У Клубу „Тесла“ представљена нова књига историчара др Николе Жутића

Дјело засновано на тридесет година истраживања и научних радова

У КСИОЦ Тесла 7. марта 2026. године одржана је промоција нове књиге историчара др Николе Жутића на којој су поред аутора говорили предсједник Матице Дубровачке Милорад Буха и историчар др Гојко Маловић.

У књизи се налазе текстови из објављених Жутићевих књига у посљедњих тридесет година и радови из научних часописа и зборника, али и необјављени рукописи који додатно потврђују његову тезу о неетничкој формацији хрватства која је настајала превјеравањем, културоцидом и геноцидом над српским народом.

Милорад Буха: „Ријеч је о енциклопедијском дјелу које сваки Србин треба да прочита“

Милорад Буха сматра да је ово енциклопедијска књига, и штиво које сваки Србин мора да прочита.

– Никола као антиглобалиста не може у овим нашим временима очекивати подршку, али морам нагласити да је ово његово најзначајније дјело.  Оно што је написано у овим књигама не подудара се са уџбеницима историје за први, други, трећи, четврти разред средње школе, а да не говоримо о факултетима. Оно што је битно, то је да смо од Николе Жутића могли да сазнамо демографску структуру за готово свако село, за сваки наш крај, за сваки завичај, за сваку нашу покрајину коју је „ишчупао“ из аустријских извора.

Буха се пита зашто српски факултети који се баве историјским наукама немају посебне катедре и за Србе у Босни, и за Србе у Крајини,  у Хрватској итд. Осврнуо се и како је дошло до обнове Матице српске у Дубровнику.

– Негдје 2005. године професор Милосављевић замолио ме је да се нађемо и прозборимо о једној значајној институцији српског народа која је основана у Дубровнику, 1909. и дјеловала је до 1914. године.

– У периоду почетка Првог свјетског рата је забрањен  рад Матице српске у Дубровнику и нажалост било је више покушаја обнављања на инсистирање Срба Дубровника и католика и православаца у периоду Краљевине, али то никада Министарство просвјете из Београда није дозволило јер је реметило српско-хрватске односе у Далмацији.

Када је Буха са својим сарадницима обновио рад Матице направили су репринт издања 16 књига које је Матица српска у Дубровнику издала у тих пет година постојања, подијелили то све у неколико хиљада примјерака и тако сачували живу писану ријеч и књиге које су биле старе.

–  То су стара штампана издања која су била у пропадању. Успјели смо сачувати од заборава ту издавачку дјелатност Срба, али и не само издавачку дјелатност Срба, него је то и укупно дјеловање и живот Срба на простору Дубровника и Далмације. У међувремену формирали смо удружење и одржали смо укупно 22 научна скупа, објавили смо 25 зборника радова са разним темама, једно 50-ак књига разних садржаја од разних аутора и пуно порадили у смислу очувања стваралаштва, књижевности и историјских токова које смо преузели од те Матице српске у Дубровнику.

Буха каже да Хрвати умјесто да буду „поједени“ од великих сила као што се иначе то чини у свијету, у 19. вијеку њих је било 800-900.000, умјесто да буду преточени у Угаре, у Аустријанце, они су заокретом Ватикана и Беча, представљени као велика нација.

– Највећа концентрација у хрватској нацији данас је српска. Колико нас је тамо, е то мора да да права статистика. Ти подаци су вјеродостојни, они се могу наћи, али нажалост немамо државу која би то све испитала и ставила на тас све оно што се тиче тих односа између Срба и Хрвата.

Историјски пописи и карте као темељ Жутићевог истраживања

Др Никола Жутић се захвалио Драгану Илићу из села Горње Добриње поред Пожеге који је финансирао штампање књиге.

– Приликом нашег сусрета Драган ми је одмах предложио да направим репринт издање моје поменуте „озлоглашене“ књиге из 2006. „Срби римокатолици тзв. Хрвати“, а поднаслов те књиге је „Сви свуда хрватске земље без Хрвата“. Та се књига њему свидјела. Ја сам у начелу прихватио Драганов приједлог, али му нисам саопштио да ћу екстремну документарну причу из 2006. проширити, продубити са мојим ранијим издањима и новим утемељеним документарним сазнањима о хрватству, и то са књигама од 1990. до данас. Дакле, са новим сазнањима о мистерију српског јелиризма и о древном српству које се шири до Балтика и лужичких Срба.

Жутић каже да данас, како их он назива кривотворитељи хрватства, и даље пишу да према аустријском попису из 1851. (те године попис није ни извршен, већ 1850.)  је у Далмацији било 378.616 Хрвата.

–  Толико је у ствари било Срба, обје вјере према том попису из 1850. Дакле, ову обимну књигу не морате детаљно због дебљине ишчитавати, довољно је да погледате корице и поткорице књиге на којима се налазе етнографске карте, рађене према сакривеним аустријским пописима из 1846. године. Ти пописи су скривени и данас. Моје скромно увјерење је да сам ја први њих објавио у књизи „Срби римокатолици тзв. Хрвати“, а Хрвати су то скривали као змија ноге јер се у тим пописима уопште не помиње хрватско име, ни Хрвати. Значи ради се о пописима из 1846. и 1850.

