„Када чују за лигу Републике Српске Крајине, ништа им није јасно“: Срби пркосили Олуји фудбалом усред рата

Тачно 30 година касније, први пут смо чули причу о заборављеном фудбалу који су Срби играли усред рата у Републици Српској Крајини. Док су у рововима бранили своје куће, породице и животе, на терену су јурили бодове и титуле. Ово је прича о томе.

„Наша је жеља и порука да се сва бојна поља у свету замене спортским стадионима. Нека Вам наша трагедија послужи као опомена, а наша жеља да играмо фудбал као путоказ да се зло и мржња увек могу победити“, писало је у апелу Фудбаског савеза Републике Српске Крајине Међународном Олимпијском комитету на дан отварања првог финалног турнира фудбалског првенства РСК 1993. године. Апел је завршио у корпи за отпатке, а Срби су пре тачно 30 година акцијом „Олуја“ протерани из Хрватске.

На један од најтежих дана српског народа у историји, Бранко Еремић, Илија Бркић, Ђуро Мраковић, Ђуро Богдановић, Драган Опачић, Остоја Јовић и Дејан Сузић причали су за МОНДО о заборављеном фудбалу и лиги коју су Срби играли у зараћеној Хрватској. У инат, из пркоса, али и уз покушај да се остане нормалан. Колико је то уопште било могуће.

У Србу је пала одлука, мора да се игра фудбал

„27. јула 1992. је одиграна прва утакмица у ратној години. Позвани смо у Срб, играли су Банија и Кордун као једна екипа против Славоније и Лике, а дошла је и Далмација. Дошло је до идеје да се мора организовати првенство, активирали су се неки људи и направљено је пет група. Банија и Кордун су имали лигу са 12 клубова. Након првог дела првенства Банија је била прва. Десила се пауза, кренула су ратна дејства у Масленици ’93 године и све је отказано“.

„Ратна дејства су трајала у априлу и мају, а онда је договорено да прваци својих група играју завршни турнир за првака Републике Српске Крајине. Одигран је почетком августа, по великим врућинама. Дан за даном се играло. Било је доста публике, доста занимљивих утакмица, било је ривалитета и уз мало среће и знања испало је да имамо бољу гол-разлику од Шпарте из Белог Манастира и били смо први прваци Крајине у фудбалу“, почиње причу за МОНДО тадашњи фудбалер Баније из Глине, Дејан Сузић.

У децембру 1990. године створена је САО Крајина, у фебруару 1991. Сабор Републике Хрватске усвојио је Резолуцију о прихватању поступка о раздруживању СФРЈ, а већ у сезони 1990/91 неки српски клубови нису могли да играју фудбал због разних инцидената, али и војних акција Оркан, Откос и Папук 1991. године. Стога је већ средином ’92 године настао Фудбалски савез РСК.

„Петрова Гора је у то време била једна од најјачих екипа у нашој жупанији. Активности клуба су читаво то време биле на нивоу. Изузетно добар фудбалер Ђуро Ерор је водио тај клуб, као и кафану. Сва младост Војнића се ту окупљала и дружила. Много младих људи из клуба било је на положају, кад год би дошли кући они су се свако вече дружили на стадиону и у гостионици Ђуре Ерора који је нажалост већ 1992. године погинуо“, присећа се предратни, ратни и садашњи функционер НК Петрове Горе из Војнића Бранко Еремић.

Псуњ из Окучана одиграо је све три сезоне фудбалске лиге РСК, а предратни фудбалер БСК Бијелог Брда Илија Бркић вратио се у родно место да тада игра са својим пријатељима.

„Када је почео рат сваки рејон који смо ослободили направио је своју лигу, која нема везе са хрватском државом и хрватским екипама. Многи играчи који су играли по много јачим екипама по Хрватској вратили су се да играју у своја места. Ишло се код својих. Свака регија је имала своју лигу и онда је првак те лиге ишао на завршни турнир. Пошто смо ми из Западне Славоније, нас само Сава дели и приклоњени смо Босанцима. Козара нам је преко пута. Окучани су зато на почетку играли у босанској лиги, а после смо играли са екипама одавде“. присећа се за МОНДО Илија Бркић.

Један брат убијао Србе, други играо са њима
Нису само Окучани били „приклоњени Босанцима“.

„Увек је Петрова Гора гајила велике и добре односе са Крајишником из Велике Кладуше. Кроз историју су овде увек играли момци из Кладуше, муслимани по националности. Чак смо у рату имали играче из Кладуше, муслимане који су играли за Петрову Гору. Јако пуно играча из Карловца завршавало је каријеру у Петровој Гори. Велики је значај НК Петрова Гора имала у развоју фудбала у овом региону“, каже нам Бранко Еремић.

