ДАБАРСКИ БАТАЉОН У ХЕРЦЕГОВАЧКОМ УСТАНКУ – Историјски час о трећој српској народној револуцији

• Београдска публика је у петак, 5. децембра 2025. године, имала прилику да присуствује предавању посвећеном Дабарском батаљону у Херцеговачком устанку, поводом обиљежавања 150 година од почетка устанка. Догађај је организован у организацији портала Слободна Херцеговина у  Библиотеци града Београда (Кнез Михаилова 56, II спрат).

Учесници предавања били су др Миленко Кундачина, редовни професор и аутор монографије „Дабар од старог вијека до 1941.“, историчар-докторанд Лазар Радан, аутор књиге „Устанак у Источној Херцеговини 1875–1878.“, и Горан Лучић, уредник интернет-портала Слободна Херцеговина. Посјетиоци су имали прилику да се упознају са историјом Дабарског батаљона, значајем његове улоге у Херцеговачком устанку и кључним аспектима историјског контекста тог периода.

У име организатора и учесника догађаја, Горан Лучић је поздравио присутне и захвалио се публици на подршци обиљежавању једног од кључних датума националне историје. Истакао је да је 150. годишњица Херцеговачког устанка значајан повод да се поново истакну идеали који су покренули устанике и обликовали епоху борбе за слободу и уједињење.

Предавање је, како је нагласио, посвећено једној специфичној, а недовољно познатој теми — улози Дабарског батаљона у устанку. Оцјенио је да се у овој „малој области великог историјског простора“ јасно огледају шире устаничке прилике, јер је управо Дабар био један од поузданих ослонаца покрета у његовим најосјетљивијим фазама.

Подсјетио је да је Дабарско поље, са својим селима и кнежевима, дало значајан допринос устанку: стабилизовало је јужни фронт, одржавало везе са Црном Гором и изњедрило више мјесних вођа који су се истакли храброшћу и оданошћу.

– Дабарски главари учествовали су у свим важним саборима и договорима народних првака Херцеговине и активно доприносили кључним предустаничким и устаничким акцијама.

Лучић је нагласио да су народна свијест, духовна чврстина, спремност на жртву и јасна тежња ка општем ослобођењу биле темељне вриједности дабарских устаника.

– Управо оне објашњавају зашто је Херцеговачки устанак прерастао локалне оквире и постао политичка чињеница европског значаја, са утицајем на одлуке Берлинског конгреса, на којем су Србија и Црна Гора добиле међународно признање.

Историчар Лазар Радан, аутор монографије „Устанак у Источној Херцеговини 1875–1878.“, представио је преглед кључних историјских околности и чињеница о Херцеговачком устанку, смјештајући Дабарски батаљон у шири контекст устаничког покрета. Указао је на сложеност процјене броја становника Херцеговине прије устанка, јер су османски пописи били непоуздани.

— На основу различитих извора, источна Херцеговина имала је око 70.000 становника, од чега је подручје Дабра чинило релативно мали, али историјски значајан дио. Кључни узрок устанка био је претјеран порески терет, који је у појединим областима укључивао више десетина различитих дажбина. Порези су се често наплаћивали на основу процјене, а не стварног приноса, што је стварало дубоко осјећање неправде. Додатни терет представљао је и систем закупа пореза, у коме су богати појединци преузимали право наплате од државе, што је често водило злоупотребама и насиљу.

Радан је подсјетио на бројне описе савременика — путописаца и новинара — који су свједочили о тешким условима живота херцеговачког сељаштва, али и његовој изузетној везаности за завичај.

— Та комбинација економске биједе и снажног осјећаја припадности била је један од главних покретача устаничког духа. Устанак се развијао у сложеним међународним околностима. Србија је уочи 1875. слала у Херцеговину истакнуте емисаре који су настојали да устаничке главаре усагласе око јединственог дјеловања. Упркос одсуству модерних средстава комуникације, покрет је избио синхронизовано, што свједочи о снажној међусобној повезаности становништва.

