На Сајму завичаја у Новом Саду представљен зборник „Срби у Босанској Крајини – сеобе, ратови и страдања“
У склопу Сајма завичаја у Новом Саду 8. фебруара представљен је зборника радова са научног скупа „Срби у Босанској Крајини – сеобе, ратови и страдања“, који је одржан у јесен 2024. године у Јању. Зборник који је проистекао са тог скупа је штампан и представљен на истом мјесту гдје је и одржан скуп.
Зборник у себи носи 19 радова који се хронолошки протежу од времена краја 18. вијека и све до 90-их година прошлога вијека и одбрамбено отаџбинског рата у коме српски народ на простору БиХ успио да створи своју државу Републику Српску.
Покровитељ овога зборника је Епархија бихаћко-петровачка, а на овом послу били су ангажовани историчари са Института за савремену историју у Београду, и професори Института за хуманистичке друштвене науке Филозофског факултета у Бањалуци.
О Зборнику су говорили прота Бране Миловац који је говорио о страдању српскога народа на простору Јања и села која припадају Јањској области, историчар Немања Вујић са Института за савремену историју који је говорио о дешавањима у 90-им годинама на просторима Босанске Крајине и историчар Павле Орбовић који је говорио о миграцијама српског становништва са простора Босанске Крајине, Јањске висоравни у периоду од 1945. до 1948. године.
Прота Бране Миловац – Свједочанство о цивилним жртвама и пут ка канонизацији Мученика јањских
Прота Бране Миловац је напоменуо да када је ријеш о страдању Срба у Јању у зборнику се говори искључиво о цивилном становништву.
– Ми смо овдје дали нагласак на жртве које су искључиво цивилног карактера, говорећи данашњим рјечником. То су жене, дјеца, нејач, стари и немоћни. Читајући овај зборник наићи ћете на попис, по селима, који смо ми узели из биографије коју је проф. Ракета извадио из пописа земаљске комисије. Добио сам исказе од многих који су потомци страдалих, који су свједочили из уста својих родитеља који су преживјели тај злочин. И то је значајно свједочанство које нам мора служити као један оријентир у правцу схватања и сјећања тих страшних догађаја.
Отац Миловац се осврнуо на праксу лицитирања жртава, и непрестане тежње да се зна тачан број страдалих, питајући се да ли је то уопште могуће.
– Ко год је на тлу историографије зна да је то практично немогуће „одговорно тврдим да је то тај“. Спекулишемо бројем, кажемо имамо 1.581 име, имамо 2.300 на попису, али да ли је то заиста тако, ја се не усуђујем да кажем да јесте. Оно што потврђује попис и једна жртва је велика жртва, а камоли оволики број за тако један разуђени дио гдје одувијек живисрпски живаљ.
Оно што је посебно истакао важним за будућа истраживања је да се формира један централни стожер и научни скуп на којем ће се сублимирати све жртве, како каже од Дрине, па на западу до сињега мора.
– Свуда на сваком мјесту постоји мјесто које заслужује да се опише, то вјерујем да је будући задатак не само историчарима већ и других који се баве овим. Ова књига ће, како ми је владика Сергеј рекао, бити предмет једне стручне обраде пред којом ће он изаћи пред Комисију светог архијерејског синода која ће размотрити те случајеве и донијети своју надам се коначну одлуку да ови мученици буду подигнути у званичан канонски степен мученика и да се одреди дан њиховог празновања и да се благослови ова икона чији смо ми предложак урадили и налази се на полеђини, а већ смо по благослову владике Сергеја ушли у израду ових икона које имате пред собом.
Дан празновања ће предложити да буде дан када се прославља сабор у манастиру Глоговцу, а то је на дан поклада пред Петровски пост, то значи да има своју категорију померања, али се тада највише људи сабире у том крају.
Немања Вујић – Сукоб концепција у врху Републике Српске као поука историје
Историчар Института за савремену историју Немања Вујић каже да су перспективе аутора хронолошки различите, искуствено, професионално, али постоји једна нит која пролази кроз зборник од почетка до краја и један мотив који је њему запао за око, јесте да нема готово ниједан рад који се не бави неким страдањем, који се не бави неком невољом.