Ратно време било је и време великих злочина, попут масакра на Коранском мосту. Био је 21. септембар 1991. године када је заробљено 25, а потом убијено 13 разоружаних резервиста ЈНА у близини Карловца. Злочин је предводио Михајло Храстов, ратни злочинац чији је рођак играо са Србима у лиги Републике Српске Крајине.

„Војнић и Петрова Гора су по традицији увек био клуб отворен за све. Никада се није гледало по националности, него само прави спортски дух. Тако је било и у рату. Да вам ја кажем да смо знали за покољ на Коранском мосту. То је највећа трагедија, покољ који је извршио тај криминалац Храстов. А његов брат од стрица је у рату читаво време играо за Петрову Гору. Он је живео овде, Хрват, човек је био нормалан и никада му нико ништа није приговорио. Он је играо за Петрову Гору из Војнића у рату, а у почетку рата његов брат од стрица је побио 13 људи у мосту на Корани. Ми смо били спортски опредељени и нисмо правили разлике“, каже Бранко Еремић.

„Сви у униформама, оружје на леђима, а пуне трибине“

У првом неслужбеном такмичењу 11 клубова из северне Далмације одиграло је првенство 1992. године и Буковица Кистање је освојила трофеј. Наредне сезоне 59 клубова из пет региона одиграло је комплетну сезону и шампион је била Банија, а онда је 1994. Шпарта из Белог Манастира узела други трофеј. Буковица из Кистања је освојила куп у сезони 1993/94 у коме је учествовало више од 100 клубова, а последња сезона није завршена због – Бљеска и Олује.

Али, зашто се тај фудбал уопште играо?

„Публика долази, публике колико хоћеш. Сви у униформама, оружје на леђима, а пуне трибине. Немаш ништа друго у рату осим спорта. У Окучанима су за време рата били турнири у малом фудбалу каквих сада нема у Србији. Свако вече дође 5.000 људи да гледа турнир у малом фудбалу, а 10 километара даље гину људи. Да није било фудбала, ми не би знали шта ћемо. Много нас је држао тај фудбал, то заједништво. И кад на другој страни чују да има један Псуњ, да сва та места имају фудбалске екипе чудили су се томе. Рат траје, они играју фудбал. До задњег дана Олује“, каже нам Илија Бркић.

У рату Срби, пре рата…

„Ми Славонци када дођемо у Далмацију они нас дочекају, држе нас као мало воде на длану зато што смо ми браћа. А пре рата у Хрватској, ма какви! Нисмо волели Личане и Далматинце. Али кад је рат сви се држимо и волимо се“, испричао нам је Бркић.

Састали смо се у Београду са тадашњим играчима Баније из Глине, а један од њих нам је упоредио њихов тадашњи фудбал са неким садашњим дешавањима.

„Ратује се сада и у Израелу и Украјини, па ти клубови играју фудбал. Живело се и тад, од данас до сутра, али се живело. Човек је живо биће, па у неком периоду огугла на неке ствари“, каже Дејан Сузић, а његов саиграч из Баније додаје:

„У то време је суштина била да играмо за те људе који су тамо. Играш фудбал и окупи се 1.000 људи на утакмици у градићу од 8.000 људи. Иза оне зграде се води рат, а ти овде играш, навијаш. Колико су људи у том тренутку били жељни нечег лепог.“

Седам дана у рову, па на терен. Навикнеш се и боли те брига

„Завршимо данас фудбал, сутра су гранате и пуцање“, каже за МОНДО Остоја Јовић такође играч Баније, првог првака РСК. Илија Бркић осим што је играо фудбал, редовно је био и у – рову:

„Седам дана си у рову, па одиграш утакмицу, па си опет у рову. Навикнеш се и боли те брига, можеш да живиш живот 100 година тако. Неко погине, сахраниш га. Погине момак од 20 година, сахраниш га. Дете од три године погине, идемо копамо гроб и опет идемо из почетка све. Кад је рат, тако је.“

Да ли му је некада погинуо саиграч? Нажалост одговор је очекиван…“Како не, јеб***, како не… Овај последњи напад кад је био, погинуло их је пет-шест. Све млади су гинули“, каже за МОНДО Илија Бркић.

Фудбалер Баније који је освојио прво првенство РСК Милић Малић је погинуо у току рата, а тих година смрт је била уобичајена ствар.

