Нови роман нашег Банијца Ратка Дмитровића
Важна тачка у разумевању савремене историје
У издању Архива Војводине из Новог Сада, појавио се нови роман – Куцај, звоно не ради – Ратка Дмитровића, новинара, публицисте, писца, уредника и руководиоца више медија и медијских кућа.
Роман Куцај, звоно не ради аутора Ратка Дмитровића, препорука је портала Делфи књижара, отвара једно од најосетљивијих и најмање разјашњених поглавља новије историје Балкана. Радња смештена у период распада Југославије 1990. године комбинује личну драму и политичку напетост кроз причу троје Загрепчана који, сасвим случајно, сазнају да су деца жене чије име никад нису чули – Дијане Будисављевић.
Ово откриће изазива потрес у самом темељу њихових идентитета, јер се суочавају са пореклом које руши све што су до тада о себи знали: верско, национално, породично. Потрага за истином води до сазнања која мењају не само њихове животе већ и животе њихових најближих. Двоје не успева да издржи терет истине и бира трагичан излаз – самоубиство.
Истовремено, власт у Хрватској опсесивно трага за „Картотеком Дијане Будисављевић“, документом који би могао озбиљно да угрози наратив нове државе. У причу се укључују и католичка црква и обавештајне структуре, али без успеха. Картотека се ипак појављује – али тамо где је нико није очекивао.
Роман је снажно емотиван, али документаристички утемељен, што га чини незаобилазним за сваког ко жели да разуме шта се заиста догађало иза кулиса распада Југославије…
… Куцај, звоно не ради је више од романа – то је сведочанство о колективним и личним трагедијама, о идентитету као конструкту који може бити срушен једним јединим открићем.
Критичари би овај роман могли описати као „историјски трилер“, али његова снага је у емоционалној истинитости и способности да повеже личне судбине са политичким превирањима. Дмитровић користи јасан, ангажован стил, без сувишних украса, али са прецизном психолошком карактеризацијом ликова.
Роман отвара простор за многа питања о односу између личног и колективног идентитета, прошлости и њеног тумачења, ћутања и откривања. С обзиром на актуелност теме, роман Куцај, звоно не ради има потенцијал да постане важна тачка у разумевању савремене историје региона.
Дмитровићев роман је прича која се чита у једном даху.
(Одломак из романа у коме се описује упад припадника Озне у стан Дијане Будисављевић, у Загребу, и одузимање документације о спасавању српске дјеце из усташког логора у Јасеновцу, по наредби високог хрватског руководиоца Ивана Стеве Крајачића)
… У годинама које ће доћи, кад његов живот крене непланираним путевима, у тренуцима ко зна чиме изазваног тумарања по давно минулим данима, Владимир ће се увек сетити те вечери. Знао је отприлике, као што рече свом шефу Крајачићу, шта треба да уради, али тада и дуго након рата, није знао праву истину и последице које ће уследити.
Владимир је неколико пута куцнуо на врата, ништа се није догодило и таман када је помислио да у стан уђу силом, изнутра се зачуше кораци. Кључ у брави окрену се два пута и пред њима тројицом стајала је наочита жена, од педесетак година, у тамнозеленој хаљини.
„Добро вече, изволите“, рекла је.
„Добро вече. Ми смо из Одељења за заштиту народа, из Националног комитета ослобођења Југославије. Нећете нам замјерити што Вас узнемиравамо. Ја сам Владимир.“
„ Да… изволите.“
„Није згодно овако на вратима. Предлажем да поразговарамо унутра. Вјерујем да се слажете.“
„Не вјерујем да имам избора… уђите.“
Стан је био велики, салонски, намештен с много укуса, пун скупих ствари, слика старих мајстора, с камином на источној страни дневног боравка. Владимир је власници стана, у неколико реченица, изнео разлоге доласка. Жена је покушала да објасни како је све то непотребно, да оно због чега су дошли може и даље да буде код ње, ту у стану, да неко, ако нова власт процени, свакога часа може доћи и уверити се да је предмет интересовања и даље у стану, да пред зградом у којој живи могу да остану стражари… Владимир је сачекао да жена у зеленој хаљини заврши и потом распршио све њене наде.
