених оваца у стадо, а сваки од њих направи више од два чобана – каже Рађен који међутим нема среће с пројектима за добивање средстава. За пројект помоћи ОПГ-овима у мањинским заједницама, економска величина ОПГ-а није смјела бити већа од 3.500 еура, а он с 500 оваца има неколико пута више. Средства би му требала јер му механизација постаје стара и истрошена. Прије свега требале би му балирке и прикључне цистерне за воду. Но вода је највећи проблем Рађенових који се сналазе скупљањем кишнице или молбама да им Град Врлика по повољној цијени довезе цистерну воде. Копање бунара прилично је упитно; неки су то покушали и установили да је вода тек 120 или 150 метара под земљом, па би за извлачење требале снажне пумпе.

– С обзиром да у нашем селу нема водовода, градске власти имају разумијевања за нас. Ипак, градња водовода је за Врлику превелика инвестиција која би била могућа само преко ЕУ фондова – истиче Рађен и додаје да му је помоћ што је у његовом дијелу села, струја стигла прије неколико година. На питање како он, брат и мајка могу издржати темпо рада, одговара да је држање стоке јако захтјевно јер више пута дневно морају бринути о њој.

– Обично се каже да тко има стоку, има 500 радних дана годишње. Наравно, постоје мјесеци кад се баш интензивно ради; најнапорније је код јањења због администрације, али и код припреме хране за зиму јер за 500 оваца треба много сијена. Имам раднике и пријављујем их, али то је тежак посао и људи издрже пола године или године. А како је људи све мање, тешко је доћи до њих. Ипак, уз вољу и знање ОПГ се може успјешно водити и од тога лијепо живјети. Иако је посао напоран и захтјеван, имамо своју слободу, живимо далеко од гужве и стреса. Врлика удаљена 12 километара гдје сређујемо администрацију и лијечника, нити Сињ удаљен 25 километара гдје идемо у набаву због веће понуде, не чине нам се предалекима – говори Рађен. Дио слободног времена троши на рад лани формираног ВСНМ-а Врлике чији је предсједник.

Како је споменуто, Жељко и Јовица су најмлађи становници села. Преко љетних и зимских распуста Жељку се прикључује породица – жена Сњежана, иначе рођена Београђанка, кћерка Милена која сада иде у трећи разред основне школе и троипогодишњи син Вук који у игри показује интерес за очево занимање. Међутим, немају вршњака за дружење у скоро пустом селу.

– Зато би ми било драго да се у Отишић врати још људи који би се бавили сточарством, да нас буде што више како би се удружили. Знам и да је за покретање ОПГ-а потребан почетни капитал. Зато сам спреман да оном тко се врати уступим десет оваца и једног овна да има за почетак – поручује Жељко.

Вест преузета са: banija.rs

Нема коментара

Напишите коментар