РИМСКА ДВОРАНА ПРЕМАЛА ЗА „ПОПОВО, ДОЛИНУ СУЗА“: У Београду представљена књига историчара Сима Л. Радића

• У Римској дворани Библиотеке града Београда 24. фебруара 2026. године одржана је промоција књиге „Попово, долина суза: Усташки злочини у Другом свјетском рату“ аутора Сима Радића — дјела које на темељан, документован и научно утемељен начин расвјетљава једно од најтрагичнијих поглавља историје источне Херцеговине. Ово значајно издање заједнички су објавили Задужбина „Кнез Мирослав Хумски“ и Музеј Херцеговине у Требињу, са јасном намјером да се очува историјско памћење, подстакне даље научно истраживање и сачува достојанство невино пострадалих жртава.

Интересовање за књигу било је веће од капацитета Римске дворане: простор је био испуњен до последњег мјеста, а велики број посјетилаца стајао је током читавог програма. По завршетку промоције, дуго се чекао ред за потпис аутора, што је још једном потврдило да тема страдања и културе сјећања снажно одјекује у јавности.

Промоцију су организовали Музеј жртава геноцида и Библиотека града Београда, а о књизи су говорили аутор и Бојан Арбутина, вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида и рецензент издања.

У публици су били бројни угледни Херцеговци, представници научног и културног живота, као и познати новинар Бранко Станковић, аутор култне емисије „Квадратура круга“, што је догађају дало додатну тежину и симболику.

Подршка младом истраживачу

Приликом отварања промоције, Ана Капларевић је у име Музеја жртава геноцида истакла важност научног ангажмана младих историчара на темама страдања српског народа у Другом свјетском рату.

Посебно је наглашен значај сарадње са аутором Симом Радићем из Требиња, чија монографија „Попово, долина суза“ представља његов првјенац.

Одакле год потичемо — тема је стадалничка

Уводну ријеч на промоцији дао је Бојан Арбутина, вршилац дужности директора Музеја жртава геноцида, оцијенивши рад Сима Радића као значајан допринос савременој српској историографији. Арбутина, који и сам потиче из мученичке Глине — мјеста које је симбол незамисливих злочина у НДХ — посједује специфичан лични и професионални сензибилитет према култури сјећања.

У свом обраћању, он је указао на универзалност страдалничких тема.

– Захвалио бих се прије свега Симу Радићу што је превалио дуг пут да буде овдје и да проговори о свом првенцу, о књизи која се бави трауматичним темама које су обиљежиле његов родни крај, али које су и наше теме, гдје год и одакле год ми потицали.

Арбутина је повукао паралелу између данашње перцепције Требиња као „града сунца” и историјске стварности Поповог поља, у којем је током Другог свјетског рата „сунце зашло” пред таласом злочина над српским становништвом. Истакао је да питање геноцида за Србе није само историјска, већ дубоко идентитетска тема, при чему је посебно нагласио методолошку вриједност књиге.

— Симо није само расвијетлио један период историје, већ је урадио изузетно важну ствар за нашу историографију — пописао је све жртве које су пострадале у Поповом пољу током Другог свјетског рата. Ова књига представља озбиљно научно историографско дјело.

Од иницијативе потомака до историјске синтезе

Аутор Симо Радић се захвалио присутнима и организаторима, а потом изложио околности настанка књиге.  Идеја је потекла од Удружења „Ржани До“, чији су му се чланови обратили са приједлогом да се сачини јединствени списак жртава страдалих на Јами Јагодњачи.

— Сматрао сам да би то било превише штуро и да је потребно дати историјски оквир, објаснити важност Поповог поља као подручја изузетно богате историје — навео је Радић.

Тако је настала књига која, ослањајући се на архивску грађу, релевантну литературу и свједочења, доноси хронолошки преглед злочина од 1941. до 1944. године.

Пандурица, Ржани До, Чаваш — мапа страдања

Описујући први талас злочина над становништвом Попова поља, Радић посебно издваја јаму Пандурицу код Љубиња. Кроз микроисторијски приступ, аутор освјетљава трагичне судбине двојице учитеља — Николе Перушине и Ђока Тилимбата. Занимљиво је да ниједан од њих није био родом из Попова, већ су се на том подручју затекли службом, поставши интегрални дио заједнице чију ће кобну судбину на крају подијелити.

Судбина Николе Перушине, Хрвата по рођењу и непоколебљивог југословенског опредјељења, дубоко осликава идеолошку немилосрдност усташког терора. Као учитељ у селу Драчеву, Перушина је био пашеног православног свештеника Божидара Шаренца (оженили су двије сестре), па су се обојица сродника нашла у истој страдалници колони коју су усташе повеле ка јами.

С друге стране, примјер Ђока Тилимбата, учитеља у Струјићима и Завали те оснивача Соколске чете, свједочи о дуготрајном психолошком притиску у мјешовитим срединама. Радић наводи да су му локални хрватски екстремисти из Котеза и села До још прије рата упућивали језиве пријетње.

„Јадан ли си Тилимбате Ђоко, 100 Хрвата око твојих врата, спремају ти коноп око врата“.

Иако је Тилибат пркосно одговарао да га „неће ухватити живог“, лишен је слободе у  Завали. Посебну емотивну тежину свједочењу даје лични детаљ: посљедњи који су га видјели у спроводној колони били су Радићева прабака и њен дјевер, којима је Тилимбат био вјенчани кум. Пролазећи поред својих кумова, свјестан да креће на пут без повратка, учитељ је кратко изустио само: „Збогом“.

