Мудрићи – село којег више нема, али живи у срцу Мане Пешута

Мане Пешут рођен је на Кордуну у селу којег више нема – Мудрићи. Отац Драган му је 1962. године, из чисто економских разлога, дошао у Инђију.  Драган је рођен 1926. године, био је борац 4. кордунашке ударне бригаде II батаљона 1943. године код команданта Станка Опачића Ћанице. Учествовао је у тешким борбама за ослобађање Глине и заробљавању великог броја Нијемаца и усташа. Демобилисан је 1945. године.Драганов брат Илија, убијен је са тек 6 година.

Мане Пешут има још брата и двије сестре, од којих је једна преминула. Осмогодишњу школу завршио је у Раковици на Кордуну. Средњу у Инђији, а Вишу машинску у Трстенику. Четири године остао је на Кордуну са дједом и баком, када су родитељи отишли за Инђију – и баш су му те године у најљепшем сјећању. Ишао је по прелима, говорио да је то било неко друго, топло вријеме. Породицу је засновао у Инђији, саградио дом, основао фирму из које је отишао у пензију, али Кордун увијек носи у срцу. И из тих разлога желио је неке приче, које је слушао на прелима да исприча читаоцима Српског кола.

На прелима се много причало о хајци на Јуру Францетић, те приче је слушао као момак. Злочини Јуре Францетића везују се за најбруталније фазе усташког терора 1941–1942. Под његовом командом Црна легија је спроводила систематска масовна убиства, паљење српских села и протjеривање цивила, нарочито у источној Босни (Романија, Подриње, сарајевска околина). Убијања су често вршена хладним оружјем, без суђења, уз посебну суровост према женама, дјеци и старцима. Његове јединице остављале су иза себе опустошена подручја и хиљаде жртава, због чега је већ током рата био препознат као ратни злочинац и један од најкрволочнијих усташких команданата.

Село Мане Пешута налази се на пола пута између Слуња и Плитвичких језера. Мудрић Село граничи са селом Мочила, а између њих је шума Звјерњак. То је једна дугачка висораван – око 7 километара – стрма, неприступачна и помало дивља.

– 22. децембра 1942. године, у Мочилима се принудно спустио авион у којем је био Јуре Францетић са пилотом. Било је снијега, па су се приземљили на сам руб шуме. Ту је било неколико колиба – људи чије су куће биле спаљене, па су се морали негдје склонити док се не врате на огњишта. Ти људи из колиба примијетили су униформисане усташе и одмах дигли хајку. На сељане је пуцано, али гораштачки народ – не да се. Кад су се попели на врх шуме Звјерњак, дозивали су људе из Мудрић Села: „Мудрићи, иду усташе у вашем правцу – држите их!“

У Мудрић Селу су то чули и истрчали да помогну. Међу њима су били: Миле Мудрић – Бек, Лазо Пешут – Цар, Симо Пешут и Јово Латас. Они су зауставили Францетића и пилота и разоружали их.

– Када је Францетић видио да су га Срби ухватили, рекао је: „Немојте, браћо Срби…“ Пилот је тада искористио тренутак, ударио аутоматом у дрво да поломи кундак и бацио га. Док су четворица држала усташе, стигла је и хајка из Мочила. На челу је био Миле Трбојевић – Медо. Чим је стигао, пилота је ударио сјекиром. Пилот је пао, али је Медо кренуо и на Францетића. Остали су покушали да га спријече, али је био толико снажан да су га једва савладали. Францетића је ударио три пута.

Пешут је причао да је тада дошла Душанка Воркапић, одборница у селу, и организовала превоз сељачким колима. Тако су их транспортовали до Слуња, удаљеног око 10 километара. Слуњ је тада био слободна територија и имао је партизанску болницу.

– Послије се причало да је Францетић преминуо након пет дана, 27. децембра. Говорило се да су му дошли неки комунисти из Загреба, и да је наводно отрован – речено је да га је отровала болничарка Хрватица. Али Хрвати су то држали у тајности све до марта 1943. године. Причало се да су га можда хтјели искористити за размјену партизана, па га је она због тога отровала. Таква је прича кружила.

