Дуг према прецима и завичају – Промовисана нова књига Ковиљке Зелић

У Библиотеци Града Београда, 12. марта 2026. године представљена је нова књига проф. Ковиљке Зелић, Оче Герасиме.

О књизи су поред ауторке говорили проф. др Обрад Зелић, књижевница Андрејана Дворнић, историчар Марко Ковачевић и библиотекар Наташа Мандић Булатовић.

Ковиљка Зелић каже да Герасим заслужује да као велики заштитник православља и први писац са тих простора буде запажен, помињан и памћен у цијелом Српству.

– Герасим је за оно вријеме неуобичајено био велики путник, пропутовао је цијелу Европу и пола Азије. Физички је био надомак Београда, али у Београду није био. И кажем да је био ред да га у Београд и ову кућу, библиотеку, јер је био књигама опсједнут, метафиорички речено, доведемо. То је урадио и професор Обрад Зелић, са својом монографијом и публикацијом о Герасиму, тако да смо се и ми Зелићи након двјеста година сјетили да одужимо тај значајан дуг, поред свих аутора и научника који су о Герасиму биљежили и писали.

Зелићева је подсјетила да је Герасим стигао у Београд и прије неколико деценија на мапу чукаричких улица.

– Са Герасимом сам се рано сусрела јер сам рођена свега километар од родне куће Герасимове. Како га селимо са собом на улице тргове, библиотеку, храм, он путује са нама Зелићима и Жегаранима, а морам да кажем да нас исто тако и чека у једном од најљепших, а древних манастира Крупи у Далмацији. Суђено му да је да нас и чека, али и да се са нама сели и путује.

Поред Герасима у Ковиљкином личном пртљагу су са њим и славни ускоци, његови и Ковиљкини сродници и преци, са Стојаном Јанковићем на челу, који је такође рођен у Жегару.

– Као дјетету Герасим ми је био узор због радозналости, љубави према књигама, учењу, знању, чежњи да упозна велики свијет. Као младој школованој жени, био ми је надахнуће, тема за изучавање и научно разматрање његовог живота и дјела. А током сазревања због промјена личних и професионалних постао је моја потреба за незаборавом, односно мој дуг према поријеклу, прецима и изгубљеном завичају. Сада у зрелим годинама све чешће размјењујем мисли са остарјелим и заборављеним Герасимом у Пешти, насилно отргнутим од свог отачаства, Далмације и свог матерњег језика. Отргнут од смирења у свом Крупском манастиру и разговора са својим саплеменицима из Буковице.  Ово је дуг и према мом покојном оцу који ме први упознао са предањем и пружио прва сазнања о Герасиму.

Историчар и пјесник из Руме, поријеклом из сјеверне Далмације, предсједник Књижевне заједнице Крајине Марко Ковачевић наводи да је сјеверна Далмација и преднемањићки период недирнути рудник, за археологију и историју.

– У том руднику се можда крије одговор за нашу судбину и оно што је православни народ Далмације доживио. Историја Новог вијека за сјеверну Далмацију је обиљежена у 17. вијеку ускоцима, хајдуцима и борби против Турака. О једном рату који траје од Кандијског рата до Великог бечког рата, завршно са 1690. који је изњедрио чак и један посебан циклус епске поезије. Као што су Илија Смиљанић, Стојан Јанковић, који су још увијек актуелни захваљујући тој борби.

Међутим, наводи Ковачевић, када је та борба завршила и када је Република Светог Марка схватила да нема више потребе да ангажује Морлаке у своју заштиту, она је одмах показала своје право лице и као посљедица тога је била Буна Петра Јагодића Куриџе већ 1704. године.

–Недуго затим имамо и рушење првих православних цркава 1738. године у Ђеврскама и Кистањама. И на све то долази једна личност епископ Симеон Кончаревић, једна од најзначајнијих личности сјеверне Далмације и Ковиљка га је споменула у својој књизи. Борио се колико је могао, па прешао у Попину и позвао оне који ће  му се придружити и кренути са њим путем истока. Они који су остали у Далмацији крајем 18. вијека се боре за своју егзистенцију и поред Куриџе и Кончаревића свакако значајна личност јесте Герасим Зелић који долази послије њих.

Ковачевић је навео једну занимљивост, ако се повуку линије од манастира Крупе, до манастира Крке, од Крке до Драговића и од Драговића до Крупе добићете једнакостранични троугао.

– Унутар њега су сва православна српска села. И те странице су биле невидљива брана у коју до дан-данас није прошло ништа што би могло да наруши православни свијет. У тим оквирима дјелује Герасим Зелић и црпи енергију. Није имао моћ да мијења или штити народ, али је он својим радом и кретањем, повезао све тачке да можемо да пратимо историју с почетка 19. и краја 18. вијека. И нас је довео вечерас овдје.