„Другарице…“
„Молим Вас, ако може… госпођо“, казала је она.
„Може… Госпођо, биће онако како сам ја рекао.“
„Молим Вас да ми бар кажете куда ово носите?“
„Ми смо овдје по задатку. Одмах да вам кажем и оно што очекујем да ћете ме питати, захтевати: нема записника, примопредаје, потписа, печата… ништа од тога. Ми ћемо однети оно због чега смо дошли, а Ви ћете ћутати, као да се ништа није догодило… Будите сретни ако они који ће доћи после нас, да би Вас и Вашег супруга питали како сте се провели у Загребу, шта сте радили, не буду превише нервозни.“
„Ја сам се бавила хуманитарним радом, а мој супруг је љекар, само је радио свој посао. При том, можда Вам буде интересантно, он је Србин.“
„Да, знам. На њега сам и мислио, исто као и на Вас. Али, рекох, у вези тога ће доћи неко други.“
Владимир је потом обишао стан, сваку собу. Кад се вратио у салонски простор дочекало га је питање жене у тамнозеленој хаљини:
„Знате ли бар колико је важно ово што ћете однијети?“
„Не мијења на ствари и да знам и да не знам.“
„Хиљаде душа је у питању. Ово су животи људи. На томе смо радили од 1942. године. Молим Вас…“
„Госпођо… Ваш посао је завршен. Оно што следи је наш посао.“
„Али, ја морам знати…“
„Ви морате… односно… можете знати оно што Вам ми допустимо. Желим Вам лаку ноћ.“
Две жене стајале су немо насред собе. Владимир је младићу, који је са Стјепаном слагао кутије за што лакше ношење, рекао да буде пажљивији, окренуо се према власници стана, благо салутирао и изашао напоље.
Десетак минута касније, жена стоји поред прозора окренутог ка улици и гледа како војници у сивим униформама уносе кутије у кампањолу. Кад је све било завршено, а Владимир и Стјепан сели у џип и пошли, она се окренула према Иванки.
„Молим се Богу да ова ноћ није увод у нечију велику патњу.“
Младић са тамноцрвеном косом отворио је врата канцеларије Ивана Стеве Крајачића и пустио унутра војнике који су носили картонске кутије. Потом уђоше Владимир и Стјепан, а таман када су хтели да прођу до собе у којој их је те вечери дочекао Крајачић, младић им рече да је друг Стево хитно морао у град.
„Звао га је“, рече, „неки генерал“, додајући да је казао како кутије морају да се оставе поред његовог стола и да неко, ово је нагласио, целу ноћ стражари у тој соби и испред канцеларије, у ходнику.
Владимир је погледао Стјепана, а овај је само климнуо главом. „Још једна бесана ноћ“, прошло је кроз главу капетана Озне, Стјепана Фрајтића. Није ни слутио да ће му та ноћ подарити неколико, испоставиће се, великих тајни.
Ратко Дмитровић рођен је 1958. у Комоговини, на Банији, данашња Хрватска. Гимназију је завршио у Костајници, а право и новинарство студирао у Београду и Загребу.
Као новинар, уредник, директор… радио је у Политици, Нину, РТС-у, Аргументу, франкфуртским Вестима, Вечерњим новостима, РАС телевизији.
Написао је двотомно публицистичко дело Крст на крижу, о мање познатим српско-хрватским односима, које је доживјело десет издања.
Аутор је романа Бележница професора Мишковића, по којем је снимљена истоимена телевизијска серија.
Као ванстраначка личност Дмитровић је био министар за демографију у Влади Републике Србије.
Роман Ратка Дмитровића Куцај, звоно не ради може се набавити у Делта књижарама: и у Београду и у многим градовима Србије.
Преузето са: Банија онлајн