„У почетку је то било драматично кад чујеш за некога да је погинуо, а знао си га као комшију, рођака… Те смрти првих дана су биле јако трагичне. Не можеш доћи себи. Пошто су смрти свакодневне, након одређеног периода рата долазиш у ситуацију да само питаш: ‘Ко је следећи, ко је данас погинуо?’ То је невероватан осећај, објашњив само ономе ко је живео у том рату. Ипак, емоције су чудо. Можда смо се ми у неком тренутку што се тиче тога рестартовали. Живиш нормалан живот, колико ми који смо прошли кроз то можемо да будемо нормални. И дан-данас кад ти неко кога знаш умре, погађа те то. Рат је специфичан. Умирање у рату, те смрти када су свакодневне то је специфичан осећај који не може да се понови“, објашњава нам Остоја Јовић.

Сви саговорници са којима је МОНДО разговарао тог дана на Новом Београду могли су врло лако да не буду ту. Сам их је Бог погледао на Велику Госпојину.

„То је било 1994. године. На клупи за резервне играче биле су постављене мине, доле у шеснаестерцу је чак била одскочна мина. Случајно се открило, то је био 28. август и требало је да имамо тренинг. Отказали смо га због Велике Госпојине. Неки клинци су отишли доле да се играју и срећом један мали је приметио нешто сумњиво и онда је стручни тим дошао и уклонио мине“, говори нам о томе Ђуро Мраковић.

Молиш Бога да те промаши граната

Ко зна мало географије из тог ратног доба у Хрватској, зна да су Срби били настањени у „џеповима“ удаљеним једни од других. Па као се путовало, макар на те завршене турнире, да ли је морало да се пролази и кроз хрватску територију?

„У то време није. Када смо ишли у Барању на првенство ишли смо коридором. Улазило се у Србију код Кузмина. Ишли смо у Србију на припреме, па смо продужили даље. Али рецимо Глина и Петриња су удаљене 20 километара, а ми смо на утакмицу ишли кроз српска села, макар 35 километара“, кажу нам момци из ФК Банија и присећају се једне ратне трагедије:

„Због сигурности се путовало се тим коридором, седнеш у аутобус лепо и возиш се. Дођеш до Обудовца, ако бацају мине молиш бога да те не погоде. Имали смо једног вашег колегу, Тепшића, који је погинуо на том коридору. Требало је да носи материјале за Србију. Имао је могућност да иде хеликоптером, али није све стигао све да заврши. Тај хеликоптер код Обудовца срушен и да је отишао, срушии би га. Међутим он оде сутрадан колима и падне граната и убије га. Што каже наш народ, нема смрти без судњега дана.“

Псуњ из Окучана је имао и ту несрећу да је усред рата – залутао.

„Немогуће из ове перспективе. Идемо комбијем, некада је то трајало дан и ноћ. Некада када смо ишли по местима на линији фронта могли су све да нас побију и заробе. Кад смо ишли у Банију једном смо залутали, скроз. Одеш тамо играш фудбал, још изгубиш, добро те изударају Далматинци… “

Како смо се радовали пехару и крањским кобасицама

„Када би ме неко питао да анализирам шта сам радио у животу сигурно је међу неких пет-шест животних утисака освајање тог првенства. А у спортском смислу утисак број један. Имао сам прилику да играм и против Црвене звезде, Пиксијеве и Робијеве, свашта сам играо, али ово је апсолутно први утисак“, прича нам Дејан Сузић о титули првог првака РСК те 1993. године. Освојио је тај трофеј дословно на једној нози.

„Имао сам ситуацију да сам на тој последњој утакмици против првака Западне Славоније Беговаче након 20 минута изврнуо ногу Исте секунде ми је отекла и тада сам буквално наредио доктору да ми извуче сукрвицу из ноге и да ми да блокаду. Онда сам на полувремену примио још једну блокаду и одмах су ми после утакмице ставили лонгету. А играо сам до краја, мало на безобразлук, искуство. Колико је то мени значило, више него било која друга утакмица.“

Школа је морала да ради
„Школа је у рату радила нормално, једино када је општа мобилизација 10-15 дана нема школе. Чим се мало поправи стање на ратишту нормализује се и деца иду у школу. Гранате лете, падају, а деца се играју рата и онда после иду у подрум, у склониште. Чим то прође, после пет минута опет истрче на улицу“, каже нам дугогодишњи фудбалер Баније и професор физичког Драган Опачић.

