„ТРИ ЗИМЕ“: Ремек-дјело или вјешто упакована релативизација историје?
Текст Владимира Бурсаћа доноси више од класичне позоришне критике – он је покушај да се једна снажна и награђивана представа сагледа и изван сцене, у ширем историјском и друштвеном контексту. Полазећи од естетског утиска, а завршавајући дубоком идеолошком анализом, аутор поставља питање шта нам „Три зиме“ заиста говоре – и шта, можда, прећуткују.
Последњег четвртка у јануару, у Народном позоришту “Тоша Јовановић“ је гостовала представа “Три зиме“ Академије уметности Нови Сад – позориште “Промена”. Нисам се посебно припремио за представу, овлаш сам погледао, драмски текст хрватске списатељице (после представе сам сазнао име Тена Штивичић), редитељ Јасна Ђуричић, и то је била дипломска представа њених студената глуме пре 7-8 година. Набавка карата је била преко једне од платформи за куповину, цена карата много јача него за наше позориште, али обзиром да је Драмска сцена била препуна (партер и три нивоа ложа испуњена), и да је било много непознатих лица, јасно је да је много гледалаца дошло из Новог Сада у Зрењанин.
Представа је почела у предворју Драмске сцене, што је такође било изненађење и мали шок за све. Онда смо ушли у Велику салу и почела је представа какву никада до сада нисам гледао.
Велики број глумаца потпуно непознатих широј публици, импресиван драмски текст, сјајно укомпонована режија која води причу о четири генерације породица Винтер-Краљ-Кос у једној трокатници у Загребу, приказану кроз три зимска годишња доба (након завршетка Другог светског рата, почетак распада Југославије, пред улазак Хрватске у ЕУ). Глума невероватно убедљива, велики број глумаца на сцени, сјајни дијалози и још бољи монолози. Глумци су толико убедљиво говорили кајкавицу и новохрватску штокавицу, да сам мислио да то нису учили за представу већ да тако заиста говоре, али сам се преварио, учили су је за представу. Музички сонгови, вешто убачени као увод у представу, необични интермецо до следеће сцене или да појачају емотивност претходне сцене (Сенка Велетанлић, Исмета Крвавац и Амбасадори, Драган Стојнић, Depeche Mode, Габи Новак…) звуче као да су компоновани баш за ову представу.
Толико тема је обрађено у овој епској представи, да ми се, у не једном тренутку чинило да их је превише, али представа која траје свега неколико минута мање од 4 часа, ниједне секунде не губи на ритму, енергији и својој грандиозности. Као да гледате “Сумрак богова“, “Буденброкове“ или “Глембајеве“. Текст форензички прецизно расклапа бројне теме: држање жена у потчињеном положају у Хабсбуршком друштву кроз отпор образовању, тему насиља у породици над децом и супружницима, тему послератне емиграције на запад и положаја имиграната који поред успеха и стеченог богатства, за домицилно становништво, увек остају грађани другог реда-дошљаци-ауслендери, тему ванбрачне деце феудалне и буржоаске аристокрације са бединеркама и гувернантама, тему одгоја деце, тему геј-лезбијских веза у савременом друштву, тему успешних тајкуна у постјугословенским државама, тему тачке прелома женске самоспознаје. Драма огољава и теме наивности и неспремности грађана Југославије да схвате шта ће се догодити њиховој великој домовини, као и теме утицаја агресивне емиграције са Запада на дешавања пред, у време и након распада Југославије, тему политичких чистки неистомишљеника у време припрема за излазак западних република из заједничке државе. Као да нам је неко лупио шамар и питао: “Зар нисте видели шта ће се десити?“. Изгледа да су сви ван те земље јасно видели шта ће се десити са Југославијом, за разлику од њених становника.
Ту долазимо до питања због чега је у једној представи дотакнуто толико великих тема? Многи ће имати одговор: све су теме сјајно објашњене и свака реч је на своме месту. И моја супруга је тако рекла.
Али да ли су те бројне теме прави циљ ове представе или су оне само додаци да помало и прикрију прави циљ? Ту долазимо до питања који тачно садржај ова представа нама испоручује, ниједног тренутка не доводећи у питање изузетан текст, одличну причу, убедљиву и искрену глуму, изузетну емотивност појединачних људских судбина и њихових личних проблема кроз које пролазе.
