Шака “правде”

Никола Плављанић (1930.), цивил из Комоговине на Банији, није желио напустити своје имање током ВРО “Олуја” у августу 1995. Када су у село ушли припадници Хрватске војске, заробили су га и одвели у сисачки затвор. Како су накнадно открили чланови породице, Плављанићу су у заробљеништву нанесене тешке тјелесне повреде.

Према подацима Доцументе – Центра за суочавање с прошлошћу, заточеник старије животне доби је читаво вријеме био изложен тортури и пребијању, услијед чега је допремљен у затворску болницу у Виноградској улици у Загребу. Тамо је и преминуо 20. септембра 1995. Његова породица је сазнала да је тијело дуго било у Заводу за судску медицину у Загребу, да је потом кремирано, и то без њиховог знања, а да су посмртни остаци сахрањени у заједничку гробницу на Мирошевцу.

Три деценије касније, покојник се и даље води као нестала особа. Како је извијестио ДИЦ Веритас, Плављанићев син затражио је од Управе гробља на загребачком Мирогоју да му доставе очеву урну, међутим, они су одговорили да урну више није могуће ексхумирати ради пријеноса и укопа у друго гробно мјесто.

Према службеној верзији, Плављанић је умро од срчаног удара. Вјеродостојна изјава анонимног свједока из затворске болнице баца сумњу на такав исход. Један заточеник је 12. септембра 1995. с ходника погледао ћелију 209 и у њој препознао Плављанића. Видио је да лежи на кревету, да је везан лисицама, “сав у видним модрицама по лицу и по горњем дјелу тијела”.

“Док сам га крадом посматрао и чекао ред у тоалету, видио сам како мирно лежи те чуо болно запомагање: ‘Ајој, дјецо моја, само ми се ви спасите…’ То сам све гледао са пет до шест метара удаљености. Кад сам се вратио у своју ћелију упитао сам С. М. што се догодило са затвореником из ћелије 209. Он је одговорио да је тако довежен с пуно масница и модрица. Рекао ми је да не зна тко је тај човјек, којег сам ја одмах препознао. Пошто су ћелије 209 и 210 једна до друге, у току дана и ноћи, чуо сам како се врата ћелије 209 отварају, потом наступи тишина, а онда затим јаук, вика, запомагање. Такво стање је трајало све до 19. септембра 1995. Негдје око пола ноћи чуо сам јаке узвике, лупање код Николе. Чуо сам његов глас у више наврата, изговарао је: ‘Немојте, браћо, немојте, молим вас.’ То је тако потрајало око сат, сат и пол. Јаук који сам чуо из ћелије 209 бивао је мени некако све чуднији јер глас од Николе био је све нижи и тиши. Онда је наступила тишина до јутра. Ујутро су све ћелије биле отворене, само врата од ћелије 209 била су затворена. Брзо смо морали обавити физиолошке потребе, потом се сватко одмах морао вратити у своју ћелију јер су тако наређивали чувари затворске болнице. Затим су се отворила врата Николине ћелије. То комешање и разговори који су се чули испред и унутар Николине ћелије, потрајало је око два сата истог дана. Сво то вријеме Николин глас никако нисам чуо, што ми је било чудно”, испричао је свједок који је дан касније сазнао да је Плављанић преминуо. Разговоре који су допирали из ћелије водили су службеници из Међународног комитета Црвеног крижа, вјештаци, полиција и здравствено особље болнице.

Заточеник с Баније један је од бројних заробљених цивилних и војних особа током и након ВРО-а “Олуја” на подручју УН Сектора Сјевер и Сектора Југ. До данас није утврђено колико је људи одлежало одређени период у логорима и затворима широм Хрватске, а још мање је познато колико је особа умрло у заточеништву. Понегдје се појављује бројка од 4.000 заробљених лица у љето и јесен 1995., док други извори тврде да је током “Олује” заробљено “више стотина припадника војске и полиције РСК-а”.

Према распрострањеној пракси третирања затечених особа у дијеловима које је освајао ХВ, поједини цивили, најчешће војно способни мушкарци, затварани су због провјере, али и под тешким оптужбама да су учествовали у непријатељским ратним акцијама.

