Класић: (Не)подобни геноцид
У дословном пријеводу термин геноцид значи уништење народа. Оно може бити у покушају, може бити у цијелости или дијелом. Број убијених притом је мање важан од намјере.
”Господине поглавниче, ми сељаци православци подносимо ову молбу на вашу личност, у којој Вас молимо за спас живота да нас се не пресељава с наших посједа… у Србију… Ми не желимо напустити нашу Државу Хрватску већ смо зањ у свако доба спремни пролити своју крв за слободу наше Хрватске.” Ово писмо потписало је више од стотину банијских Срба и 20. српња 1941. послало на руке Анте Павелића, поглавника НДХ. Више је оваквих примјера јавног изражавања колективне и појединачне лојалности новој хрватској држави који су услиједили одмах по њезину оснивању у травњу исте године. Тиме се потврђује теза да усташе не почињу с прогонима и убијањима Срба зато што су ови били непријатељи државе, него да је непријатељство српског становништва била посљедица усташких злочина.
А репресија која је укључивала протјеривања Срба у другу државу, али и њихово физичко уништење, одвијала се истовремено с успоставом власти. Није постојало подручје на којем су живјели Срби, а које је поштеђено тог сценарија. Можда најпознатији примјер биле су масовне егзекуције управо на Банији у прољеће и љето 1941. године. О оној у ноћи на 13. свибња Павелићу је писао и надбискуп Степинац наводећи бројку од 260 убијених Срба. Њемачка команда повећала је тај број на око 600, а глински католички жупник на око 850. Догађај који ће показати сву окрутност, али и добру организираност усташа кад су масовни злочини у питању, догодит ће се два мјесеца касније у Глини. Тијеком 30. српња неколико стотина Срба присилно је доведено у тамошњу православну цркву, да би исту вечер почело убијање, точније клање. Истовремено је локално становништво натјерано да у околици Глине искапа јаме у које ће онда бити покапана трупла. Црква у којој је злочин почињен неколико је дана касније срушена, као и већина осталих православних цркава на подручју НДХ. Масакре попут споменутих усташе проводе по цијелој НДХ и цијело вријеме њезина постојања. Како би се “олакшао” и убрзао пројект уништења Срба, али и Жидова те Рома, усташе организирају и сустав концентрацијских логора, који ће по имену најчешће бити радни, а у пракси логори смрти.
У дословном пријеводу термин геноцид значи уништење народа. Оно може бити у покушају, може бити у цијелости или дијелом. Број убијених притом је мање важан од намјере. Иако у случају усташког пројекта уништења српског народа коначне бројке никад нећемо сазнати, бројни њемачки, усташки, па и црквени документи упућују на стравичне размјере злочина. Као што и низ законских одредби, докумената усташке и њемачке кореспонденције, показују да истребљење српског становништва није било резултат инцидентних појава “дивљих усташа”, него добро осмишљен и проведен државни пројект НДХ. Другим ријечима, да усташе над Србима у НДХ проводе геноцид ноторна је чињеница. За ту спознају не морате бити професионални повјесничар. Али би било пожељно да прије негирања те чињенице конзултирате радове повјесничара. Не приучених нити оних који селективно и тенденциозно манипулирају документима и подацима, него оних који сваку тврдњу могу аргументирати. Низу ових потоњих, што домаћих, што свјетских повјесничара који се баве споменутим темама, недавно се придружио и Игор Мркаљ. Тај хрватски повјесничар у свом је прошле године обрањеном докторском раду управо на примјеру Глине и Глинског котара (1941. – 1945.) доказао, без икакве сумње, геноцидност усташког режима према српском народу.
Овај текст написао сам из два разлога. Први, да упозорим на бесмисао и (дневно) политички мотивирану позадину црногорске резолуције о геноциду у Јасеновцу која истицањем искључиво једног усташког логора имплицитно негира геноцид почињен на свим осталим мјестима широм НДХ. Други разлог је понашање хрватских политичара на власти, и поводом споменуте резолуције, али и иначе. У свом благо пријетећем одговору на црногорски потез, правилно упозоравајући на политикантство цијеле приче, ипак су пропустили поентирати око оног најважнијег. А то су могли тако да су премијер, предсједник Сабора, министрица културе и министар знаности написали заједничко приопћење којим би, и Црногорцима, али прије свега грађанима Хрватске, дали до знања не само да признају геноцид почињен над Србима у НДХ, него и да оштро осуђују негирање истог. Нажалост, то је изостало. На још већу жалост, не случајно.
Преузето са: 24sata.hr