Професор Стоматолошког факултета и писац Монографије о Герасиму Зелићу и директни потомак Герасимовог брата Петра, проф. Обрад Зелић каже да је Герасим иако је учио са дашчице у то вријеме, ипак успио да научи италијански, француски и руски, дјелимично чак и њемачки.

– Замислите да једно дијете Кирил из Жегара испод Велебита, крене из свог села и успије за свог живота да руча са три цара, Францом Јозефом I, Наполеоном и Катарином Великом. Успио је да буде ђак Доситеја Обрадовића, и по угледу на његово Живот и прикљученије, Герасим је написао Житије, данас би се рекло аутобиографију. То је било треће житије послије Светог Саве, Соларићево, Доситејево, па Герасимово.

Зелић се осврнуо и на Ковиљкину Током Зрмање.

– У тој књизи спомиње породицу са извора Зрмање, из села које се зове Зрмања, то су чувени Медаковићи. А на увиру Зрмање чувена породица Десница. Дивних запажања и реченица има Ковиљка, и у претходној и у овој књизи, о Герасиму и о нашим обичајима. Хвала јој што чува ту традицију, признајем боље од мене.

Професорка и књижевница Андрејана Дворнић каже да избјегава да ово дјело књижевно-критички сагледава, и да у књизи свега има помало, а што је најважније лако ће се читати, лако разумјети, нарочито за оеи који нису упознали Герасимову књигу Житије.

– У књизи Оче Герасиме ауторка у исповједном тону везује давно вријеме са садашњим, понекад и полемише са саговорником калуђером и писцем Герасимом, износи лични поглад на збивања из његовог времена и нашег времена, али то чини са љубављу и оданошћу и прије свега са поштовањем према славном претку чије презиме и сама носи. Види се да је хтјела да нагласи да у мноштву знаменитих људи из српско-далматинске историје и поред славних Јанковића, Жегар и Светоуспењски манастир Крупа имају још једног заступника у лику и дјелу овог просветитељског калуђера, путника и врлог писца.

Модератор књижевне вечери, библиотекар и представница удружења Душа Буковице Наташа Булатовић каже да је књига по стручној калсификацији  дефинисана као вјерска литература.

– Професор књижевности се у мени прво побунио против овог одређења. Ко год почне да чита схвати да је у питању проза, приповједно књижевно штиво, то је свакако полемички спис. У што се више уплићемо у Ковиљкино ткање схватамо да је ово ода човјеку који је толико задужио нашу православну Далмацију, а потпуно неправедно занемарен. Чак и од оних који су се директно школовали из његове закладе. Герасим је пао у заборав као и несрећни мученик поп Петар Јагодић Куриџа, и многи српски мученици и страдалници за вјеру и српство. Ковиљка је написала незванични приједлог за канонизацију у ред светаца овог Божјег посланика. Ово дјело је изврсна и сасвим довољна грађа да се из ње обликује служба и похвала. То ме враћа на почетак, моје колеге свјесно или несвјесно нису погријешиле, били су заиста у праву, ово јесте у основи вјерска литература.

Традиционална пјевачица, истраживач и чувар наше вокалне традиције Светлана Спајић извела је неколико нумера о Далмацији заједно са Маријом Мершник и Аном Братиковић. Такође, ученица Музичке школе Даворин Јенко Катарина Крстић извела је неколико крајишких пјесама.

Наташа Булатовић прочитала је стихове пјесме Павла Зелића Сенка Герасима.

Ковиљка Зелић је чланица Књижевне заједнице Крајине, удружења Душа Буковице, као и удружења из родног Жегара у којем је провела дјетињство и завршила основну школу. Послије школовања живот је наставила у Задру који напушта деведесетих година. Од тада са ужом и широм породицом живи у Београду, али је у сталној вези са Далмацијом и својим родним мјестом. Ковиљка често цитира Црњанског и чувену реченицу Има сеоба, смрти нема, којом представља своју животну и стваралачку девизу, њеног омиљеног писца и своју професорску струку. Не воли да се представља као књижевница јер је задржала строге критеријуме из вишедеценијског наставничког стажа и сматра да тај статус не заслужује. Жељела је да буде најављена као неко ко објављује из потребе да се одужи себи и крају свог поријекла користећи личне записе и грађу из претходних деценија.

Прије шест година објавила је књигу прозе, Током Зрмање, а из ње је потекла и ова књига.

Текст и фото: Драгана Бокун