Како до књиге

Књига „Попово, долина суза“ објављена је у издању Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“ из Требиња и Музеја Херцеговине.

Сви заинтересовани примјерак по цијени од 15 КМ могу поручити путем сљедећих контаката:

• Е-маил: miroslavhum@gmail.com
• Тел: +387 66 699 995 

Напомена: Дио новца прикупљеног продајом овог издања биће дониран за одржавање спомен-обиљежја на Ржаном долу и у Чавашу.

Поред сеоских првака и учитеља, на удару новоформиране државе нашли су се и млади, образовани људи, у којима је режим препознао потенцијално језгро отпора. Трагичан примјер такве селективне ликвидације је страдање гимназијалца Драга Хамовића, сина Вукана и Милице из села До. Као напредан ученик, Хамовић је због својих схватања и образовања сматран пријетњом и особом која би могла повести побуну, што је био довољан разлог за његову пријеку ликвидацију.

Усташки стратези користили су сурове психолошке методе како би успавали народ. Становнике села из тзв. Вале (Струјићи, До, Додановићи, Котези и Прхиње) држали су читав дан на сунцу без воде, да би их увече пустили кућама.

– Био је то прорачунат ефекат. Хтјели су да се пронесе глас како су Србе похватали и пустили, да би они у горњем пољу изгубили опрез. Мислили су: ’Ови су нам овдје свакако на дохват руке, лако ћемо ми са њима’. Али Поповци су те ноћи били мудрији – у збјегу преко села Корлати домогли су се планине Бјеласнице.

Драма на пољима Требишњице

Кључни сукоб са смрћу одиграо се 23. јуна. Телеграфиста у Величанима, Ивица Богдановић, ризикујући живот, јавио је народу да бјежи умјесто да дође на заказани збор. Тај чин га је коштао живота.

Усташе су тада блокирале поље у вријеме највећих радова, када је Требишњица функционисала по ритму сличном египатском Нилу.

– Људи су били затечени на орању. Неки су се хватали воловима за репове да препливају ријеку. Било је нестварних сцена – Обрена Марковића је жена сакрила на њиви испод бремена сијена, док је Јосип Бошковић читав дан престајао у води до грла, скривајући се испод Мркоњића.

Посебно је занимљива прича о дјечаку Јовану Лучићу, који је три пута бјежао из колоне смрти користећи изговор да су му „волови остали у јарму”, успјевши да превари стражаре и побјегне у пећину изнад цесте.

Чаваш -„Поповски Пребиловци”

Најстравичнији врхунац злочина Радић везује за Илиндански покољ и село Чаваш, за које је употребио најснажније поређење.

–  Село Чаваш заправо представља Поповске Пребиловце.

Од 149 српских становника Чаваша, 11. августа убијено је чак 102. То је био примјер тоталног рата у којем жртве нису бирали – најстарија, Сава Мичета, имала је 96 година, а најмлађа свега пет дана. Док су Србе водили испод села под лажним обећањем да иду за Србију, мајка Божидара Михића му је шапнула: „Бјежи и не окрећи се”. Божидар је преживио обруч са неколико рупа од метака на капуту, али без иједне огреботине.

Уз физичко уништење, извршен је и покушај брисања историјског трајања. Манастир Завала, духовни стожер Попова, потпуно је опљачкан. Спаљене су вјековне матичне књиге и библиотека са списима из 15. вијека, а игуман Иларион Деретић је убијен.

Биљешка о аутору

Симо Радић рођен је 6. марта 1994. године у Требињу, гдје је стекао основно и гимназијско образовање. Свој академски пут наставио је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, гдје је завршио основне и мастер студије историје. Од 2018. године професионално је ангажован у Музеју Херцеговине у Требињу, најприје у својству кустоса историчара – приправника, а потом као музејски педагог.

Његов научни и истраживачки рад примарно је усмјерен на прошлост Требиња и Попова поља, са посебним акцентом на материјално и нематеријално насљеђе овог дијела Херцеговине. Члан је Матице српске и Задужбине „Кнез Мирослав Хумски“, те стручни сарадник на изради Енциклопедије Републике Српске. Широј читалачкој публици познат је по запаженим фељтонима објављеним у „Гласу Требиња“, у којима је обрађивао теме развоја здравства у Требињу, као и историјске прилике овог краја у периоду од 12. до 15. вијека. Монографија „Попово, долина суза“ његово је прво самостално научно дјело којим даје значајан допринос српској историографији и култури сјећања.

Звоно које пркоси смрти

Радић је у својој књизи пописао 368 жртава.

— Просјечно село имало је 30–40 домова. Од 368 жртава, 221 били су одрасли мушкарци. То су генерације које су нестале.

Аутор је истраживањем отркио и судбину своја два претка — Трифка Радића (1868), који је умро од глади, и Десимира Вулића (1940), преминулог у збјегу.

Своје излагање аутор је завршио описом симболичне сцене сахране малог Десимира под окривљем ноћи. Док су села била пуста, његов рођак Гојко Боро сишао је до цркве у Струјићима.

– Гојко је узео ланац и заклецао звоном неколико пута. Огласио је смрт дјетета, али је звоном послао поруку непријатељу: ’Ту смо, живи смо.“ Пишући ову књигу, схватио сам да испуњавам једну моралну обавезу — рекао је аутор, позивајући све који имају нове податке да се јаве ради припреме допуњеног издања.

текст: Трифко Ћоровић
Фотографије: Драгана Бокун

Више фотографија на: Слободна Херцеговина