Након посљедњег рата, заповједнику злогласне усташке Црне легије Јури Францетићу је од 2000. до 2004. године стајао споменик у Слуњу.  Одлуком Владе Иве Санадера споменик је уклоњен у августу 2004. године уз образложење да је споменик усташком заповједнику у супротности с Уставом и да штети угледу Републике Хрватске, а уклањању су претходила противљења домаће и међународне јавности. Послије је било неколико покушаја да се постављају плоче на том истом мјесту.

– Хрвати су тврдили да су Францетића ухватили партизани у Мочилима и да је тамо убијен – али то није било тачно. Партизана јесте било, али они нису били у селу, него на фронту. Крајем 1941. сва наша села су спаљена, народ је избјегао у збјег и читаве 1941. и 1942. године провео у шуми Пиштаници.

– Мој рођак, Симо Пешут који је учествовао у хватању Францетића послије је дао свој допринос и у изградњи моста на ријеци Мрежници 1942. године, а 1943. и 1944. године радио је на изградњи подземне болнице на Петровој гори. Одликован је Орденом заслуге за народ 1961. године.

 

Јама Шпејарка – брдо Близница

 

Пешут се сјетио јаме Шпејарке на брду Близница и навео како му је жао што више људи не зна за та страдања.  Усташе из Раковице, Лађевца и Слуња ухапсиле су 30. јула 1941. године велики број Срба из општина Дрежник и Раковица. Истог дана побили су их на двије локације код Оштарских Станова.

Прва група одведена је на брдо Близница и бачена у јаму Шпејарку. Сат касније, друга група је побијена и бачена у већ ископану јаму на имању Николе Божичевића, 300 метара даље.

Из јаме Шпејарке преживјела су тројица: Милан Квочка, Илија Јездић и Милован Ћујић.

На Близници, усташе су тог дана заклале 76 људи, а у јами на њиви Николе Божичевића – још 74.

– Највише је страдалих било из Брезовца, Ћујић Брда, Броћанца и Слушнице. Страдали су и из Мудрић Села и Мочила. Све су их побили без иједног испаљеног метка  Убијани су углавном мушкарци, док су жене и дјеца страдали током паљења села.

Њему су убили стрица од шест година. Није могао да бјежи, остао је са једном бабом. Много се уплашио, гласно плакао, нашли су га и убили – одсјекли су му главу.

Мане Пешут каже да се сјећа ексхумације посмртних остатака из јаме око 1959/1960. године – трајала је десетак дана.

– Сјећам се, био сам дијете. У Раковици – усташком мјесту – направили су спомен костурницу. Одмах су почели проблеми: просипали су фекалије поред костурнице, разбијали…

Поред костурнице је и споменик Еугену Кватернику и његовим саборцима, од којих је деветоро Срба.

Хрвати су однијели плочу са спомен-костурнице на којој су била исписана имена страдалих. Поред костурнице су саградили споменик, страдалим Хрватима у посљедњем рату.

Народ је страдавао и од тифуса – старо и младо. Његов отац је живио 95 година, а два пута је прележао тифус. Очеви родитељи, нажалост, нису – обоје су умрли од тифуса.

У породици су имали и два добровољца који су отишли на Солунски фронт. Један је погинуо, други је преживио и добио земљу код Вршца, гдје је саградио кућу.

Сјећа се да су мјештани често препричавали да се 1945. године срушио амерички авион. Било је седам чланова посаде. Пилот се спустио баш близу Пешутове куће.

– Много људи из тог краја било је у Америци, па су знали енглески и могли да се споразумију са посадом. Американци су били пресрећни када су схватили да су међу Србима – грлили су их од радости, препричавали су ми људи који су тада били присутни. Послије су их предали команди и они их послали кућама.

Пешут каже да многи из његовог села послије рата нису хтјели да се врате. Добили су земљу у колонизацији – Инђија, Путинци… У селу је остало 12–13 кућа. Потом су, због економских разлога, млади одлазили.