Садржај који је испоручен је релативизација улоге једног друштва, тенденциозног, селективног, сегрегационог, самоусмереног и ексклузивног, слепог и глувог за страдања која је изазвало онима који су били другачији и различити, а расположеног само да приказује сопствене проблеме. Друштва које прећуткује, заобилази, минимизира, спинује и изврће све чега се дохвати. Друштва које одбија да се суочи са оним што је учинило другачијима, а стално вапи за саосећањима за сопствене драме.
Том релативизацијом се појединци тога друштва представљају као обични људи, са својим жељама, очекивањима, страховима, срећом, неуспесима, поразима, преварама, погрешним одлукама и изборима. Позориште тако постаје канал кроз који гледаоци треба да се поистовете са драмским ликовима, са њиховим животним ломовима, несвесно прихватајући прикривену релативизацију која за циљ има нормализацију ненормалног. Преобиље дијалога и монолога, таутологија изреченог ствара дрвеће од којег се шума не види. Као када под микроскопом посматрате свет у којем видите мноштво детаља, боја, украса, дешавања, људскости, доброг и лошег. Али зато ван видног поља не видите много важније ствари, чисто зло и институционализивану мржњу. Прича о лепој кобили младог домобрана Александра Краља, нам сакрива причу о пресвлачењу, о одбацивању униформе Хрватског домобранства, бежању неколико стотина хиљада људи из Загреба маја 1945.г ка Аустрији до Блајбурга а потом назад Крижним путем. Прича о милостивој Каролини Амруш нам сакрива причу о њеном оцу, дужноснику НДХ. Па деца наравно нису крива за злочине својих родитеља. Наравно да нису крива. Али неко јесте крив за оно што се догодило. Уместо да видимо муке младог домобрана и његових наследника у трокатној кући аристократе и дужносника НДХ Амруша (побегел в Аргентину), ми са симпатијама гледамо животне ломове породица Кос и госпођице Амруш, и навијамо за њих у томе. Када сам премотавао догађаје из ове представе, сетио сам се изванредног британског филма из 2023. г “Зона интереса“ о породици нацистичког команданта логора Аушвиц-Биркенау која са својом бројном породицом живи у вили која се налази са друге стране зида логора. Његова деца се играју у предивном дворишту куће, а са друге стране зида се чују пуцњи, јауци и виде се димњаци из којих излази пепео угушених и спаљених људи. Али они то не знају, јер то није њихова зона интереса.
Глембајевштина, тако присутна у хрватској прози и драмама, се и овде види дискретно, кроз помало сервилан и заштитнички однос према некадашњој аристокрацији (госпођица Амруш) и кроз пежоративни и потцењивачки однос ка осталим станарима двокатнице који су усељени 1945. г. Према породици Хорват која живи кат више и посебно према Плазибатима који живе кат ниже. Породица Плазибат са доњег ката је представљена као неки Међедовићи из Горњег Jауковца који су из Далматинске Загоре сишли у цивилизирани Аграм. Јевреји, тако присутни у великим градовима се и не помињу. Ах да, њих у зиму 1945. г и није било у Загребу. Срби се у представи појављују у три личности: младог партизана који на почетку представе дели кључеве од кућа и станова из пуне канте, генерала Ибрајтера који страда као жртва партијске чистке Информбироа и Стевице пилота и другара Владимира Коса, који током распада Југославије напушта народ у ком се родио и бира хрватско државно право. Па наравно, са Србима је најлакше када их уопште нема. Они су реметилачки фактор, где год да су.
Да закључим, чиста десетка за позоришну технику, за глуму, за драму, за емоцију, за музику, за људскост, за покушај да се нељудскост сакрије и да се о њој само ћути, док се приказује пренаглашена људскост. На нашу жалост, векови живота поред овога друштва су помогли да препознамо знаке и симболе преваре и да разумемо шта они значе, јер ми знамо која је права слика овога друштва: дискриминација, нетолеранција, искључивост, суровост према различитом. Ипак бих више волео да сам у свом животу имао прилику да упознам људе чији животи су пресечени деловањем овога друштва. Друштва које стално покушава да се некажњено извуче за оно што је учинило.
Многи ће рећи, и ја им се придружујем, да је ово најбоља позоришна представа коју су икада гледали.
Надам се да ће бити и људи који ће разумети овај текст.
Владимир Бурсаћ
Извор: Слободна Херцеговина