Само неколико година раније био је друголигашки фудбалер у Југославији, а сада је био срећнији него икада када победи фудбалски меч.

„Две године пре тога играо утакмицу у Загребу где је у Крањчевићевој свако имао свако своју туш кабину. А овде дођемо јер волимо, а нема струје, него је ту Смедеревац. Поцинковани лонац од 20 литара, на њему је врућа вода. И ништа ти није тешко. Ништа ти не смета. Мале ствари те чине срећним. Веселиш се кад имаш струје, кад имаш топле воде…“, каже нам, док Ђуро Мраковић уз осмех додаје: „Како смо се радовали крањским кобасицама је*** ти…“

Њихов саиграч из шампионске генерације Ђуро Богдановић истиће да је најбитније, као и увек, било такозвано „треће полувреме“.

„Суштина је била иста као и пре рата, да се остане када се заврши и да се не иде кући. Поготово је у рату то ‘треће полувреме’ долазило до изражаја јер је и финансијска ситуација била много тешка. Неки који смо играли би попили у клубу три пива јер смо у кафићу имали само за једно. Свашта је било, али смо се радовали. Како се прославља титула? Па ми смо се радовали сваки пут кад идемо кући са ратишта јер смо живи. Овде смо се радовали јер смо победили. Радовао сам се доласку кући јер сам жив, то је моја победа била.“

Ми спремали прославу, а они Олују

У Војнићу су почетком августа у току биле припреме за велику прославу. „Олују“ нико није наслућивао.

„Већ 1995. године у пролеће почели смо припреме за прославу 50 година клуба. Хтели смо да уређујемо терен, простор, свлачионице, ограду… Кренуле су значајне активности, али оне нису дуго трајале, јер смо већ у августу напустили своје место, а то ни најмање нисмо очекивали. Ја се сећам наших договора, амбиција, шта смо све мислили, спремали и на који начин. Тражили смо спонзоре, било је пуно ентузијазма. Убрзо се то променило, јер је већ у јуну кренула мобилизација и видело се да нешто није у реду“, прича нам Бранко Еремић из Војнића.

Док се спремала Олуја, Окучани су већ били празни.

„Бљесак је био 1. маја, а ми тог дана имамо турнире. Организовали смо се, спремали, нико није мислио о томе. А ујутру – зло. Тако је било и за Олују“, кажу нам тадашњи играчи ФК Псуњ док се живо сећају свих тренутака, као да је било јуче:

„Првог маја играли смо против Доњег Лапца, било је 4:0, а онда је требало да идемо у Петрињу и ту је стало. Ту је фудбал прекинут ‘Бљеском’. Како смо пали, више ни Крајина није играла лигу. Када су пали Пакрац и Окучани,више није било ни лиге ни фудбала.“

И у Глини је било упозорења, али их тада Срби у тим крајевима нису схватили до краја.

„Кад анализирамо неке ситуације, све нас је наводило да ће се нешто десити, али када си унутра то не приметиш. Ја сам се задесио у јуну у Београду и отишао на неку утакмицу Звезде. Ту сам срео момке из Беговаче који су побегли од Бљеска. Рекли су ми да бежимо, да не чекамо. Али нисмо веровали да ће да нам се деси шта нам се десило за мање од три месеца“, каже нам Дејан Сузић из ФК Баније.

 

Срби и даље играју фудбал на својим огњиштима

Бранко Еремић није желео да остави свој Војнић и међу првима се вратио у њега. Одмах је знао да чим пре мора да обнови НК Петрову Гору, јер док је ње – Срби у том крају окупљаће се око свог клуба. Чим се скупило довољно повратника, клуб је наставио да живи.

„Прошао сам кроз пуно фаза и један сам од првих који се вратио, 1997. године. Тада није било никаквих могућности, није било људи. Прва идеја о клубу се јавила када смо 2001. године добили власт. Социјалдемократска партија је победила на изборима и постао сам председник општине. Тада је почела да се јавља иницијатива и окупљање спортских људи, да покушамо да покренемо клуб. Мислим да смо 2006. године одиграли прве првенствене утакмице. Пре тога смо играли пријатељске утакмице у Гомирју, Крњаку, у српским срединама, у ове друге нисмо смели ни да идемо“.

„Увек сам био становишта да клуб никада није престао да постоји. Ми смо се у Србији сматрали да смо клуб у прогонству, чак смо одиграли две утакмице, да бисмо окупили наше младе људе. Не признајем ни сада када кажу да је Петрова Гора основана 2005. године. Она је основана ’46 године, ово су само биле несретне околности у њеном деловању и постојању. Ми сматрамо да је клуб у континуитету постојао и следеће године би требало да прославимо 80 година постојања клуба“, испричао нам је Бранко Еремић.

