Београд: Служен помен жртвама „Силоса“ и уприличена Меморијална академија

У Храму Светог арханђела Гаврила у Београду вечерас је служен помен српским жртвама злогласног логора „Силос“ у Тарчину у сарајевској општини Хаџићи.

Поводом 30 година од затварања тог логора уприличена је меморијална академија са које је поручено да култура сјећања не смије бити само декларативна, да се о српским страдањима мора причати и да Срби никада не смију одустати од борбе за правду.

Посебне емоције код окупљених на академији изазвало је обраћање Младена Јововића који је у „Силосу“ провео 1.283 дана и који је описао шта су његови сапатници и он прошли од момента одвођења у тај логор до пуштања из њега на Богојављење 1996. године.

Јововић је испричао да су у логору трпили најгору тортуру, били одвођени на присилни рад, мучени глађу и жеђу, да су дневно њих 33 у његовој ћелији дијелили један војнички хљеб од 400 грама и једну малу посуду воде.

– Свако би добио двије до три супене кашике воде на дан – рекао је Јововић, кога су са групом логораша водили на Игман да копа ровове и користили као живи штит на линији разграничења са српским снагама.

Јововић је о свему претрпљеном причао мирно, али се заплакао када је споменуо сусрет са сестрама и мајком, која се при сусрету са њим онесвијестила.

Аутор књиге „Дјеца коју није волио свијет“ и некадашњи становник Хаџића Бојан Вегара испричао је како је један од јунака његове књиге – најмлађи заточеник „Силоса“ четрнаестогодишњи Лео Капетановић био заробљен, а када је размијењен након 15 дана већ је био смршао 20 килограма.

Вегара се присјетио када је из „Силоса“ изашао и његов 85-годишњи дјед, са свега четрдесетак килограма и био идентичан српским мученицима из Јасеновца.

Он је указао да се занемарује чињеница да су поред логораша који су страдали у бројним логорима страдале и њихове породице које су остале ван логорских зидина, наводећи случај своје комшинице Анђелке Братић, коју је пред дјецом силовало осам Бошњака.

– Мали Горан се никада није опоравио од тог шока – рекао је Вегара и додао да су комшију Шпиру заклали, а мајку логораша Ђорђа Шувајла, који му је рођак, угушили јастуком, иако тврде да је била природна смрт.

Вегара је нагласио да је „Силос“ био пројекат који је планирала „Алијина држава“ и прије рата као и остале логоре, те да се све учинило да се истина о њима не сазна јер истина о логорима мијења карактер рата у БиХ.

Он је рекао да се систематски скривају српска стратишта, да су „Казани“ забетонирани, жртве се умањују, а број несталих Срба у Сарајеву ни приближно се не зна.

Професор Душан Шеховац рекао је да је, према попису становништва из 1991. године, у Хаџићима живјело 7.300 Срба док сада у том мјесту живи само пет бака и један дјед.

– Српски народ је 99,9 одсто нестао са овог простора – рекао је Шеховац и нагласио да свима поставља питање којим именом се то назива?

Он је навео да је „Силос“ постојао 1.356 дана, а да је покојни логораш Славко Јовичић утврдио 156 метода мучења логораша.

– Трпили су психичко и физичко малтретирање и тукао их је ко год је стигао, били присиљавани на принудни рад и сваки дан изложени смрти. Посебно су екстремно изгладњивани – навео је Шеховац.

Он је рекао да Бошњаци и сада када Срба више готово и нема у Сарајеву чине све да затру трагове постојања оних без којих тај град и не би био град него средњовјековна касаба.

Милан Чучковић, предсједник Удружења „Србски светионик“, које је организовало помен у Београду, поручио је да је ономе ко не види нит између логора у Добоју, Јасеновца и „Силоса“ „промаја у глави“ и указао да српски народ мора учинити све да промијени свој приступ култури сјећања.

Најављено је да ће комеморација жртвама „Силоса“ бити уприличена 31. јануара у Лас Вегасу у Сједињеним Државама.

У „Силосу“, који је био један од 126 логора на подручју ратног Сарајева било је заробљено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу.

Овај злогласни казамат отворен је 11. маја 1992. године, а затворен 27. јануара 1996. године, пуна два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.

Најмлађи логораш био је четрнаестогодишњак Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац /85/, који је и преминуо у „Силосу“.

Шесторица припадника такозване Армије БиХ осуђена су пред Судом БиХ на укупно 42 године затвора за злочине над цивилима у логору „Силос“.

Бивши командант 9. брдске бригаде такозване Армије БиХ Незир Казић осуђен је на 10 година затвора, а некадашњи начелник Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадил Човић и бивши управник логора „Силос“ Бећир Хујић на по осам година.

Командир Полицијске станице у Пазарићу Мирсад Шабић осуђен је на шест година, а некадашњи управник „Силоса“ Халид Човић и бивши стражар у овом логору Нермин Калембер на по пет година затвора.

Извор: РТРС