ДОЛИНА СУЗА: Историчар Симо Радић документовао истину о геноциду у Херцеговини
-
Осамдесет и пет година након почетка Другог свјетског рата, историјска дистанца није умањила тежину истине, већ је додатно појачала одговорност да се она изговори јасно и документовано. Текст Здравка Шакотића који слиједи доноси свједочанство о страдању српског народа у Херцеговини 1941. године, ослоњено на истраживачки рад младог историчара Сима Радића и његову књигу „Попово, долина суза“. Ово није само приказ једне промоције, већ прилог култури сјећања и позив на историјско отрежњење — да се именују жртве, разумију узроци и прекине тишина која је предуго трајала.
У освит 2026. године, када се навршава осамдесет и пет година од почетка Другог свјетског рата, исто толико времена протекло је и од геноцида спроведеног под окриљем усташке идеологије Независне Државе Хрватске, у којем је, у највећем броју, страдало српско становништво, посебно на простору Херцеговине. Историјски часовник у овом крају почео је да откуцава већ у првим данима јуна 1941. године. Прве жртве усташког безумља у Требињу пале су 1. јуна, а већ 11. јуна у Горњој Ластви убијени су браћа Јово и Стево, као и Јовови синови Мирко и Пеко Бегенишић. Двадесет првог јуна, у Ораним долима, у масиву Бијеле горе, побијени су родољуби са Зубаца, из породица Ћурић и Ратковић. Само два дана касније, злочиначка спирала проширила се на Попово поље, гдје је започео организовани геноцид над цивилним становништвом.
У кратком љетњем периоду са тог подручја убијено је 368 људи. Већина је бачена у јаму Ржани до, као и на друга стратишта највећег крашког поља у Херцеговини. Било је то вријеме свеопштег помрачења разума, када је страст загосподарила човјеком, крв запјенила, а жеђ за туђим животом надјачала сваки траг људскости. Трагедије тих дана деценијама су живјеле у породичним казивањима и усменом памћењу, а бројне исповједне судбине биљежене су и чуване током протеклих осам и по деценија на простору тадашње љубињске, а данашње требињске општине. Ипак, појавом књиге младог историчара Сима Радића (31), све што је до тада било расуто по сјећањима и архивама, сабрано је и документовано у дјелу „Попово, долина суза: Усташки злочини у Другом свјетском рату“.
У својој првој књизи, Радић је, како се могло чути, успио да сачува мјеру између научне уздржаности и људске осјећајности. У њој се препознају тиха сјета, пригушени бол и снажна жеља да се, искључиво чињеницама, досегне пуна објективност — оно чему су га, како сам истиче, у породичном кругу у родном Попову одувијек учили.
Управо таква књига окупила је синоћ у Музеју Херцеговине у Требињу уважене посјетиоце и љубитеље истине, ма колико она била тешка. Публика је с пажњом пратила ток промоције, свјесна да присуствује догађају који превазилази уобичајени културни оквир. Радићу је, како је истакнуто, припала част, али и историјска одговорност, да након дугогодишњег слушања, сакупљања и анализе обимне грађе, запише и исправи оно што је у послијератним деценијама било прећутано — било случајно, било намјерно — у времену када су овакве теме, под притиском идеологије, биле непожељне и табуизиране.
Позивајући се на мисао Марка Аурелија да је живот кратак и да га треба искористити за разумно промишљање и праведно биљежење, директорка Музеја Херцеговине Ивана Грујић истакла је да је управо тај принцип Радић прихватио као своју методолошку основу.
„Ова књига није само научно дјело, већ морални чин“, поручила је она, нагласивши да је вријеме да млађе генерације упознају период у којем је у априлу 1941. године проглашена НДХ и да се коначно проговори о покрету који је нанио несагледиво зло, посебно српском народу.
„Морамо објаснити како је дошло до такве нетрпељивости и до геноцида“, нагласила је Грујићева, уз бурно одобравање публике.
Како је истакнуто на промоцији, ово нису само приче из Поповог поља о немилим догађајима из блиске прошлости. Ово су дуго нежељена казивања о страдању претежно српског становништва, о којима се, под окриљем идеологије братства и јединства, деценијама ћутало. Ћутало се о злочинима Другог свјетског рата, али и о онима из Првог, у којем су честе жртве усташких покоља били и солунски добровољци. Управо тај прекид тишине даје овој књизи додатну тежину.
