Храмовна слава под ведрим небом у Шибенику
У старој цркви посвећеној Светом Јулијану Далматинцу у граду Шибенику, света литургија служена након више од века паузе.
Након више од 120 година, а у спомен Светог мученика Јулијана, на остацима старог шибенског храма посвећеног овом светитељу, високопреосвештени митрополит далматинскиг. Никодим служио је свету архијерејску литургију уз саслужење свештенства митрополије далматинске. Поздравивши присутне вернике, сабране међу зидинама порушене светиње, митрополит Никодим беседећи о Светом Јулијану и храму који је подигнут њему у част, истакао је и важност ове богомоље на којој се служба Богу поново узноси после више од једног века.
– Сабрали смо се у овом храму где је, највероватније, ово прва православна литургија одслужена након више од сто година. Желео сам да се у овом храму помолимо на дан који је посвећен Светом Јулијану, који је био Далматинац и да овом службом заблагодаримо Господу и покажемо да желимо да се овај храм обнови. Свети Јулијан Далматинац био је један од мученика из првих векова хришћанства који је прешао одавде из Далмације у Кампанију, у Италији, и тамо је на путу налетео на војнике. Поздравио их је са једним од најлепших поздрава “Мир вам, браћо”, након чега су га они питали да ли је хришћанин. Када је рекао да јесте, тукли су га толико да је био немоћан и бацили у ров у коме је он седам дана лежао без хране и воде, али га је анђео Господњи хранио. Он је исповедао своју веру доследно, није хтео да одустане од Христа, иако су га мучили и на крају га посекли секиром. Иако је доста заборављен међу нашим народом, он је један од светитеља из ових наших крајева који се и данас моли пред престолом Свевишњег за све нас који се налазимо у овој нашој милој Далмацији, како је то говорио велики владика Никодим Милаш – рекао је митрополит Никодим, додавши како се нада да ће ова служба бити једно мало семе које је посејано и које ће довести до тога да се обнови овај храм, као и други храм који је био на спрату изнад, а који је посвећен Светом оцу Николају.
Међу двадесетак верника сабраних на светој литургији била је и Вера Матошин, Шибенчанка која у овом граду живи дуже од 60 година. Скалинима који воде кроз стару градску језгру, поред зидина и врата рушевног храма, небројено пута је прошла не знајући, како каже, да се из њих скрива један овако величанствен храм.
– Ово је био један необичан, чудан, предиван осећај. Присуствовати литургији под ведрим небом, у цркви која је тек последњих дана прилагођена потребама богослужења, у мени је пробудило једно усхићење, одушевљење и немам речи којима бих исказала колико сам поносна на све ово чему смо данас имали благослов да присуствујемо. Искрено, до сада нисам имала прилику ни да чујем да је Свети Јулијан био Далматинац и то ме је баш изненадило и посебно обрадовало. Волела бих да нас у наредним годинама буде још више у храму, па макар то било и једном годишње, да се видимо, састајемо, дружимо и славимо све ове лепе прилике, светитеље и догађаје који су заиста посебни за читав наш народ – са посебном емоцијом прича Вера која је за прву литургију након толико времена припремила славски колач и жито.
Међу хиљадама православних Срба који у ове летње дане прођу шибенским улицама, не знајући да пролазе и поред четврте православне цркве која обогаћује овај град на самој обали мора, често се нађе и Марија Масникоса која са породицом у Шибенику живи последњих десетак година, а која је, захваљујући породичном послу, ипак знала за овај православни бисер међу каменим зидинама.
– Да, захваљујући послу којим се мој супруг бави, знала сам да ту постоји храм који није био у употреби низ деценија уназад. Као што наш владика кроз сваку литургију инсистира на једној мисли, а то је обнова, ја морам рећи како сам заиста срећна што смо данас били присутни на светој литургији која означава обнову још једног храма. Као што већ сви добро знају, Далматинци су људи који су дали велики допринос хрватској историји, култури, науци и многи од њих су били припадници српске заједнице. Свети Јулијан је био пример правог хришћанина са почетка хришћанства, а ми који живимо у овој средини и у овом граду, такође смо сви хришћани и ја сматрам да би обновом овога храма и сам град Шибеник показао велику толеранцију за припаднике мањинског народа који живи овде и који ће, исто тако верујем, изнедрити још познатих људи у будућности. Литургија под ведрим небом, као ова данас, увек је посебно лепа, она нас враћа оним зачецима хришћанства када зидови нису значили много – надахнуто и са пуно емоција прича Марија.
Свети Јулијан: „Хришћанин сам, родом из Далмације”
У време цара Антонина св. Јулијан пређе из Далмације у Кампанију Италијанску. Беше млад и красан младић, душом сав предан Господу. На путу срете војнике царске, који иђаху да хватају хришћане. „Мир вам, браћо!“ ослови их Јулијан. По таквом поздраву и по кротости лица младићева војници закључише, да је он хришћанин. На њихово питање одговори им Јулијан: „Хришћанин сам, родом из Далмације.“ Још им Јулијан отворено призна да путује с циљем обраћања идолопоклоника к јединоме живоме Богу. Војници га бездушно тукоше и најзад бацише у неки ров, где седам дана проведе без икакве људске хране. Но јави му се ангел Божји, који му даваше небесну храну. Изведен на суд Јулијан оста тврд у вери као дијамант. Видећи његово мужевство и непоколебљивост у вери, 30 људи обратише се Христу Господу. Осуђен на смрт св. Јулијан клече и уздиже молитву Богу, благодарећи Богу за свој мученички подвиг и молећи га да се смилује свима онима који буду поштовали спомен његов. Би посечен секиром и предаде дух Богу.
Црква Светог Јулијана у Шибенику
Први писани спомен шибенске цркве св. Јулијана везује се за трећу четвртину 14. века. У 15. веку над том црквом дограђена је горња црква посвећена Св. Николају, о чему сведочи визитација коју је каноник Јурај Шижгорић обавио 1481. године. Дана 17. марта 1569. године према одлуци млетачког Сената, црква је дата на кориштење православним Грцима и уређена је по прописима источне цркве. Од 1778. године црква је поступно била у све лошијем стању да би почетком 19. века служила и као складиште. Дана 25.јула 1875. године Иван Беламарић се у корист православне шибенске црквене општине одрекао права на католички део храма. Горњу цркву православни Срби препустили су старокатолицима 1931. године, а од 1933. године у доњем простору била је „Нова штампарија“. У децембру месецу 1943. год. читава грађевина знатно је страдала у бомбардовању Шибеника.
Конзерваторско-рестаураторска и археолошка истраживања спроведена 2019. године понудила су увид у историјски преглед збивања и одређивање појединих фаза, те су остварени предуслови за будуће кориштење цркве св. Јулијана из које је, од црквеног инвентара из прошлости, остао сачуван само један свећњак.