– Биле то ратне невоље, устанички подвизи, настајања и нестајања држава на том простору и нама Србима толико карактеристичне сеобе. Зато ћу се ја посебно осврнути на радове који нам дају одговоре на питања везана за посљедњи рат, одбрамбено- отаџбински рат или грађански рат у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године. То су теме које у људима буде посебна интересовања и посебна осјећања јер су догађаји који су предмет истраживања заправо догађаји којима су свједочили, актери су људи које су сусретали, људи које познају или су сами актери.
У питању су радови др Бојана Димитријевића „Други крајишки корпус Републике Српске и пад западно крајишких општина 1995. године“, др Милана Гулића „Ратна дејства по Грахову и Гламочу 1994. до 1995. године и њихов одражај на Републику Српску Крајину“, Петра Блажића „Операција Маестрал агресија Републике Хрватске на општину Шипово од 9. до 12. септембра 1995. године“ и рад Немање Вујића под називом „Сједница Народне Скупштине Републике Српске у Санском Мосту 1995. године“.
– У питању је Народна скупштина која је одржана 15. и 16. априла 1995. године. И по наслову стиче се утисак да је то једна политичка тема, али заправо је војно-политичка зато што то није било тек једно обично засједање, јер у питању је 50. сједница по реду и она је била свечана у том смислу, али атмосфера на њој није никако била свјечана зато што су се на њој преломила многа питања која су заправо одредила будућност знатног дијела Републике Српске и умногоме се један цијели проблем који је тињао цијели рат преломио у том једном дану у том једном мјесту, у Санском Мосту. Њу је обиљежио сукоб двије кључне личности Републике Српске, али то није био само сукоб двије личности, то је био сукоб двије филозофије, два начина размишљања о будућности Републике Српске и прву концепцију препознајемо у кључним политичким личностима, односно тада неприкосновеној Демократској странци на челу са др Радованом Караџићем као предсједником, а другу концепцију чинио је професионални официрски кадар из Главног штаба Војске Републике Српске на челу са командантом генералом Ратком Младићем. Ова прича о њиховом сукобу и проблемима који су постојали у Републици Српској није била толико позната јавности у току рата. Тек нешто последње ратне године медији, нешто слично као данас само у тадашњим условима, покушавали су ту да извуку и по неку истину, било је ту доста и неистина, нагађања, али тек посљедње године то се све преломило. И оно што сматрам да је нарочито битно у вези са овим радом јесте што фокус није само на тим данима у Санском Мосту, фокус је заправо у том дугом трајању и питању како су успостављени односи између војно-политичког руководства Републике Српске на самом почетку рата, шта су били узроци криза у њиховим односима, како су се повремено те кризе превазилазиле, како су се односи побољшавали и епилог је наравно сама сједница која је обиљежена једним заиста непријатним сукобом, низом ситуација у коме су Младићеви сарадници имали притужбе које су биле из данашње перспективе веома реалне на начин вођења Републике Српске, на питања корупције на локалном нивоу и бројне друге проблеме које можда ви као савременици, многи од вас, можда се и сјећате неких од тих ствари.
С друге стране, наводи Вујић, Караџићеви сарадници у том сукобу користили су чињеницу да је Главни штаб Војске Републике Српске проистекао из ЈНА, тако да су српски генерали из Војске Републике Српске у цјелини називани „црвеним генералима“.
– И свакако да је то један догађај који ништа добро није донио српском народу. Како је закључио један од аналитичара овог односа (не треба ово схватити буквално, али је често цитиран): „Младић је сумњао да један занесени песник, уз то још неуропсихијатар, може да води државу, док Караџић није вјеровао у професионалну вриједност једног преображеног комунистичког Титовог официра“. Сви ови догађаји преломили су се неколико мјесеци касније, односно почетком августа 1995. године када је дошло до дефинитивног разлаза између Караџића и Младића. И као што можете препознати почетак августа 1994. године то се десило управо у данима када је почела и агресија Републике Хрватске на Републику Српску Крајину која је продужена и завршила је падом и крајишких општина, а између осталих и падом Санског Моста. Тако да више детаља о овој теми можете пронаћи у зборнику, а ето као што видимо ови детаљи, ови сукоби су донијели много невоља и све се то дешавало што је симптоматично у времену када су се интензивирали сукоби и напади на Републику Српску, што изнутра што споља, тако да та једна неслога управо у таквом моменту нам и данас треба и мора бити поука.
