ГАЈДОБРА КАО ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕСТОНИЦА У БАЧКОЈ: Промовисана монографија „Дабар” проф. др Миленка Кундачине
Библиотека „Јован Дучић” у Гајдобри била је домаћин културног догађаја који је окупио Херцеговце у Бачкој. Представљање књиге проф. др Миленка Кундачине „Дабар – од старог вијека до 1941. године” претворило се у вече поноса, сјећања и епског заједништва.
У читаоници библиотеке одржана је промоција капиталног дјела професора Миленка Кундачине. О књизи, која доноси свеобухватан историјски преглед Дабра у Херцеговини од најстаријих времена до средине 20. вијека, говорили су др Јово Радош, редовни професор, Горан Лучић, уредник портала „Слободна Херцеговина”, као и сам аутор.
Дабар и Херцеговина у срцу равнице
Гајдобра, коју многи с правом називају престоницом Херцеговине у Србији, још једном је показала зашто је примјер камене воље и поштеног, истрајног рада. Ово село Херцеговаца у Бачкој понос је цијеле државе, са фасцинантним билансом од око 40 доктора наука, 19 универзитетских професора и 37 врхунских спортиста.
Уредник портала „Слободна Херцеговина”, Горан Лучић, у свом обраћању је истакао нераскидиву везу два завичаја.
– Гајдобра је Херцеговина у малом, наша маслина из камена у бескрајној равници, која вјечно памти херцеговачко сунце и свој расадник крај мора. Овдје се сади и кува купус раштан, једе сир из мијеха, говори чисто херцеговачки и јаворове гусле држе поред свете иконе.
Повратак корјенима кроз писану ријеч
Књижевно вече посвећено Дабру има посебну симболику за Гајдобру, будући да се након Другог свјетског рата у ово бачко мјесто доселило 66 породица управо из овог дијела Херцеговине.
Домаћин вечери био је професор Јово Радош, кога је Лучић описао као „најљепши примјер Гајдобрана и Херцеговаца у Србији” – универзитетски професор, књижевник, пјесник, бесједник и спортиста.
Програм је епским духом „освјештао”гуслар Перо Вујовић из Куле. Како је током вечери истакнуто: „Без часних гусала нема узвишеног разговора.”
Књига проф. др Миленка Кундачине представља значајан научни допринос проучавању историје Херцеговине, али и својеврстан споменик прецима који су своје огњиште из херцеговачког Дабра пренијели у питому бачку равницу не заборављајући никада ко су и одакле су.
Г. Л. / Редакција „Слободне Херцеговине”