Прва деценија СРПСКОГ КОЛА

Годинама је у јавном простору недостајао глас који би мирно, истрајно и одговорно говорио о судбини Срба родом и поријеклом западно од Дрине и Дунава. Страдања, прогонства, отимање имовине, губитак стечених права и споро, често недостојно институционално суочавање с прошлошћу, остајали су на маргинама друштвеног интересовања или су бивали препуштени забораву. Истовремено, живот, рад, културно трајање и духовна снага тог народа ријетко су налазили мјесто у медијима, посебно у оним утицајним и видљивим.

Посебну тежину том осјећају празнине давала је чињеница да се све то дешавало у години у којој се навршило двадесет година од злочиначких акција Олуја и Бљесак, као и од низа других тешких злочина почињених над српским народом на простору бивше Југославије — годишњици које су још снажније отварале питања истине, памћења и одговорности.

У таквим околностима постајала је све израженија потреба за простором у којем ће се истина приповиједати без уљепшавања и прећуткивања, за мјестом које ће свједочити о страдању, али и чувати сјећање на огњишта, језик, вјеру и културно насљеђе. Потреба за листом који ће бити близак обичном човјеку, његовим бригама и животној стварности, постајала је све очигледнија.

Глас истине и народне свијести  

Из такве потребе, као природан одговор на вријеме у којем је настајала, у јесен 2015. године родила се идеја о покретању листа који ће наставити традицију истинског народног новинарства.

У разговору са мојим пријатељем Трифком Ћоровићем, изнио сам приједлог да покренемо лист намијењен људима у Србији који су родом и поријеклом западно од Дрине и Дунава, али и свима онима из других подручја Западног Балкана које повезује исто историјско, културно и духовно насљеђе. Предложио сам да лист понесе име Српско коло, по чувеном истоименом листу који је 1903. године почео да излази у Загребу.

Српско коло из тог времена остало је упамћено као први истински народни лист у Српству, намијењен Србима Крајишницима, односно тада најмногобројнијем и уједно најзапостављенијем слоју – српском сељаку. Тај лист је излазио до 1929. године, са прекидом током Првог свјетског рата, оставивши дубок траг у историји српске штампе и јавне ријечи.

Баш као и Српско коло с почетка 20. вијека, и наш лист је од самог почетка замишљен као глас истине и народне савјести, намијењен прије свега обичном човјеку – његовим бригама, питањима, недоумицама и свакодневној животној стварности.

Континуитет упркос исушењима

У децембру 2015. године, са веома скромним ресурсима и уз минималне трошкове, објавили смо први број Српског кола. Деценију касније, у децембру 2025. године, издали смо 119. број. Током ових десет година, лист је излазио редовно, једном мјесечно, изузев 2020. године, када смо због пандемије вируса корона објавили два двомјесечна броја. Од првог до 119. броја, главни и одговорни уредник био је Трифко Ћоровић, који је овај посао обављао са изузетном посвећеношћу, одговорношћу, професионализмом и личном преданошћу. Значајан допринос у протеклих више од седам година дала је и наша новинарка и лектор Драгана Бокун. Издавач листа у читавом овом периоду био је Савез Срба из региона.

Од самог почетка, у име издавача, заједно са уредништвом и сарадницима, јасно смо дефинисали три кључна начела којих се Српско коло досљедно држи. Прво, да лист буде намијењен свим прекодринским Србима, односно онима који су родом и поријеклом западно од Дрине и Дунава, али и осталим Србима у региону. Друго, да Српско коло излази на ћирилици и ијекавском нарјечју, држећи се мисли проф. др Драгана Станића, предсједника Матице српске, да су „екавица и ијекавица два плућна крила српског језика”. Треће, да у свом раду будемо непристрасни, отворени и објективни.

Слушамо глас читалаца 

Посебно је важно нагласити да на садржај, па и на уређење сваког броја, у највећој мјери утичу сами читаоци, међу којима је велики број истинских прегалаца чија би се имена, готово с пуним правом, могла наћи и у импресуму. Њихова писма, сугестије, свједочења и истрајна подршка годинама доприносе томе да Српско коло буде препознатљив лист. Иако се бави темама које су често далеко од очију јавности, Српско коло је временом израсло у утицајан и поштован медиј у Србији.

Међу сталним садржајима посебно се истичу бесплатни правни савјети, које годинама пружамо захваљујући Хуманитарном центру за интеграцију и толеранцију из Новог Сада, на челу са Ратком Бубалом. Посебно мјесто заузима и вишегодишњи фељтон др Милана Мицића, у којем објављујемо приче о настанку колонистичких насеља након Првог свјетског рата, као и о појединцима који су својим радом и жртвом дали значајан допринос развоју Србије. Објавили смо и бројне текстове посвећене Српској православној цркви, нашим храмовима, манастирима и вјерном народу, као и текстове који његују културу сјећања на масовна страдања српског народа у 20. вијеку.

Током ових десет година, Српско коло је упорно подсјећало на бројне, до данас неријешене проблеме: тежак положај Срба у региону, отету имовину и ускраћена стечена права прогнаних, непризнат статус припадника некадашње Српске војске Крајине, некажњене ратне злочине над српским цивилима и заробљеницима, као и хапшења заснована на лажним свједочењима. Писали смо и о присвајању српског културног насљеђа, као и о спором рјешавању стамбених и егзистенцијалних питања прогнаничких породица.

Завичај живи док опстаје 

његово насљеђе

Српско коло свједочи да национално културно насљеђе живи и траје, те да наши сународници, и када су историјским околностима били принуђени да напусте своја огњишта, никада нису одустали од онога што су наслиједили од предака, нити су то заборавили. Зато редовно пратимо завичајне вечери, свечане академије, трибине, округле столове, културне и спортске програме, промоције књига и филмова, помене, откривање споменика и спомен-плоча, као и бројне хуманитарне и афирмативне иницијативе. Посебну препознатљивост листу дају и тематске укрштенице, које годинама припрема један од најбољих српских енигматичара, Милорад Мишо Живанић.

Посебну захвалност дугујем садашњим и бившим члановима нашег тима: Трифку Ћоровићу, Драгани Бокун, Драгани Шиповац, Весни Пешић, Татјани Рађеновић, Наташи Деветак, Милисаву Шапићу, Мили Шапићу, Милану Гомирцу, Славици Огњановић, Драгану Башовићу и Жељку Ђекићу, Сњежани Станишић, Сањи Вуковић, Јовани Кулаш, Јелени Рокнић, Жељку Јузбаши и Дејану Орабовићу. 

На крају, желим да поручим нашем народу да ћу, заједно са својим сарадницима, чинити све што буде у мојој моћи да Српско коло и у наредној деценији настави да излази редовно, како у штампаном тако и у електронском издању и оправда повјерење које су нам читаоци указали током протеклих десет година.

Предсједник Савеза Срба из региона

Миодраг Линта