„Док има репрезентације, има и Срба“

„Нама је важно да имамо контакт са Црвеном звездом. Ценимо и поштујемо државу у којој живимо, али једноставно то се мора знати. Неће Ђорђе навијати за Хајдук из Сплита, ни Осијек, ни Динамо, него за Звезду и Партизан. То је бит и репрезентације, да знају да постојимо, да се одржавају такмичења, да будемо на мапи. Да се зна да у Источној Славонији постоји велики број Срба. То је циљ овог постојања, наших институција и наше фудбалске репрезентације. Док год има репрезентације, има и Срба“, рекао је Никица Гагулић за МОНДО.

Сада фудбал у српској заједници у Хрватској живи и кроз репрезентацију Срба у Хрватској, о којој смо већ писали. Њен селектор је Никола Гагулић

„3. јануара 2019. године сам постављен за селектора и ту сам још увек. Већ шест година гурамо ту причу. Окупљамо све наше играче, од Вуковара све до Загреба и Карловца, па до Ријеке. Имали смо чак и двојицу играча из Дубровника. То је комплетна Хрватска и то су све играчи од друге лиге према доле. Услов за играње у мањинској репрезентацији је да немаш професионални уговор“, рекао је он и указао на чињеницу да проблема и даље има.

„Неки ипак због клуба у коме играју, средине којој припадају, нису смели да се одазову нашем позиву јер им се ставља конотација да србују. Клуб из Боботе се и даље зове Борац, Синђелић из Трпиње се зове и даље Синђелић, како се звао и пре рата. Ништа се то није мењало, сви су називи остали исти. Чим кажеш ‘Синђелић из Трпиње’, они кажу да србијеш, а тај Синђелић постоји већ 100 година“, објашњава нам он.

Играли смо фудбал из љубави, а у рату је љубав била још већа

На 30. годишњицу „Олује“, много је тога што би се казало. Речи и емоције сами навиру од себе.

„Тешко, тешко, много тога може да се каже. Да причамо седам дана не би све испричали. Неправда сигурно“, каже нам на овај дан Ђуро Мраковић о својим осећањима поводом 30 година од Олује.

30 година од краја рата и пет година откако су му разорни земљотреси до темеља разрушили све што је имао у Хрватској, Ђуро Богдановић каже да га је од свега на крају сачувао – баш тај фудбал.

„Спорт у рату и у миру никако не може да буде исти, емоција према те две ствари никако не може да буде иста. Нису они који га чине таквим исти за време и пре и после рата исти. Спорт тада је био пре свега физички, а иако тада нисам тако размишљао, био је и духовни и ментални вентил. Сачувао ме је“.

Просветни радник, фудбалер, вишебојац и Банијац, све је то Драган Опачић. Фудбал му је нашао посао када је избегао у Србију, а када смо се растајали рекао је да – одлази на термин. Фудбал у ратно време, фудбал у мирно време. Фудбал без којег не можемо, којим заборављамо и фудбал који никад не би требало заборавити, јер је био много важнији од самог себе. Баш такав је био овај фудбал, крајишки.

„Играло се и тренирало искључиво из љубави. Нико као омладинац није помишљао да ће добити неке паре. Некад је било мало пара, па их онда уопште није било. Играло се из љубави, ентузијазма и то нас је држало. Када је дошао рат, онда је за тренутак заборављено све. Играло се са вољом и још већим задовољством. То нам је било још веће уживање“, каже нам Опачић.

Док у Хрватској памте и величају своју „велику победу“ и „најсјајнију војну операцију у својој повијести“, други памтимо страдање оних којих више нема, протеривање 220.000 Срба и нестала огњишта на којима су живели вековима, све до тог августа 1995.

Овог 4. августа ујутру, као и годинама и деценијама уназад, служиће се парастос у цркви Светог Марка у Београду на најтежи српски дан. Тим тужним поводом у 11 часова ћемо застати, а Банијци, Личани, Далматинци, Славонци, Кордунаши живо и нерадо ће се сетити свог изгона из родног краја, као и најдуже избегличке колоне, од Книна до Београда, по илинданском сунцу 1995. Сетиће се и да су се држали заједно у најтеже доба и да су то чинили и играјући фудбал, којим су покушавали да одрже живот нормалним.

(МОНДО, Никола Лаловић)