Подсјећајући да је од 1990. године започето отварање појединих јама, што је довело до сазнања о око 7.000 жртава у Херцеговини, истакнуто је да су у овој књизи саопштене историјске чињенице које су дуго чекале да буду записане. Народ Попова и Херцеговине, како је речено, деценијама је чувао причу коју је Радић напокон смјестио између корица ове опоре, али истините књиге.
„Ово нису страдања појединаца, већ читавих породица, села и једног народа“, наглашено је на промоцији.
У разговору о књизи, сам аутор подсјетио је да је иницијатива за овај рад потекла од чланова Удружења „Јама Ржани до“.
„Првобитна замисао била је да се уради брошура са списком страдалих, али је истраживање временом прерасло у књигу“, казао је Радић.
Објаснио је и своју мотивацију да се бави овом темом.
„За мене је бављење овом темом прије свега морална обавеза, јер сам поријеклом из Поповог поља. Иако у мојој ужој породици није било жртава, сматрао сам да као историчар морам писати о ужем завичају.“
Према његовим ријечима, ова тема је и данас актуелна, јер су приче о злочинима из 1941. године дубоко уткaне у колективно памћење Херцеговине.
Одговарајући на питање модератора промоције Петра Милошевића о изазовима писања о догађајима старијим од осам и по деценија, Радић је казао да за њега представља посебну част што је књига објављена управо у години значајног јубилеја и што се промоција одржава у установи у којој ради.
„Изазов је утолико већи што је све мање живих свједока. О тим догађајима нисам могао разговарати са непосредним учесницима, већ са њиховим потомцима — некадашњом дјецом, а данас старцима и старицама, којих је, нажалост, све мање“, рекао је он.
Управо зато упутио је апел младима да биљеже казивања својих старијих, јер, како је нагласио, „свака прича представља историјску грађу и доприноси очувању културе сјећања“.
Говорећи о изворима, Радић је подсјетио да је као дијете одрастао уз свог прадједа Лаза Радића, рођеног 1913. године, који му је пренио бројна свједочанства о догађајима из љета 1941. године. Поред породичних казивања и записа преживјелих са јаме Ржани до, користио је и архивску грађу Музеја Херцеговине, као и радове истакнутих историчара и хроничара попут Саве Скока, Божа Славића и Славка Стијачића.
Посебно је нагласио да је јама Ржани до била прва залијевена бетоном 1961. године, али и прва која је 1990. године одбетонирана у Херцеговини, након чега су отворене и друге јаме, међу њима и Шуманци, гдје су страдали бројни Пребиловчани.
За књигу је коришћен и фонд Васа Глухајића из Дрењана, једног од најмлађих бораца Десете херцеговачке бригаде, који је учествовао у ексхумацијама 1990. године.
Према до сада прикупљеним подацима, евидентирано је 368 имена жртава, али, како је Радић нагласио, списак није коначан.
„Појавом ове књиге већ стижу нове информације и имена, тако да можемо говорити о припреми новог издања“, рекао је аутор, додајући да књигу треба посматрати као почетни корак у даљим истраживањима.
У наставку је говорио о селима која су у Попову најтеже страдала, посебно издвојивши Чаваш, гдје је породица Милошевић бројала 33 члана, од којих су само двојица одраслих мушкараца преживјела, док је 15 домаћинстава угашено. Потом је навео Величане са 62 жртве. Већина пострадалих били су сељаци који су, вјерујући комшијама и не слутећи зло, платили највишу цијену. Страдали су и учитељи, као и свештеници, међу којима су Божар Шаренац и игуман манастира Завала Иларион Деретић.
Осврћући се на страдање Српске православне цркве, Радић је нагласио да није било систематског рушења храмова, али да је манастир Завала, као духовно средиште Попова, претрпио највећу штету, укључујући уништење богате библиотеке.
До краја промоције, аутор је испричао још неколико потресних прича, остављајући публици разлог и подстицај да књигу прочита у цјелини. Најавио је и нове пројекте, међу којима су обрада породичне пјесничке заоставштине, збирка анегдота из Попова и свеобухватна монографија о овом крају.
Сав приход од продаје књиге биће дониран за уређење и одржавање спомен-комплекса на јами Ржани до и споменика у селу Чаваш. Издавачи књиге су Музеј Херцеговине и Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“, а најављене су промоције у Београду, Новом Саду, Бањалуци и Херцег Новом.
Здравко Шакотић
