Три деценије окупљања мјештана села Личани код Нашица

Већ традиционално по 30. пут 31. августа 2025. окупили су се становници села Личани у  ресторану Ђерам у Руми. Ове године их је био рекордан број око 130. Кроз овогодишње окупљање обиљежили су 105. годишњицу села, и 75 година оснивања Фудбалског клуба Црвена звезда, а традиционално се окупљају око Велике Госпојине јер је за тај пазник у селу био организован кирвај.  Сусрет сваке године буде дирљив. Уједно се и пјева и плаче, јер се неки земљаци нису видјели по неколико деценија.

Село Личани настало је 1920. године. Неселили су га солунски борци, добровољци. То село данас практично и не постоји. Сада се зове Андријевац, по усташком политичару Андрији Артуковићу иако ниједан Хрват није живио у том селу. Село је имало 110 кућа, око 500 становника.

Док је овај простор био пустара на њему су радили људи из Лике. Тако је и добило назив Личани. Насељено је и Личанима, , али их је највише колонизовано из Босанске Крупе и тих крајева.

На почетку Другог свјетског рата, 1941, цијело село је било протјерано у Србију. Усташе су им рекле да понесу основне ствари, одвели их до жељезниче пруге и ту су их натоварили у вагоне, и превезли их до Саве. Након рата, 1945. године народ се вратио у село Личани, како нам је рекао организатор овог окупљања Радован Татић.

– Моји родитељи су могли да остану у Пазови, али су ипак жељели да се врате у Славонију, у своје село. До су одлазили на ободу села усташе су чекале да напусте село, и насељавали Хрвате у њихове куће. Да би опет 1991. године морали у избјеглиштво.

Ипак ово село је најпознатије по свом мјесном фудбалском клубу, који је, интересантно, носио назив Црвеза звезда.

– Нису нас вољели што смо Срби, али нас нису вољели и зато што је наш фудбалски клуб, био бољи од града Нашица, којем смо ми припадали. Наше село од 100 кућа је било боље од града од 15.000 становника. Такмичили смо се у вишем рангу од њих. У клубу су махом тренирала дјеца из села, али и српска дјеца из околних села.

Ималу су све селекције у клубу који је основан 1950 године.

Што се тиче запослења, највише су гравитирали на подрушју Нашица и Осијека, на студије су често млади одлазили и у Србију.

Најбољи српски играч футсала, капитен Србије Марко Перић, поријеклом из Личана, имају најбољег бициклисту Југославије Вељка Стојнића.

То што се већ 30. пут састају казује колико су сложни.

– Има нас од Шида до Београда,  покривамо цијелу Војводину. Прије смо знали да организујемо утакмицу. У нашем селу су живјели обични људи, који су били изузетни пољопривредницу. Рекордну производњу пшенице, кукуруза у тим крајевима смо ми производили.

Сада се може видејти да из куће расте дрво, напуштено, само гробови и споменици као доказ да је тамо живјело српско становништво. Ипак Личани живе свуда гдје су њени становници.

– Сада нам је остало да се окупљао и причамо и сјећамо се срећног живота проведеног у Личанима.

Окупљања становника села Личани имају и дубљи смисао – они чувају идентитет, културу и обичаје, а истовремено уче млађе генерације ко су и одакле потичу. Ова традиција окупљања сама постаје историја – три деценије заједништва претвориле су се у живо свједочанство постојаности, вјере и љубави према коријенима.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО. приватна архива