Када је остало мање од десет кућа, општина их је исплатила и раселила. Села више нема.

Мочила су била веће село, за разлику од Мудрић Села: имало је цркву, школу, продавницу, водовод… Али 1962. војска је тај народ иселила због изградње војног полигона. Тако да је и то село нестало, као и још нека на том подручју.

Сјећа се када је био у војсци у Јастребарском, имали су војну вјежбу и били су у селу Мочила, када је рекао неким другарима који су из градова, а са њим су служили, да је ту рођен, нису могли да вјерују да је ту неко некада живио, јер су села угашена.

Кроз разговор са Маном Пешутом постаје јасно да је, иако је пропутовао свијет и данас је успјешан привредник, нит која га спаја са родним крајем је непрекинута. Његова прича није само лична исповијест, већ живи доказ да се коријени не заборављају. Он зна ко су му преци, гдје су живјели и какве су судбине носили. Са истим поштовањем према прошлости одгаја и своју дјецу, преносећи им љубав према завичају, интересовање за историју и свијест о томе ко су и одакле потичу. За њега Кордун није само мјесто на карти – то је дио његовог бића који га је обликовао и који, без обзира на све животне путеве, остаје трајна веза са земљом предака.

Изузетно је поносан на своје претке солунске добровољце,  Дану Пешута и Николу Пешута.

Никола је погинуо у пробоју Солунског фронта.

 

ОКВИР

БЕKСТВО СА ГУБИЛИШТА (Преузето са портала Јадовно)

 

Доносимо свједочење сада већ покојног Милана Kвочке, једног од тројице Срба који су успјели да побјегну са кланице над јамом Шпејарка.

 

Било је то у зору 30, јула 1941. године. Припремао сам благо које је брат требало да тјера на пашу и одједном зачуо јаук испред куће. Истрчао сам на гувно и угледао како усташе хапсе одрасле мушкарце и некуд их тјерају. Чуло се запомагање жена, цика и плач пробуђене дјеце. Потрчао сам назад према штали у намјери да се прикријем. Двојица усташа су ме, међутим, примијетила, утрчала за мном и изгурали ме напоље. Тако сам доспио у њихове руке.

 

Постројили су нас и одвели из села, отприлике километар далеко. Наредили су да сједнемо, извадимо све што имамо у џеповима и ставимо на земљу испред себе. Одузели су нам све што се затекло код нас. И док су нас ту задржавали из околине су доводили нове групе људи и са њима поступали на исти начин. Људи су се домишљали куд их усташе тјерају и шта ће урадити са њима. Усташе су говориле: »Млађи ће за Њемачку, а старији ће се вратити кућама«. Међутим, њихови поступци са нама нису ништа добро наговјештавали. Мени су се по глави ројиле црне слутње иако сам покушавао да не мислим на оно најгоре.

Одавде су нас послије извјесног времена одвезли у два камиона. У посебном камиону који је возио између ова два биле су усташе са пушкомитраљезом упереним у нас. Kамиони су се кретали према Ћуић Брду гдје је такође извршено хапшење људи. Хапшење је спроведено и у Доњем Броћанцу, али ја мислим да нас је највише било из Горњег Броћанца. Хапшења су вршиле усташе из Раковице, Лађевца и Слуња. Били су нам, тако рећи, комшије. Старији људи су знали неке од њих и по имену.

Kад смо стигли у Kривају, мјесташце испод брда званог Близница, почела је да пада киша. Ту смо се зауставили. Наредили су нам да скинемо са себе капуте и изујемо обућу. То су покупили и склонили се од кише у куће које су биле лијево и десно од нас, држећи нас и даље на нишану. Били смо у отвореним камионима, а киша је све јаче падала. Овдје смо се задржали више од једног сата, док и киша није престала да пада.