Како се наводи у извјештају Human Rights Watch  (HRW) из августа 1996. године, многи затворени остали су у притвору до истраге о могућим ратним злочинима или злочинима против државе. Били су у затворима у Пожеги, Сплиту, Задру, Бјеловару, Загребу, Осијеку, Вараждину и другим градовима.

“Наводно је 1.043 или 1.047 особа – готово сви мушкарци – било притворено током и након офензиве у Крајини; до средине децембра 1995. године 820 их је остало у затвору. Већина пуштених на слободу ослобођена је због недостатка доказа о криминалном понашању, али неки су можда оптужени, пуштени уз јамчевину и наређено им је да се појаве на суђењу у будућности. Тим мушкарцима није допуштено напустити земљу до завршетка суђења. Према представницима ћелија УН-а за хуманитарне кризе, до средине децембра 1995. осуђено је више од стотину особа.”

У извјештају се такођер износи тврдња да, иако се чини да су неки од притворених оптужени за “ратне злочине”, већина заробљених оптужена је за “оружану побуну против Хрватске”, једноставно због своје повезаности с војском РСК-а, која је регрутирала све способне мушкарце. Осим тога, и доказна основа по којој су се неки од оптуженика теретили и судили често је била слаба. У неким случајевима суд није осудио оптуженике због недостатка доказа, док су у другим случајевима особе осуђене унаточ недостатку доказа, наводе из HRW-а.

Повлачећи се пред војском, између 670 и 1.000 особа потражило је уточиште у комплексу УН-а у Книну у августу 1995. Већина је одведена у Србију 16. септембра 1995., наводи се у извјештају. Међутим, прије него што су евакуирани, хрватске власти су УН-у представиле попис од 62 особе унутар комплекса за које су тврдили да су починиле “злочине против државе” или “ратне злочине” над Хрватима између 1991. и 1995.

“Будући да у то вријеме нису предочени докази који би указивали на њихову кривњу, УН их је одбио предати. Међутим, хрватска влада се потом вратила с краћим пописом од 40 особа за које се тврди да су починиле злочине. Један од оптужених није могао бити пронађен, друга особа је погрешно идентифицирана, али тридесет и осам особа је на крају предано, наводно након што је правни тим УН-а испитао доказе који би поткријепили налоге за ухићење”, описано је у извјештају.

Пред београдским Комитетом за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, бивши заробљеник је описао своје искуство из книнске касарне. Он је, као припадник војске РСК-а, заробљен 4. августа 1995.

“Било нас је шесторица заробљених у групи када су нас довели у Книн, гдје су нам дозволили да сједнемо на један зид. С нама је био и М. С. из Полаче код Книна, стар око 50 година. У једном моменту је нешто рекао једном хрватском војнику, који га је одмах повео иза зида и ту га убио из аутомата. Одатле су нас одвели у касарну у Книну. Успут су нас тукли кундацима пушака по глави, леђима и грудима. Псовали су нам мајку српску и четничку и пријетили да ће нас побити. Нас су заробили припадници ВИИ. вараждинске бригаде (VII. гардијска бригада “Пуме”, оп.а.), чији је командант био Корада (Иван Кораде, оп.а.). Затворили су нас у подрум касарне у коме није било свјетла и ту су нас цијелу ноћ тукли. Том приликом један њихов војник је убио једног заробљеног Србина из пиштоља. Тај војник је био рањен па су га тјерали да ради, али како то није могао, убили су га из пиштоља. У овом логору у касарни смо остали 36 дана прије него што су нас одвели у затвор у Задар.”

Док су иза затворених врата људи убијани и мучени, тадашња државна власт није марила за опомене да се истраге и казнени прогони морају проводити само у складу с нормама правичног поступка. “Правда” се дијелила шакама и пушкама.

“Не могу се сви Срби који су остали на територију РСК-а сматрати ‘ратним злочинцима’, нити се сви они који су били припадници војске РСК-а – заправо сваки мушкарац између осамнаест и педесет пет година – могу судити за ‘ратне злочине’. Они Срби који остају у притвору као наводни ‘ратни злочинци’ и против којих не постоје вјеродостојни докази – морају бити одмах пуштени на слободу”, опомињали су из Human Rights Watch.

Преузето са: Портал Новости