Опроштај од Миодрага Лапчевића – човjека великог срца и поносног Блатушчанина и Кордунаша
У Блатуши на Кордуну је уз дубоку тугу и поштовање испраћен Миодраг Лапчевић – Мићо, човјек чији су доброта, рад и љубав према породици и завичају оставили дубок траг међу свима који су га познавали.
Миодраг Лапчевић је преминуо 31. октобра 2025. године у 50. години живота. Иза себе је оставио супругу Снежану и сина Зорана, оца Павла и сестру Гордану, родбину и пријатеље и завичај који ће га памтити као човјека великог срца, топлог осмијеха и неисцрпне снаге.
Рођен је 19. маја 1975. године као друго дијете мајке Недјељке и оца Павла у селу Блатуша, општина Вргинмост на Кордуну. Имао је четири године старију сестру Гордану. Миодраг је рано показао колико је вриједан и марљив. Школовање је завршио у Топуском, а нажалост 1995. заједно са својом породицом и земљацима напушта кућни праг и одлази у Србију.
Сестра Гордана га је пазила од малих ногу. А посебно је био везан за сестриће Горана и Бранислава, и показао се као брижан ујак.
Са супругом Снежаном засновао је породицу 1998. године, а њихов син Зоран био је Мићин највећи понос и радост.
Љубав према Кордуну и Блатуши била је толико снажна, да се Мићо 2002. године одлучује на повратак. Са великим еланом наставио је рад на пилани и покренуо бројне послове, доказујући да је спреман да ствара и у најтежим околностима. Његове златне руке и љубав према земљи и човјеку донијеле су плодове за које се далеко чуло.
У времену када је тешко његовати српску традицију и културу и у Србији, он се показао као прави чувар традиције Срба Кордуна у Хрватској.
Активно је учествовао у свим манифестацијама у организацији СКД Просвјета Вргинмост, често био покретач многих акција.
Давао је велики значај у очувању манифестације Ђедова косидба у оквиру које је увијек ишао дефиле кочија на челу са њим и учесника фолклорног дијела програма.
Био је врло свјестан колико је важно указати на значај симболике коња у кордунашкој традицији. Коњ је на Кордуну имао и посебан симболички и емоционални значај. Он је представљао понос домаћина – знак вриједног, снажног и угледног човјека. Добар коњ био је предмет поноса и пажљиво се чувао, хранио и његовао. У многим пјесмама, приповјеткама и сјећањима из крајишког краја, коњ се јавља као вјерни друг и свједок историје народа који је често морао да се бори за опстанак.
Упрегао би Мићо своје коње за многе манифестације и поносно се возио у офарбаним гуменим колима, окићених запрега и затегнутих ланцима лотрица и шарага. Увијек обучен у народну ношњу, са шеширом на глави поносно представљајући једног кордунашког сеоског бећара.
У овиру Просвјете доприносио је и прослављању славе села Блатуше, Светог Николе, као и у организовању Светосавске академије. Заједно са својим земљацима давао је све од себе да се сачува изворна ношња, пјесма и народни обичај. Водећи се тиме, да боље да нестане село, него његови обичаји.
Поред коња хранио је и говеда, и сви који су га познавали знали су колико воли животиње, колико воли кордунашка брда и ливаде, Петрову гору и колико је цијенио све плодове које ова земља може да му донесе.
Његова доброта, топлина и ведрина биле су препознатљиве у сваком сусрету. Пријатељи памте његову кућу као мјесто добродошлице, смијеха и искреног разговора. Увијек је био спреман да саслуша и помогне, Мићо је био ослонац многима – ријечју, дјелом и срцем.
Ако се осврнемо на ријечи Иве Андрића да је „човјек дужан своме завичају“, можемо се сложити да је Миодраг Лапчевић свој дуг вишеструко вратио. Сада је све остало на завичајцима, да наставе тамо гдје је он стао.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