Ради се о пописима историчара и картографа, Хајриха Берхауса и Карла Чернига који свједоче о српству земаља Хабзбуршког царства, па преко пописа неутралних извора и сазнању да се ради о српским историјским земљама у којима није било Хрвата, и земљама у којима од давнина бораве Срби или земљама насељеним српским становништвом у посљедњим миленијумима.

– Карата хабзбуршких аутора и аутора књига о пописима становиштва има обиље. На примјер на мапи Петера Фрајлердера из 1520. коју је он урадио на основу Птолмејеве географије из 2. вијека помињу се у Илирику, Срби монтес, планински Срби који се пружају од Морика, (то је данашња Словенија) па до Солунске регије. Ове карте и статистички подаци који су навођени уз карте и сад потврђују моје народносне тезе у књизи.

Како Жутић даље наводи картограф и етнограф Карл Чернинг са смјештајем српских Морлака у Истри и отоцима потврђује да је то подручје средином 19. вијека било насељено Србима.

– И талијански историчари потврђују да је  подручје Истре средином 19. вијека било насељено Србима. Исто потврђује и Хајрих Берхаус и Фере Шелек чије пописе наводим и у књизи „Срби римокатолици“. Како сам рекао ради се о цифри од 134.555 истарских Срба, значи германски прецизан број православних и римокатолика. Ти Срби су накнадно у хрватској литератури у књигама фалсификатора Вјекослава Клајића проглашени Хрватима као и у Крлежиној Енциклопедији Југославије. У одредници Истра помиње се податак да у Истри обитавају Хрвати и Словенци, без помена Срба. Број Срба једноставно је цитиран као бројност Хрвата. Мени иначе није јасно послије 1990. године зашто је извршен културоцид од стране Хрвата над тим издањем Крлежине Енциклопедије Југославије, када је у свим тим томовима писаним у кривотвореном великохрватском духу извршен духовни погром над Србима, српском културом и традицијом. Ченинг помиње и морлачке Србе у Лици и на Велебиту који је назван монтања Морлака, односно српска планина, подвелебитски канал гдје сам ја одрастао у Карлобагу повезан са Пагом звани Морлачки канал, дакле српски.

У Далмацији је према аустријским пописима из 1846–1850. углавном српска земља са доминацијом Срба римокатолика око 330.000, док је православних Срба преостало свега 70.000. Романа је било неколико хиљада.

– Хрватско име се у Далмацији не помиње све до краја 19. вијека. Посљедица наглог смањења православних је јака прозалицка кампања римокатоличке цркве са оснивањем бројних самостана жупа и бискупија. Зато ја заступам причу да је Никодим Милаш у својој књизи Далмацију требао да назове српском, а не православном. Она јесте православна, али су православци нажалост остали у мањини послије ових силних прозалицких акција.

Прва земља која је изложена најјачој кроатизацији била је Славонија и то превођењем Шокаца који су тада били Срби католици, у Хрвате. По наводима славонског Србина Илира Мате Топаловића кроатизација је кренула, већ 1842. године. О њему је Жутић написао књигу „Мате Топаловић, Србин Илир“. По попису аустријском из 1846. у Славонији је било око 250.000 Срба православних и католичких, односно Шокаца, без помена Хрвата.

Др Гојко Маловић каже да је Жутићева књига у неку руку енциклопедија српских западних земаља.

– Срби су се кроз своју историју јако мало бавили историјом западних српских земаља, морамо то признати. Немамо синтетичког дјела, све је то парцијално. А ово је први пут да се појављује једно синтетичко дјело као енциклопедија.

Тек 1848. године Славонија је прешла у састав Хрватске, Бан Јелачић је њу тада одвојио од угарских земаља и припојио Хрватској и од тада се до 1918. зове Хрватска и Славонија.

– Славонија има посебно своје мјесто, није она интегрална Хрватска, она је посебна славонска земља, славонски језик, славонско становништво итд. Али то је похрваћено, знате. Штокавске земље су заузете и окупиране, зато се и овај наслов књиге зове „Хрватска окупација српских земаља“ без обзира да ли су оне прешле у римокатолике. Никола овдје инсистира на Србима три запоња: православни, католички и муслимански. Ја вам кажем, нема од тих ништа који су превјерили. Можда претјерујем, али то је моје мишљење.

Маловић је посебно истакао хрватски франколук који Срби нису препознали као свога непријатеља јер да јесу против њега би се борили.

– Па би 1918. године тражили да се одвоје од Хрвата и да се припоје српским земљама, него Светозар Прибићевић кроз хрватски сабор настоји да се уједини Хрватска са Србијом итд. Он је проклетник за српски народ за сва времена. Ђуро Цвејић је 1924. године рекао да међу хрватским комунистима преовладава франколук и он је остао и до данас. И Тито је франковац, да се разумијемо, то је та линија франковачка коју они крију као гуја ноге.