Посебно је истакао улогу Мића Љубибратића, који је заступао идеју да се формира устаничка скупштина и привремена влада, како би устанак добио државноправну тежину. Међутим, та визија није добила подршку Црне Горе, која је имала властите планове према Херцеговини.

— Огроман је био значај одбора за помоћ, нарочито Дубровачког одбора, који је организовао прикупљање материјалне и хуманитарне помоћи из цијеле Европе. Податак да је помоћ стизала чак из Сан Франциска говори о ширини подршке коју је устанак имао међу Србима у расијању.

У устанку су учествовали и добровољци из многих европских земаља — Италије, Француске, Њемачке, Британије и других — што свједочи о његовом међународном одјеку и ширем либералном надахнућу тог времена.

— У првим мјесецима 1876. устанак је имао 16 батаљона са око 9.000 устаника, док је до средине 1878. број порастао на 53 батаљона и више од 300 чета.

 

Помeнуо је и записе Артура Еванса, који су показали да је велики број мушкараца из Херцеговине био у оружју, док су у избјегличким колонама углавном били стари, жене и дјеца.

— Устанак није довео до непосредног ослобођења, јер је после Берлинског конгреса 1878. уследила аустроугарска окупација. Ипак, идејни и политички значај Херцеговачког устанка остаје велики. Са ове перспективе можемо закључити да је устанак био огромна борба српског народа у Босни и Херцеговини, у рангу са Првим и Другим српским устанком — може се сматрати и трећим српским устанком по значају.

Радан је закључио да су националне тежње устаника у пуној мјери остварене тек 1918. године.

— Перo Тунгуз био је један од ријетких херцеговачких устаника који је дочекао ослобођење свог народа. Он је започео акције против Турака, а његов пуцањ у Бишини код Невесиња, четири дана прије званичног почетка устанка 9. јула 1875, сматра се „идејним пуцњем“ који је трасирао касније устаничке активности. Тунгуз остаје симбол иницијативе и храбрости у првим фазама устанка, као и свједок тежњи херцеговачког народа за ослобођењем и националним правима.

Неизмјерне заслуге за историографију Дабра припадају проф. др Миленку Кундачини, који је деценијама посвећено истраживао и откривао бројне, често непознате детаље. У његовој капиталној монографији „Дабар — од Старог вијека до 1941. године“ Херцеговачком устанку је посвећено чак 80 страница, а у ограниченом времену професор је публици пружио само сажет, али прецизан преглед најзначајнијих догађаја.

– Веза Дабарских главара са Јованом Гутићем, једним од првака у припреми устанка, одржавала се преко повјерљивих појединаца са Трусине: Продана Рупара, Богдана Рупара, Ђура Радана и Вуле Куљића. У хајдучкој чети Тунгуза налазили су се и Дабрани: Тривко Бјелица, Васо Бјелица, Вуле Куљић, Мато Радан, Јово Радан и Лазар Радан. Први састанци главара одржани су на Цетињу 1875. године, на Богојављење, када су се окупили Јован Џомбета, Глигор Милићевић, Продан Рупар и Ђуро Радан.

Кундачина је посебно нагласио догађај који је изазвао широку побуну у Хргуду и Дабру — у убиство трговца Мујаге Бехмена у јануару 1875. године.

— Гаврило Муратовић га је убио у Бијелом Потоку, што је довело до хаоса и осветничких акција у региону. Срби из Дабра, предвођени Јованом Џомбетом и Вулом Куљићем, притекли су у помоћ својим сународницима, а интервенисао је и велепосједник Зулфи-бег Ризванбеговић.

Кундачина је навео да су на Грахову херцеговачки прваци припремили план устанка, који је предвиђао блокаду комуникација и организовање напада у случају упада турске војске.