Павле Орбовић – Колонизација као судбински заокрет: Јањска висораван у Војводини
Историчар и кустос Павле Орбовић говорио је о колонизацији након Другог свјетског рата, за коју каже да је једна од најбоље организованијих и најуспјешнијих помјерања великог броја становништва у веома кратком року.
– Када бисмо поредили са оном претходном између два свјетска рата која је трајала скоро 20 година, у којој се становништво појединачно на другачији начин пресељавало, ми овдје имамо практично за годину и по дана пресељен велики број становника, имамо цифру од 250.000 људи који се са динарског простора населио у Војводину. Том приликом је попуњено 214 мјеста у Војводини у смислу да је у тим мјјестима била већинска колонизација, а у 287 укупно ви можете пронаћи податке гдје је било појединачних или мањих измјена становништва.
Колонизација је била организована, донијет је Закон о аграрној реформи што је подразумијевало да су сви ови становици добијали земљиште на којем су се насељавали и добијали су куће од подунавских Нијемаца који су се повукли са простора Војводине. Само учесници Народноослободилачког рата на страни Партизанског покрета могли су да добију колонизацију и да се населе.
– Е сад, што се тиче Босне и Херцеговине, она је била територија, односно у оно вријеме федерална јединица, да је претрпјела највише жртава, па је било одређено 20.000 породица да се пресели у Војводину. Пазите о ком се то броју људи преко 120.000 људи је насељено, дошло из Босне и Херцеговине у Војводину. Ја сам се у овом раду који сам у овом зборнику радио концентрисао на становнике ондашњег Јањачког среза, односно на становништво Јањанске висоравни, па сам дошао до неких ајде да кажемо мало и прецизнијих података, да је 57 насеља у Војводини насељено становништво из Јањачког среза, 311 породица. Оно што је карактеристично управо за ову завичајну групу јесте да се дешавало јако пуно микро сеоба, ја их тако називам. Ви имате породице које су подијељене, раздвојене, неко је населио у Банат неко у Бачкој и сада се тражи да се споје, да они буду заједно. Па сам наилазио на доста молби гдје се тражи да рецимо имате насељену породицу у Перлезу, они траже да иду у Будисаву јер у Будисави имају блиске рођаке.
Др Предраг Вајагић – „Зов предака“ као покретач историјског памћења
Др Предраг Вајагић каже да си је поставио питање као истраживач и историчар питање, шта га је опредијелило уопште да се бави историјом овога територијалног подручја и српског народа који живи у Босанској Крајини, пошто је рођен у Бачкој Паланци.
– У принципу сем свијести да сам поријеклом са простора најзападнијег дијела Босанске Крајине, ја са Босанском Крајином неких већих додира нисам имао. Међутим, одласци тамо као дјечака и у неким годинама касније зрелијим су ме просто заинтересовали за причу историјата простора одакле потичем и то ме је некако вукло, али нисам имао и даље одговор зашто и шта нас све у ствари опредељује да се бавимо овом темом. Одговор сам добио од епископа нашег господина Сергија у неколико реченица, а кључне ријечи су „зов предака“. Неко од нас тај зов предака чује јаче, неко га не чује уопште. То је разлика између нас који се овом темом бавимо и трудимо да отргнемо од заборава што више прича, што више сјећања на догађаје и људе и оних људи од којих блиједи то сјећање на коријене одакле потичу. На просторе гдје данас Срба готово да и нема, односно и ако их има то су јако јако мале бројке са неком тенденцијом да и са тих простора нестану.
На крају представљања зборника Вајагић се захвалио и позвао све да узму по једну икону Мученика јањских.
Текст и фото: Драгана Бокун
