Банија – опстати или нестати

Ха, нешто ће остати, треба протећи вријеме да би и људи и зграде и насеља нестали. На грчком отоку Лезбосу туристичка је атракција површина од 15 000 хектара начичкана фосилизираним стаблима. Такозвана „окамењена шума“ настала је након вулканске ерупције прије 20 миљуна година. Недавно су знанственици пронашли дрво дугачко 19,6 метара са сачуваним гранама и дијеловима коријења.
Па, има наде и за Банију!

Одједном је откривена, након што је дуго само шутјела у својој љепоти и сиромаштву, а није имала никога да урла у њено име. Тихи и њежни тонови до окружењу нису стизали, не пролазе кроз зарасле њиве, ојачану драчу, куће из којих израста дрвеће. Ако је нетко и покушао, убрзо је ушуткан игнорирањем и незаинтересираношћу оних којима је говорио. Допирао је само рески звук моторних жага које оперирају омамљеног пацијента. Банији се сијеку кости! Бит ће пацијенту боље након операције, прогледат ће и продисати, отворит ће му се видик са једне на другу страну кад му уклоне богате шумовите препреке и оголе висоравни. А животиње излете на пропланке гдје их дочекују, све једну по једну, ловачке пушке богаташа којима је само до неозбиљне игре, озбиљна Банија их не интересира. И кирурзи и патолози ништа не знају о Банији отприје задњих тридесет година, нема у њима ни најтањег корјенчића везе са крајем који им се указао својим предностима, а они их само присвојили.

Сад се одједаред, захваљујући мајки Земљи, сјатиле хорде добрих људи да помогну, али и радозналих, па да виде, лично се увјере у оно о чему други свједоче. У памет и животно знање оних који немају струју па чују понеку вијест само преко транзистора. У собићке навечер освијетљене свијећама или лампашима на батерије, али, ипак, будимо искрени, најчешће мрачне, без жаруље, ако нема струје најбоље је са кокошима на лијегање и устајање. У одласке по питку воду на оближње врело. И, као посебну атракцију, у подове од набијене иловаче. Захваљујући ТВ камерама и новинарима који траже немогуће, а то су још неоткривене теме, Банија, а посебно глинско подручје, одједном је постала најзанимљивији етно парк у који се долази на вишесатне излете, направи се селфи са неком симпатичном старицом и оде да се приповиједа нашто све то личи, а само 70-80 километара од Загреба, па кад слушач не повјерује, крене онда он сам истим стазама.

Стари људи који тако живе деценијама не знају се обранити, напротив, мисле да се не смију бранити и рећи: оставите нас на миру, нама је добро, мени не треба струја, била би ми само додатни трошак, пустите ме да живим свој досадашњи живот, та не бих догурала до 85. животне године да су ми фалили струја, фрижидер и телевизор, само ми немојте никакве новотарије сада убацивати у мој живот, скратит ћете га. Тко би се то усудио рећи пред добровљцима, хуманитарцима, политичарима, новинарима! А они гањају своје, увјеравајући слабије како је баш то њихово најбоље. И онда у име свих њих проговори Љубица из Шибина, задња кућа, послије ње само шума, има струју, нема воде, вози у тачкама флаше по шест литара с оближњег бунара-извора, живи с мајком од 92 године и каже: ништа не требам, све имамо, ако б’ нешто затребала, ондак ћу те назвати … каже Љуби Врга која јој је, у име Српског народног вијећа и пројекта „Банија је наша кућа“, донијела пакете хране и хигијенских потрепштина.

Понекад се осјећамо као да смо сви у зоолошком врту који је привремено и краткотрајно отворен, па треба пожурити разгледати. Егземплари смо, раритет каквог нема широм наоколо, рудименти живота у заједници. Та неће бити да смо сви стари, фосилни остаци, које само треба одржавати као туристичку атракцију или духовно средиште у коме се, приношењем дарова, откупљују властити гријеси.

