ЋОРОВИЋ: Kњига „Крајина која некад бејаше“ је споменик Гордани Јанићијевић и времену које не смије бити заборављено!

Недавно је постхумно објављена књига „Крајина која некад бејаше“, дјело преминуле београдске новинарке Гордане Јанићијевић. Издавачи – Архив Војводине и удружење „Култура без граница“ – уједно су и чувари  јединственог свједочанства о времену распада Југославије, грађанског рата, настанка и слома Републике Српске Крајине и егзодуса стотина хиљада људи.

Сабрани текстови Гордане Јанићијевић, објављивани у „Политици“, „Дуги“, „НИН-у“, на РТВ „Политика“, касније и на другим медијима, представљају не само публицистички рад, већ – како по оцјени рецензента историчара др Милана Гулића – „ванвременско сведочанство“.

Саговорник Наде Вукелић у емисији „Србија на вези“ која се емитује на РТС био је Трифко Ћоровић, новинар, уредник „Српског кола“ и предсједник УГ „Култура без граница“, човјек коме је сама ауторка оставила рукопис „у аманет“.

• Господине Ћоровићу, како је уопште почела прича о књизи која Вам је, како кажете, остављена у аманет?

– Прије свега, тешко је говорити о овој књизи без неколико ријечи о Гордани. Она је била млада новинарка, свега тридесет и нешто година, кад је на РТВ „Политика“ радила као новинар. Почео је рат, њој се указала прилика да оде у Републику Српску Крајину службено. Имала је и лични мотив – да пронађе свог зета о коме њена сестра и породица  нису имали никаквих информација.  Тамо се суочила са сценама које је до краја живота носила у себи. Упознала је патолoга др Зорана Станковића у Вуковару – видјела је 140 лешева, међу којима је било и дванаесторо деце. Тај доживљај ју је, према њеним ријечима, натјерао да „проговори сама са собом“ и схвати да је пред њом велики животни изазов. Знала је да у Београду, чак ни у политичким круговима, нико нема представу шта се у Вуковару дешава. Тада је одлучила да буде професионалац – новинар који не бира теме. Да иде, гледа и биљежи.

• Како је рукопис доспео у Ваше руке?

– Гордана и ја смо дуго се познавали и колегијално сарађивали. Пратили смо сродне теме, размјењивали мишљења, контакте и искуства. Она ми је једном приликом поменула да постоји рукопис, да постоји рецензија историчара Милана Гулића, још из 2015. године, али да рукопис „стоји у фиоци“. Охрабрио сам је да га доврши. Рукопис ми је послала и он је брзо уобличен у књигу, али је након накнадног ишчитавања Гордана оцијенила да би, због млађих нараштаја, неке ствари требало додатно појаснити. Рукопис је поново дотјеривала, а како је била већ ровитог здравља, тај процес је потрајао.

Прошле године 10. јуна, док сам био ван земље, стигао ми је мејл: „Ево финалне верзије. Ако ми се нешто деси, ни према коме немаш никакву обавезу …“ Нисам могао ни да слутим да ће 36 дана касније Гордана отићи на неко боље мјесто. Од тада, то је за мене био аманет.

• Књига обухвата њене објављене и необјављене текстове. Гдје се она све оглашавала током деведесетих?

– Гордана је била комплетан новинар – радила је радио, телевизију и писане медије. А то није чест случај. Писала је за „Дугу“, „НИН“, „Илустровану Политику“, извјештавала за РТВ „Политика“, касније и друге медије. Неке текстове, иако их је написала, медији без објашњења никада нису објавили. Зато је занимљиво сада, са историјске дистанце, видјети који су то текстови били „табу“, шта није одговарало дневнополитичким потребама тога времена.

• Да ли Вам је икада говорила да је имала проблема због онога што је писала?

– Проблеми су били мањи од шокова које је доживљавала на терену. Оно што ју је највише погодило била је подијељеност међу самим Србима. Говорила је да, чак и у највећој несрећи, људи нису могли да се сложе – „дјелили смо се на Крајишнике, Личане, Кордунаше, Далматинце, Банијце, Славонце…“.  А у Србији се, у то вријеме, причало само о бројкама. Не о људима. Горданина мисија је баш зато велика: дала је име и презиме сваком човјеку који би, иначе, остао број у статистици.

