Дух заједништва оживљава Зајаругу

Мјештани села Зајаруга које се налази између Гламоча и Ливна труде се да село оживе и обнове. Зајаруга је у потпуности била насељена српским становништвом, а прије рата у њему је живјело око 60 домаћинстава. Бавили су се углавном сточарством и пољопривредом, али било је много становника који су били и у радном односу, у области шумарства, у Фабрици за прераду кромпира, радили су на пилани или у трикотажи. Сада се углавном баве узгојем кормпира. Чак и неки који живе у Дервенти или другим мјестима у Републици Српској у Зајарузи  узгајају кромпир.

Како је за Српско коло рекао Илија Дувњак Зајаруга је компактно село, што није обично случај за брдско-планинска насеља. Чак и један заселак није много удаљен од самог села.

– Људи су се доста дружили, виђали се. И ми се трудимо да ту блискост сачувамо и сада, па смо основали Удружење, које је регистровано у Босни и Херцеговини како бисмо могли да аплицирамо за средства, предсједник Удружења је Марко Ћосић који живи тамо. За сада нам је приоритет да саградимо Дом. У село су се вратили углавном старији људи, па су нажалост најчешће сахране. Дом би послужио за даће, али и за сва наша друга окупљања, када је хладно или пада киша, да имамо гдје да се окупимо.

Предност села, што није увијек случај са српским селима у Федерацији, је да има цјелокупну инфраструктуру, струју, воду, асфалт…

– Има доста обновљених кућа мјештана који повремено долазе, међу којима сам и ја. Отац ми се у међувремену вратио, па је преминуо, али брат, сестра која је у Аустралији и ја долазимо што чешће можемо.

Подигли су и споменик погинулим мјештанима у посљедњем рату. Па, сваке године се држи помен једном годишње, током љета, када се масовније окупе. Споменик је подигнут 2008, и како Дувњак каже чини му се да је то први споменик у Федерацији који је подигнут српским борцима.

У самом селу не постоји црква, већ припадају манастиру Веселињу, у селу Врба.

Манастир Веселиње је манастир Српске православне цркве у Епархији бихаћко-петровачкој. Посвећен је Рођењу Светог Јована Крститеља. Налази се у селу Врба. У кругу манастира постоје још и оснивачка капела и капела спомен-костурница за 806 новомученика пострадалих од усташа 1941—1945. године, у јами Корићна у мјесту Корићна и другим јамама на простору Гламоча.

Данашњи манастирски храм је подигнут 1970—1975. године, на темељима старог Храма Светих апостола Петра и Павла (1864—1941) који је запаљен за вријеме Другог свјетског рата. Проглашен је и освештан на Мали Васкрс (Томина недjеља) 1985. Оснивач манастира је Веселин Весо Наерловић из села Врба, који је у вријеме Краљевине Југославије имао творницу коже у Сарајеву, а због подршке краљу је 1945. отишао у Аргентину гдје је поново отворио творницу коже. Веселин и његова супруга Паола Наерловић су сахрањени у двије оснивачке капеле поред манастира.

Спомен-храм гламочких новомученика

Спомен-храм гламочких новомученика посвећен је за 1.381 Срба са простора Гламоча који су страдали током Другог свјетског рата. Налази се непосредно поред манастирске цркве. Храм је 22. јула 2012. освештао патријарх српски Иринеј уз саслужење владике Хризостома Јевића, владике Григорија Дурића.

Дувњак се сјећа када су се јаме ископавале 1991. године.

– Сјећам се када је човјек показивао гдје се јаме налазе. Та јама је била забетонирана, па је забадао ћускију како би пронашао испод лишћа бетон. Све кости су биле послагане испред манастира, жене су их прале и стављале у сандуке. Долазио је патријарх Павле. У посљедњем рату нису диране, само су неке греде скинуте. Иконе су биле поскидане са зидова. И двије су биле нестале, али су ипак враћене.

– Наше село је сачувано у Другом свјетском рату захваљујући четницима. Уз моју кућу је била велика зидана кућа од камена у којој су затворили моју бабу, оца и још тројицу стричева и почеле су усташе да пале ту кућу, који су наишли заједно са Италијанима. На сву срећу тада су наишли четници, вођа гламочких четника је био из мог села Војин Бабић и спасили су их.

Мјештани Зајаруге воде рачуна и о својим гробљима, како се сложно окупе када је неко весеље у питању, тако су сложни и око радних акција. На сву срећу, како Дувњак каже, постоје још ентузијасти и млађи људи који су везани за своје село, па долазе. Нажалост, неке спречaва и економска ситуација. Зато би тај дом био драгоцјен, па би у њему могли да борaве и они који нису своја огњишта обновили, а дошли би понекад да обиђу родни крај.

Зајаруга није страдала само током посљедњег рата, већ се догодио пожар и 1999. године када су мјештани почели масовније да се враћају.

– Избио је пожар, по званичној причи се каже да је на гробљу неко оставио упаљену свијећу, али смо ми видјели послије да је испод гробља гдје је било доста траве, кренуо пожар. И то се није догодило само са нашим селом, него и у Скуцанима и другим селима. И мој отац је тада био тамо и успјели су да спасу неке куће, али нису успјели све јер је било много растиња около.

Окупљају се и у околним селима која припадају парохији, а код манастира се окупе и за Бадње вече.

– Сваке године је по једно село дужно да усјече бадњак који се пали код манастира. Док га возимо кроз село, свако га окити неким поклоном. Све то сакупљено на бадњаку се послије поклони породици или појединцу којима је помоћ потребна. Идемо са трактором, организовано да сјечемо бадњак. Послије се окупимо сви заједно код манастира, са земљацима из осталих села.

Највише мјештана Зајаруге данас живи у Србији.

– Послије пада Гламоча, неки су својевољно отишли за Бањалуку, али су нас углавном распоређивали од Прњавора, Дервенте све до Сребренице.

Академик, универзитетски професор др Војко Ђукић је из Зајаруге као и др Вељко Ђукић.

Окупљања мјештана Зајаруге имају велики значај, јер представљају начин да се сачува дух заједништва и завичајна традиција која је вијековима његована у овом селу. Свако њихово дружење, било да је ријеч о обиљежавању вјерских празника, помена, радних акција или весеља, буди осјећај припадности и чува везу са завичајем. Такви сусрети помажу да се не изгуби идентитет, да млађе генерације упознају своје коријене и да се село не заборави, ма гдје његови становници данас живјели. Управо захваљујући тим окупљањима Зајаруга и даље живи у срцима својих мјештана, као симбол истрајности, заједништва и љубави према завичају.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: ФБ група Зајаруга