Сјећање које обавезује: Помен страдалим Славонцима у манастиру Раковица

Завичајно удружење Славонаца и Удружење „Славонија у срцу“ организовали су у манастиру Раковица помен и молитвено сјећање на све страдале Славонце током и након егзодуса 1991. године. Окупљени вјерници, чланови удружења и потомци прогнаних, у тишини и молитви одали су почаст жртвама страдања која су обиљежила једно од најтежих поглавља новије историје српског народа у Славонији.

Помен је служен у оквиру обиљежавања сјећања на злочиначке војно-полицијске акције Откос „Оркан“ и Папук 91, које су оставиле дубоке и трајне посљедице по српско становништво западне Славоније. Управо у духу заједништва и саборности, удружења су жељела да подсјете да бол прогонства и губитка није заборављен, али да сјећање представља темељ очувања идентитета и истине.

Посебан значај овом молитвеном окупљању даје чињеница да је помен одржан у манастиру Раковица, на мјесту гдје почива патријарх српски Павле — духовни отац народа, симбол смирености, вјере и моралне снаге у тешким временима. Управо ту, поред његовог гроба, молитва за страдале добија додатну тежину и дубљи смисао, као тихи завјет да се страдање не заборави, али и да се његују вриједности које је патријарх Павле својим животом свједочио.

Представници удружења истакли су да је култура сјећања дуг према онима који су изгубили животе, домове и завичај, али и обавеза према млађим генерацијама, како би истина о егзодусу Славонаца остала сачувана. Оваква окупљања, како је наглашено, имају и снажну улогу у очувању заједништва прогнаних и расељених, који и данас носе Славонију у срцу.

Помен у манастиру Раковица завршен је молитвом и паљењем свијећа, у тишини која је више од ријечи говорила о болу, поштовању и нади да се слична страдања више никада не понове.
У злочиначким акцијама хрватских паравојних и полицијских снага Откос, Оркан и Папук-91 од краја октобра 1991. године до почетка 1992. године, са око 80 посто подручја западне Славоније, протјерано је више од 70.000 и убијено више 2.000 Срба. Убиства Срба који су остали у окупираном дијелу западне Славоније настављена су током 1992. године. У наведеном периоду у Западној Славонији је опљачкано, минирано и спаљено више од 200 села, у којима су Срби били у апсолутној или релативној већини и уништено је преко 5.000 кућа привредних зграда, јавних и вјерских објеката и готово читава инфраструктура.

У том раздобљу, отворена су и два злогласна логора, у Марином Селу и Пакрачкој Пољани, у којима су Срби мучени на најсвирепије начине, а затим ликвидирани.

Нажалост, наредбодавци и починиоци првог етничког чишћења у Европи послије Другог свјетског рата нису одговарали ни пред Хашким трибуналом ни пред домаћим судовима.