– Први ккатолички састанак од 5. до 7. септембра 1900. године одредио је да хрватске земље имају да се шире до Мораве, и оне су се 1915. године и шириле до Мораве. И на њихову жалост српска војска их је одгурнула преко Дрине и умјесто да се уједине српске земље,  јер у том случају Хрватске не би ни било, она улази у неки Боже сачувај савез. Тајном конвенцијом из 1881. године Аустрија је забранила да се српска пропаганда врши у Аустроугарској. Тога су се Обреновићи  држали досљедно. Никаква организација српска није била ни у Босни, ни у Хрватској, ни у Мађарској, нигдје до 1904. године кад су Обреновићи отишли. Молим вас, од 1945. до 1992. године историја српског народа се у Хрватској није проучавала, проучавао се фолклор, игре, пјесме, горе-доље, историја тога кобајаги конститутивног народа Срба, то се није познавало. Према томе, ми морамо своју историју знати и бранити је. Ми морамо знати које су наше идеје. Ми смо безидејни народ.

Маловић сматра да су Срби 1918. остали без идеје, а за вријеме Тита постали разорен народ.

– Забрањено је српски говорити, српски мислити. Са разореним народом можеш тако поступати, али ми се морамо објединити да ову мисао чује српски свијет, а српски свијет је штокавски свијет, штокавске земље. Значи морамо мислити о реконквисти српских земаља, поново заузимање, иначе ћемо допустити да се друге идеје реализују на српском етничком простору.

Маловић поручује да ће књига бити нападана.

– Нападана ће ова књига бити. Највише би жељели да се она прећути, али она неће бити прећутана. Задатак је свих нас и свих освешћених Срба да ову књигу промовишу што више, да се о њој зна и она мора да иде и у све Филолошке факултете Срба који постоје. Највише би жељели да се она прећути, али она неће бити прећутана. Задатак је свих нас и свих освешћених Срба да ову књигу промовишу што више, да се о њој зна и она мора да иде и у све Филолошке факултете Срба који постоје.

У једном поглављу књиге Жутић говори о некадашња Милетићевој српској Војводовини из 1848. године која је осакаћена геополитичким ратним прекрајањем, насилним уласком српско-мађарске Барање у којој Хрвата све до 20. века није било.

– Барања је упала у склоп, ни крива ни дужна, неонацистичке Хрватске. Срби римокатолици, буњевци, шокци, насилно се претварају у Хрвате. Не смије се заборавити да кроз 20. вијек јача кампања да се хрватски Дунав (они га већ зову хрватски) премости и тако постане великохрватски полигон даљег продора на православни исток. Историјски српски Вуковар на Дунаву је већи од стварања краљевства СХС, пропагандом из Загреба предвиђен да постане бастион хрватства агресивним дјеловањем национално-културних друштава, пјевачких, спортских и ватрогасних у циљу да постане хрватска национална тврђава.

О поријеклу пјесама „Вила Велебита“ и „Ој хрватска мати“

Говорило се и о пјесми „Вила Велебита“ коју пјева Пејаковић, а пјесма почиње  српском дангубицом, „Ој ти вило, вило Велебите“.

– Према слободној процјени кривотворитеља и творца хрватске повјести Вјекослава Клајића, назвао је ту пјесму „Хрватска блудница“ која је ушла у народ како он говори након пропасти илирског покрета и почетка стварања хрватства. Први ју је извео 1882. године у Загребу лички квартет из Госпића,  чији је тенор био Вилпор Црвљенак (1:07:14) и то на прослави 20. годишњице хрватског пјевачког друштва Кобољ. Касније је објављено у Клајићевој хрватској пјесмарици, овај Вјекослав Клајић објављивао је те музичке пјесме у Матици хрватској. Ово је хрватска верзија приче о настанку пјесме. Међутим, пјесник,  Србин православни, из Доњана код Доњег Лапца, Данило Медић са својим романтичним генијем је написао 1861. године, а чешки војни капелник 10. граничне пуковније Јозеф Веселни из Госпића је углазбио. Зато ја њу зовем српско-чешка пјесма, а ови говоре о вјековној тој хрватској пјесми коју су пјевали још они витезови вјероватно тамо из средњег вијека. Медић, православни Хрват, како га они зову или католички Влах, кога у најбољем случају савремени Хрвати прогласише политичким Хрватом. Паметнији кривотворитељи у накани да сакрију српског аутора ове пјесме, пјесму проглашавају традиционалом хрватског народа из древне заоставштине.

Такође, и пјесма „Ој хрватска мати, немој туговати“, је пјесма из Првог свјетског рата коју су пјевали српски војници као „Ој Србијо мати, немој туговати“. Компоновао је чешки композитор Војтех Шистик на стихове Србина Сарића.