• У књизи су и бројни политичари из тог времена.

– Занимљиво је прочитати и шта су носиоци власти у тадашњој РСК говорили. Морам нагласити да Гордана није била једностран новинар. У вријеме када је дијалог био готово незамислив прешла је на другу страну фронта, састала се са градоначелником Осијека, др Златком Крамарићем, разговарала са хрватским новинаром Драгом Хедлом. Имала је чак договорен интервју са Бранимиром Главашем. То, нажалост, није реализовано.

• Урадили сте интервју са њом 2022. године. Сјећате ли се наслова?

Дао сам му наслов: „Нико у Београду није био свјестан шта се дешава у Книну и Вуковару“. То је , по мени, била суштина њеног новинарског виђења. Зато сам тај интервју уврстио у књигу,  јер је то била њена последња порука читаоцима – како она гледа на своје текстове са дистанце, које су лекције и шта би поручила младим новинарима.

И ту се види још једна важна ствар: често се у јавности оцјењује да је новинарство привилегована професија. Судбина Гоце Јанићијевић то демантује. Она није имала привилегије. У пензију је отишла са непотпуним радним стажом – пола стажа није било уписано. И да се није догодила трагедија, питање је како би од биједне пензије живјела.

• Гордана није била поријеклом из Крајине. Како је поднела њен пад?

– Тешко. Лично и емотивно. Видјела је колоне деце, рањенике без завоја, људе који се распадају под теретом трагедије. Пад Крајине дочекала је на Рачи. И баш зато што није била „из тих крајева“, њено сведочење је чисто. Није имала интерес да улепша или сакрије било шта – писала је „ни по бабу, ни по стричевима“. То књизи даје посебну вриједност.

• Првобитни наслов је био „Крајина које више нема“. Како је постао „Крајина која некад бејаше“?

– То је занимљива прича. Још 1996. године, послије рата, отишла је код Патријарха Павла. Он јој је дао благослов и савјет „да не буде нестрпљива, да ће доћи вријеме за ту књигу“. Дошло је – прекасно. А наслов је промјенила из једног племенитог разлога – није жељела да неком другом новинару, који је нешто раније употријебио сличан наслов, повриједи ауторско право. То је била Гордана: педантна, морална, осјетљива.

Нови наслов носи и једну тиху поруку: Крајина живи док год живе њени потомци и док год памте гробове својих предака.

• Корице су симболички снажне – грб РСК, мапа, имена општина…

– Гордана је за живота књигу ауторизовала. Сваки детаљ је пажљиво биран. Црвена боја није случајна. На рубу књиге је искривљен грб, блиједо поређана имена свих крајишких општина, мапа на којој су уписане области. Корице представљају визуелну меморију једне нестале државности.

• Шта Вама лично значи ова књига?

– За мене, ово је споменик једној жени која иза себе није оставила биолошке потомке. Остају јој ријечи. Моја намјера је била да њено име живи. Књига није у продаји.Доступна је бесплатно, у електронској форми, на сајту Архива Војводине. Штампани примјерци подијељени су библиотекама. Свако ко жели да је прочита може да је пронађе.

НАПОМЕНА: КЊИГУ МОЖЕТЕ ПРЕУЗЕТИ ОВДЈЕ

• На крају – коме дугујете захвалност што је ова књига угледала светло дана?

– Рецензенту, историчару др Милану Гулићу, који је Гордани 2015. рекао: „Не дозволи да ти било ко промјени иједно слово.“ Наравно, није промијењено. Захваљујем лекторки Драгани Бокун, која је и сама родом из Славоније, што је књизи дало додатни квалитет. И, наравно, највећу захвалност дугујем директору Архива Војводине, историчару др Небојши Кузмановићу. Када је прочитао рукопис, рекао је: „Наш народ је гладан истине.“ И подржао издавање. Било ми је веома важно да ову књигу одштампа угледна државна институција.

Истина је сада ту. „Крајина која некад бејаше“ – свједочанство које не смије бити заборављено.

Извор: РТС – Србија на вези
(уредници: Мирослав Карлица и Нада Вукелић)