Тада смо зачули дивљу, објесну пјесму. Долазила је са камиона који нам се приближавао у пратњи једне троколице из правца Раковице. Kамион је био пун униформисаних усташа са шљемовима на глави и оружјем у рукама. Поискакали су из камиона и троколице. Свирнула је пиштаљка. На то су усташе које су нас довеле истрчале из кућа и постројили се мало даље од нас. Официр им је нешто говорио, а послије су нас дотјерали до камиона и наредили нам да се пребројимо. Бројали смо до 10 и 20, па почињали опет испочетка, јер је долазило до забуне.

 

То је разљутило усташе. Један од њих истргао је колац из плота, попео се код нас у камион и ударивши сваког од нас коцем по глави набројао 55 људи. На исти начин је у другом камиону избројано 24 човјека. Потом су од нас формирали колону и повеили нас у правцу Близнице. Било је очигледно да ту на брду желе да нас поубијају.

 

Ја сам био негдје у средини колоне. Чуо сам јауке људи испред и иза себе. Било нам је наређено да идемо сагнуте гиаве и да можемо гледати само у земљу испред себе. Усташа који ме је водио наређивао ми је да пјевам. Ја сам му одговорио да не умијем. Он ме је тада почео тући пушчаном цјеви, да сам се ко бор на вјетру савијао до црне земље. Узнемирен упркос наређењу бацио сам око у страну и угледао лугара Николу Цвејића. Био је сав у крви. Kрв је текла низ њега као из заклане животиње. Погледао сам и према челу колоне и тамо угледао још језивији призор. Људи су легали, негдје су нестајали, колона се смањивала.

 

Онда сам јасно видио и нешто од чега сам се ужаснуо. Усташе су људе тамо напред, онако како су у колони пристизали, ножевима ударали у потиљак и бацали у провалију — неку пећину која се ту налазила. До мене су допирали њихови самртнички крици. Процијенио сам да испред мене има још 20 људи, а онда ћу и ја доћи на ред. Примјетих да на ред за клање долазе један за другим мој стриц и брат од стрица. Kришом сам погледао улијево и у јарку угледао усташког официра — поред њега је био митраљез и пушка. У том тренутку на моја леђа сручило се још неколико снажних удараца кундаком. Сагињући се од бола примијетио сам да усташа испред мене има нож у ножници. То је био кољачки нош какав је носио сваки усташа. Kад сам добио још један снажан ударац у леђа, намјерно сам се још више погнуо напријед и усташи истргао нож из ножнице. Муњевито се окренем оном који је мене водио и хитро му забијем нож у прса. Kад сам истргнуо сјечиво, крв из његових груди прснуиа је на мене. Зликовац је без ријечи пао на земљу.

 

Усташа пред њим ударио ме је у том тренутку пушком у груди. Ја сам, међутим, ухвативши цијев његове пушке, слободном руком успио да га привучем к себи и задам му смртоносан ударац ножем. Сад сам у једној руци имао нож, а у другој пушку. За тренутак сам био збуњен, а онда сам се, с пушком на готовс, окренуо према усташком официру у јарку. Затражио сам да нареди усташама да не пуцају. Уплашивши се да га не убијем, он је командовао: »Не пуцај«. Ја сам у том тренутку нагло искочио из колоне и бацио се низбрдо према Раковици. Бјежао сам што ме ноге носе. Пуцали су за мном, али ме ниједан метак није погодио.

Тако сам побјегао са губилишта, испред кољачког ножа.

Послије мене и други су покушали да побјегну. Успјела су још само двојица. — Илија Јездић и Милован Ћујић. Још би неки успјели да побјегну да нису натрчали на усташке засједе.

На Близници је тога дана на грозан начин усмрћено 76 људи. А доље на цести према Раковици убијено их је још седамдесетчетворо. Више села и заселака која су припадала општинама Раковица и Дрежник било је у црно завијено.

У најцрње рухо било је увијено моје село, мој рођени Броћанац.

Извор: Књига  – Владимир Козлина „ ИЗ ПЛАМЕНА РЕВОЛУЦИЈЕ“, СУБНОР Сомбор 1981 године. Сећање Милана Kвочке, једини послије рата преживели, борац Прве кордунашке бригаде.