Није Банија та самотињска, својеглава, недоказана и незаглављена старчад о којој брине држава док њихова свијећа не догори. Није Банија политичка власт која је и дозволила и наредила рушење Робне куће „Петрињка“ унаточ јавном апелу главног пројектанта и више архитеката, поткријепљеног тврдњама да је од 48 носивих ступова оштећен само један, те да је потпуна санација зграде могућа у року од 30 дана. А „Петрињка“ је први објект, славодобитно и некако пророчански темељито и плански срушен у страдалом граду. Била је то „банијско-петрињска окамењена шума“ и није било становништва које би је спасило, не довољно да би зграду опасали живим зидом. Није Банија Глина у којој више нема сајмене сриједе јер су и ситни продавачи и власници обитељских пољопривредних господарстава потјерани са неколико простора и могу се само сналазити неколикосатним стајањем у покрајњим сокацима и на тротоару, ако их заузму прије аутомобила. Није Банија глинска опћинска власт која на јавно понуђену донацију одговара конкретном потребом: педесет врхунских ергономских столица које ће бити прилагођене сваком дјелатнику градске управе Града Глине. Каква дјеца, старци, немоћни, вртић и школе, старачки домови, столице за преплаћене гузице су прије и изнад свега.

Као да нетко негдје кроји будућност Баније и све зна унапред. Она је сада организирана као да ће бијели шатори остати заувијек, све док има сиромашних и старих, а бит ће их баш до тог времена „заувијек“ јер је то животни пут оних средњих година. Као да је, тако осиромашена и онемоћала, на пладњу понуђени десерт, чији се главни састојци препиру који ће надјачати, домаћи или увозни, док се многобројнији, мање важни састојци сударају са шлеперима којекаквих ствари за које не знају гдје су завршили.

Битка се не добива с онемоћалим ратницима и зарђалим оружјем. Зашто се они упорно гурају у прве редове? Можда су једино сигурно на Банији у наредних десетак година? Ако Петрињци нису хтјели, знали и могли обранити симбол града од рушења, а ради се о само 3 700 квадрата, како очекивати од других да било што на Банији спашавају.

Да ли је у немоћи и предаји будућност Баније?

Власници великих хала дрвне индустрије граде додатне, запошљавају нове људе, проширују дјелатност, чак су и значајни извозници нечега што нису створили, конструирали ни произвели, узмеш оно што није твоје, мало прочистиш, освјежиш, угланцаш и – продаш. Сви задовољни. Краткорочно. Будућерочно, остаје Банија без шума, без дијела онога што јој даје живот. Нешто ће остати, договорно и плански, опет у служби сналажљивих и способних, а бит ће то друштва и екипе ловаца, у дословном смислу ријечи, баш оних који дио године проводе у лову на дивљач, а долазе из цијеле Европе. Задњу годину проријеђени због короном ограничених путовања, таман кад се све слегне, и вирус и потреси, ето њих с новим плановима и жељама. Гдје су у дрвној индустрији и ловном туризму становници Баније? Ено их, у будућности, у осувремењеним воћарима и шталама, љепше казано, у обитељским пољопривредним господарствима, углавном окрупњеним ОПГ-овима јер мали, породични, тешко ће опстати. И бит ће то једино што ће се на Банији производити: млијечни производи, кобасице и сланина, ракија, мед, уз сезонски прикупљене вргање и кестене. И хвалит ће се сви том недостојном замјеном за сигурне и озбиљне послове и пројекте у Жељезари, Гавриловићу, Рафинерији, Славијатрансу, Прехрани, тим суновратом у провалију коју није отворио потрес 29. децембра 2020. године.

Хоће ли Банија опстати или нестати?

И некад се, у далекој будућности, указати као окамењена шума без дрвета!

У Глини, 22. март 2021.
Аутор: Јагода Кљаић

Преузето са: Банија онлајн