— Главари као Јован Џомбета, Лука Мишковић и Перо Муратовић добили су задатке да затворе кључне путеве и координишу локалне снаге. Прве акције обухватале су затварање путева Столац–Невесиње и Љубиње–Дабар, заузимање Ризванбеговића куле и борбе око Предоља. У делегацији Срба доње Херцеговине, предвођеној Луком Мишковићем, изражена је жалба цару Фрањи Јосифу I због турских зулума. Турска је касније извршила попис имања устаника, али им је одобрена општа амнестија.

Кундачина је истакао значај хајдука Ђура Радана са Трусине који је обезбјеђивао смјештај устаника на Грахову и организовао долазак 100 најугледнијих људи за консултације.

— На састанку на Трусини потврђен је Граховски споразум и договорено да се не издају главари, што је била посљедња припрема пред почетак устанка. Прва озбиљна битка, Невесињска пушка, изведена је 27. јуна 1875. године у Крековима код Невесиња. Устаници су затворили путеве турским снагама и заузели куле у Долу и Битуњи. Дабарски батаљон је у овим борбама деловао у координацији са устаницима из Доње Херцеговине и Иваном Мусићем.

Кундачина је прецизирао да је током јула и августа, у Дабру и околини одржано више од 12 бојева.

— Турска је извршила офанзиве, али су устаници успјешно бранили своје положаје, освојили Љубиње и Дабрицу, а устаници из Дабра и Хргуда успешно су одбили нападе на Трусину и Дабарско поље. До августа, Дабарски батаљон бројао је више од 400 наоружаних бораца.

У 1876. години устаници су наставили борбе на Клепавици и Колојању, а заробљени прваци, Лука Мишковић и Перо Муратовић, интернирани су у Метковић, па касније ослобођени. Дабарски батаљон остао је активан у различитим операцијама широм Херцеговине, у сарадњи са црногорским јединицама.

 

— У септембру 1875. године турска војска бројала је 30.000 војника. Дабарски батаљон, са око 700 устаника, учествовао је у борбама код Невесиња и Стоца, пружајући значајан отпор и нанео великe губитке непријатељу.

Кундачина је подсјетио да је устанак потпуни пораз доживио након Берлинског конгреса 1878. године.
— Устанички прваци нису прихватили новонасталу границу са Црном Гором и организовали су отпор Аустроугарској окупацији. Дабарски батаљон остао је симбол отпора, а његови прваци – Џомбета, Мишковић, Муратовић и други – постали су истакнути представници народа у борби за слободу.

У Храму Светог Василија Острошког у Никшићу налази се спомен-плоча Дабарском батаљону са именима погинулих устаника. Устанак није био резултат вјерског антагонизма, већ израз народне тежње за ослобођењем од политичког угњетавања и економске експлоатације, којој су подвргнути Срби и Хрвати у Херцеговини.

Лучић је нагласио да је то била крвава и света борба, чији је „страшни и свети конац Херцеговине својим витештвом и мучеништвом опшио вјечну књигу историје завјетном вињетом која пише – Не миримо се с ропством, не живимо без слободе!“.

— Слава јунацима Херцеговачког устанка 1875–1878. – Треће српске народне револуције у 19. вијеку! Благ покој и смирај њеним мученицима, утјеха свом робљу које се трпећи надало сунцу слободе и чија је вјера побједила! Слава устаничким војводама и кнезовима јер су се борили за народ и са народом. Слава Господу Богу који васкрсава и с Којим и ми до данас васкрсавамо! – поручио је Лучић.

Он је завршио скуп молитвом за будућност.

— Дај нам, Боже, бистрине и милости, дај нам мудрости, дај нам мало слатког живота па да се умарамо од вршидбе жита и везивања винових лоза, од тврде земље и немирних коза! А увијек да памтимо и захвалност чинимо Теби и јунацима за слободну Херцеговину – и кад жито сијемо, и кад клас вршемо, кад лозу режемо и кад вино пијемо!

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић