ЈУГОСЛАВИЈА 1941. – Потресно свједочанство италијанског официра о злочинима у НДХ

• Историја Другог свјетског рата на простору Југославије и даље открива нове изворе и перспективе. Књига „Југославија 1941.“ италијанског официра Салватореа Лоиа доноси свједочанство из једног другачијег угла, а њена београдска промоција окупила је угледне историчаре и истраживаче који су указали на значај овог дјела за разумијевање трагичних догађаја из 1941. године.

У свечаној сали Градске општине Нови Београд, 4. марта 2026. године, одржана је промоција дјела које из коријена мијења досадашње перцепције српске историје 1941. године. Ријеч је о књизи „Југославија 1941.“ аутора Салватореа Лоиа, италијанског обавјештајца и официра, коју је са италијанског језика превела и приредила др Мила Михајловић, у издању Архива Војводине. Ово издање доноси до сада непознату архивску грађу италијанске обавјештајне службе и отвара нове видике у тумачењу драматичних догађаја из првих мјесеци Другог свјетског рата на простору Југославије.

Промоција, коју је организовао Савез Срба из региона, окупила је еминентан скуп историчара, представника борачких и завичајних удружења, као и бројне заинтересоване грађане.

Линта: Три стуба борбе за међународно признање геноцида

Домаћин скупа, народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, нагласио је да књига италијанског обавјештајца Салватореа Лоиа служи као крунски доказ геноцидне природе НДХ.

Он је ову прилику искористио да јасно дефинише три кључна национална и цивилизацијска захтјева усмјерена према институцијама Србије, који чине темеље будуће борбе за историјску истину.

– Први неопходан корак је да Скупштина Србије коначно усвоји званичну Резолуцију о геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ, чиме би се поставио недвосмислен правни и политички оквир за сва даља дјеловања на међународној сцени – поручио је Линта.

Упоредо са политичким признањем, Линта сматра да је Србија дужна да донесе Закона о оснивању Меморијалног центра српских жртава геноцида НДХ по узору на израелски Јад Вашем.

– Овај центар не би био замишљен само као мјесто пијетета, већ као жива и моћна институција у којој би велики број историчара и стручњака радио у оквиру музеја, института, архива и библиотеке, предано документујући сваку појединачну жртву и сваки почињени злочин.

Као трећи стуб ове иницијативе, он је истакао потребу за коначним дефинисањем и обиљежавањем јединственог Дана сјећања на српске жртве геноцида, чиме би се држава и народ на достојанствен начин одужили милионским жртвама невино побијених сународника.

Мицић: Суочавање са истином изван идеолошких стереотипа

Генерални секретар Матице српске, др Милан Мицић је истакао да српски народ у својој колективној свијести још увијек носи стереотипе обликоване комунизмом, југословенством и наглом модернизацијом.

– Књига Салватореа Лоиа не служи томе да промијени нашу свијест, већ да нас научи да о једној истини увијек постоји више виђења, те да се кроз та суочавања препознаје и појединачна и колективна судбина.

Мицић је посебно нагласио драматичан унутрашњи сукоб италијанског официра који долази из државе која је годинама спонзорисала усташку емиграцију, да би се на терену суочио са незамисливим посљедицама такве политике.

– Сучељавање тог војника са званичном политиком сопствене државе и оним што виђа на терену је трагично. Постаје свједок геноцидне политике НДХ која је похитала да један дио српског народа уништи, други протјера, а трећи покрсти. Лои описује српски народ који у том тренутку показује своје врлине, али и немоћ да повјерује у количину мржње која је прокључала у дојучерашњим комшијама – навео је Мицић.

Он је истакао да Лои, вођен својим италијанским васпитањем и образовањем, остаје згрожен пред „бестијалним усташким дивљањем“.

– Описи злочина које је овај обавјештајац лично фотографисао и описао из прве руке су дирљиви и тешки, али неопходни за разумијевање истине.

Др Мицић је скренуо пажњу на то да Лоиев запис суштински мијења поглед на улогу Италије 1941. године.
Иако је у званичној свијести формираној у Титовој Југославији Италија била искључиво фашистичка, окупаторска сила, ово дјело открива да је за српски народ који се суочавао са јамама и покољима, италијанско присуство често значило преживљавање.

– Ово није само мемоарско сјећање, већ узбудљива драма на једном микропростору Тромеђе. Лои види српске устанике који се спонтано окупљају да заштите породице од ножа и његово виђење доноси невјероватну свјежину нашој култури – поручио је Мицић.

Завршавајући излагање, он је свесрдно препоручио књигу за „лагано читање над којим човјек мора остати нагнут“, јер она приморава читаоца на преиспитивање сопствених стереотипа.

– Ово је књига која човјека оставља отворених очију. Захваљујем Мили на овој свјежини коју је унијела у нашу историографију и очекујемо још много оваквих дјела која доносе нова, интригантна сазнања – закључио је др Милан Мицић.

Гулић: Између вјеродостојног свједока и идеолошких предрасуда

Позивајући се на Андрићеву мисао да прошлост није мртва, већ нераскидиво уткана у све што данас мислимо и радимо, др Милан Гулић из Института за савремену историју, је истакао да је Други свјетски рат оставио најдубљи и најтрагичнији траг у модерној историји Срба.

– То је било вријеме када је југословенски државни оквир растурен, а српски народ изложен страдању под различитим окупационим системима, док је у Независној Држави Хрватској био жртва директног геноцида – подсјетио је Гулић, наглашавајући да мемоарски записи попут Лоиевог имају посебан значај јер помјерају границе сазнања изван сувих архивских докумената.

У изузетно садржајном и стручном излагању, др Гулић је истакао да Лоиев запис доноси специфичну италијанску визуру која је деценијама била запостављена у српској историографији. Повукао је паралелу са мемоарима Черчила, Ајзенхауера, али и њемачких и италијанских високих официра, наглашавајући да o мемоарима не смијемо судити по томе коју је војску аутор служио, већ по њиховој релевантности за сагледавање догађаја на одређеном простору.

Гулић је указао на неопходност опреза приликом читања Лоиевих записа, јасно разграничавајући гдје је аутор прецизан свједок, а гдје подлијеже предрасудама свог времена. Он истиче да је Лои прије свега одани официр фашистичке Италије који Јадран види као „унутрашње италијанско море“. Ипак, не прећуткује бестијалност усташких злочина.

– Лои је врло оштар када пише да „у Хрватима ничег људског није било“. Његов опис Доње Суваје недуго након масакра и куће свештеника Спаса Лаврње, гдје затиче побијену читаву породицу, представљају језива и вјеродостојна свједочанства која сама по себи завређују пажњу читалачке публике.

Међутим, Гулић није прескочио ни озбиљне критике на рачун Лоиевих интерпретација историје. Он је истакао да Лои свјесно преузима општа мјеста хрватске пропаганде о наводном страховитом терору Срба над Хрватима у међуратној Југославији.

– Лои у својим записима некритички преузима пропагандне тезе о наводном „антикатоличком режиму“ у Београду и описује надреалне сцене препуних југословенских затвора са везаним хрватским женама, што наравно није ни близу историјске истине – упозорио је Гулић, указујући на озбиљне мањкавости Лоиеве перцепције.

Према Гулићевим ријечима, италијански официр показује „несхватљиво разумијевање“ за Анту Павелића, кога описује као искреног пријатеља Италије.

– Лои задржава и крајње благонаклон став према високом католичком клеру, афирмативно пишући о Алојзију Степинцу и нарочито о сарајевском надбискупу Ивану Шарићу. Оваква Лоиева визура је дубоко проблематична, посебно када се зна да је Шарић у свом фанатичном идолопоклонству Павелићу био можда и постојанији од самог Степинца. 

Према Гулићевом мишљењу посебан квалитет књиге лежи у Лоиевом признању српске снаге и организације.

– Италијански обавјештајац описује ослобођену територију након устанка 27. јула 1941. готово као „државу у држави“, фасциниран вољом народа за отпором. Захваљујући његовим биљешкама, сачувани су вриједни описи српских првака са Тромеђе, попут Паје Омчикуса и Стеве Рађеновића, чија је имена Лои покушао да сакрије у оригиналним извјештајима како би их заштитио.

Говорећи о сложеним односима између окупатора и локалног становништва, Гулић је указао на један парадокс који се више пута понавља у историји српског народа.

– Постоји један специфичан усуд српског народа да они који иницијално дођу као непријатељи, када својим очима виде страдање Срба, заузимају њихову страну. То видимо и код Лоиа, као што то видимо већ двадесет година на Косову и Метохији код појединих припадника КФОР-а и УНМИК-а.

Посебно се осврнуо на Лоиеву склоност ка историјским генерализацијама, оцјењујући да аутор значајно претјерује када говори о „вишевјековном непријатељству“ Срба и Хрвата.

– Њихове везе кроз вјекове нису биле толико интензивне да би се до те мјере „закрвили“; сукоб који Лои описује је заправо тековина краја 19. и почетка 20. вијека – појаснио је Гулић, указујући на то да се кроз италијански запис провлачи и суптилан, али јасан призвук предрасуда према Балкану као суштински варварском простору.

Такође, историчар је деконструисао Лоиево виђење Далмације као искључиво италијанског подручја.

–  Лои са пијететом истиче жртву Италијана у Првом свјетском рату називајући их мученицима, он свјесно или несвјесно игнорише демографску стварност терена. Наиме, потпуно занемарује чињеницу да је читава Далмација, према аустроугарском попису из 1910. године, имала чак 96% јужнословенског становништва, српског и хрватског, док се италијанска компонента могла наћи у свега непуна четири процента.

Закључујући своје излагање, др Гулић је поручио да овај спис, упркос свим Лоиевим личним заблудама и предрасудама према Балкану, доноси „нови квалитет“ и скида вео прашине са догађаја који су кроз идеолошке призме деценијама били замагљени.

– Ова књига нам омогућава да изнова сагледамо људе и догађаје који су готово избрисани из нашег сјећања, и зато велику захвалност дугујемо приређивачу Мили Михајловић и издавачу Архиву Војводине – закључио је др Милан Гулић.

Михајловић: Књига која враћа заборављену истину

Обраћајући се присутнима не само као приређивач већ и као дио заједничке националне породице, др Мила Михајловић је своје излагање обојила личним тоном, истичући да, иако је рођена Банаћанка, крајеве Тромеђе познаје кроз свједочанства својих италијанских пријатеља који су на том простору боравили.

– Салваторе Лои и његов саборац Алмоне Финестра дошли су на Балкан као дио окупаторске војске, катапултирани из Италије као савезници Хрвата и Нијемаца. Међутим, оно што су затекли на терену потпуно је срушило њихове предрасуде. Италијанска документација недвосмислено свједочи да је за само тридесет дана побијено 300.000 Срба. Суочен са тим, Лои је записао реченицу коју сам дословно превела: „У Хрватима нема ничега људског“ – истакла је Михајловић.

Она је повукла фасцинантну историјску паралелу са Првим свјетским ратом, подсјећајући да је италијанска морнарица (а не француска) тада, унилатералном одлуком, спасила „кичмени стуб Србије“ – војску, краља, владу и интелигенцију. Тај импулс хуманости поновио се и 1941. године, када су италијански официри, вођени сопственим васпитањем и згрожени усташким бестијалностима, често самоиницијативно стајали у заштиту српског народа.

– У књизи је описана сцена гдје само тројица италијанских војника, са упереним оружјем, стају пред усташку масу која води Србе на клање и приморавају их да пусте заробљенике. Лои у књизи крије своје име, пишући скромно о „италијанском официру“, али друга свједочанства потврђују да је он био тај који је спасавао хиљаде душа – открила је ауторка.

Посебно интригантан дио излагања односио се на судбину саме књиге. Иако је објављена 1953. године у Милану код угледног издавача, издање је систематски уништавано, па је примјерак који је Мила Михајловић превела заправо „једини преживјели“.

– Трагала сам за овом књигом годинама. Она је доказ стратешке генијалности српских устаника и њихових вођа попут Стеве Рађеновића и Паје Омчикуса. Срби су тада спознали да не могу против свих и предложили су Италијанима план: ми ћемо потући Хрвате, а ви заузмите простор и избаците усташе. Италијани су, након почетне невјерице, свједочили епској бици код Доњег Лапца гдје су устаници разбили силу од 5.000 усташа – навела је Михајловић, додајући да фотографије објављене у књизи дефинитивно скидају вео тајне са ових догађаја.

Завршавајући излагање, др Мила Михајловић је подсјетила на судбину Алмонеа Финестре, који је на Тромеђи оставио младост и љубав према Нади Јовановић, и који се чак и у својој 93. години пењао на врх Велебита да ода почаст жртвама Јадовна.

– Лои је записао да под балканским небом нема храбријег и племенитијег народа од српског. То није рекао пријатељ, већ човјек који је дошао као непријатељ и окупатор, али је упознао нашу суштину. Моја мисија је да ову књигу вратим и италијанској јавности, како бисмо коначно побиједили предрасуде. Ова истина мора да се чује на сва уста свуда у свијету – закључила је др Мила Михајловић уз емотивне захвалнице колегама историчарима који су јој, како каже, „дали крила“ за овај истраживачки подухват.

Књига „Југославија 1941.“ на српском језику угледала је свјетлост дана захваљујући Архиву Војводине и његовом директору др Небојши Кузмановићу, историчару који је препознао значај овог драгоцјеног свједочанства. Управо захваљујући његовом истанчаном осјећају за теме од посебне историјске важности, ово дјело постало је доступно и домаћој јавности, а може се пронаћи и у електронској форми на сајту Архива Војводине, установе која ове године обиљежава значајан јубилеј – вијек свога постојања.

Музички дио програма употпунио је ВИС „Златно звонце“, док је читав догађај надахнуто водила новинарка Српског кола Драгана Бокун.

Скуп је окупио еминентне српске историчаре, међу којима су др Милан Кољанин, др Миладин Милошевић и др Данило Ковач.

Посебну пажњу изазвало је присуство Марије Јововић, ћерке Благоја Јововића, човјека који је извршио атентат на Анту Павелића.

Посебну емотивну снагу скупу дало је укључење Тине Лаке путем Вибер везе, која је изразила дубоку захвалност и подршку раду Миле Михајловић, истичући несагледив значај ове књиге за коначно откривање страдалничких судбина предака крајишких Срба и очување истине о њиховој витешкој борби на Тромеђи.

Текст и фото: Трифко Ћоровић