Вече Окучанаца окупило Славонце у ресторану АС

Славонију никад заборавити нећу

У ресторану „АС“ у Београду одржано је традиционално Вече окучанског краја, које је и овога пута окупила бројне Окучанце, њихове потомке и пријатеље из свих крајева Србије.

Уз пјесму, игру и срдачне сусрете, вече је било испуњено емоцијама и сјећањима на завичај, на вријеме када су Окучани и села окучанског краја били пуна живота и младости. Присутни су истакли да овакви скупови имају велики значај, јер чувају идентитет, традицију и заједништво народа западне Славоније. Наравно, минутом ћутања сјетили су се и свих земљака који нису више са њима.

Организатори су се потрудили да вече протекне у духу старог завичаја – уз познату крајишку и народну музику, плес, чувени каубојац и наступ вокално-инструменталног састава Златно звонце. У програму су учествовали и млади потомци Окучанaца, што је, како је истакнуто, најбољи доказ да се завичајна веза преноси на нове генерације.

И овога пута за ово дивно завичајно дружење заслужни су Далибор и Дејан Брлетић, Зоран Лужајић, Ђорђе Вуксановић и Небојша Љесковац.

Љесковац је на самом почетку поздравио све присутне и поручио да су се вечерас окупили не само ради дружења, него да не забораве ко су, шта су и одакле су.

– Али и да наша дјеца науче нешто о свом поријеклу, о својој дједовини, о напуштеним стољетним гробовима. Да његују нашу културу и традицију.

Такође, говорио је нешто више и о Окучанима.

– Окучани, то је данас једна мисао, једна успомена једно сјећање. То је безброј питања која си можемо поставити. Први записи о насеобини јављају се још крајем 16. вијека и та насеобина се тада звала Дејанац. Одакле се нажалост многи Срби насељавају у аустријску Иваничку крајину. Међутим, под најездом Турака други Срби се насељавају на то подручје, нарочито крајем 17. и почетком 18. вијека. На просторе Дејановца, Гређана, Врбовљана и Човца. А након педесетак година у ту парохију спадају и села Бенковац, Дубовац, Косовац и Цаге. Окучани су се звали Дејановац, а поред се налазио манастир истог имена, на мјесту гдје се разилазе путеви од којих један води у Гређане, а други у Човац и Врбовљане. Ту се налазио и један извор који се звао Крушковац. Легенда каже да је манастир добио име по војводи Дејану који је помогао избјеглим калуђерима из Босне, али и народу који је долазио из Босне да се сагради насеље. Дејановац је на почетку било мјесто насељено стражарима до почетка 18. вијека оно пада под директну управу Хабсбуршке монархије. Описују га као хајдучко насеље са око 80 кућа. У његовој ближој околини налазе се села Богићевци, Потеграј, Драгалић и Цаге. У ширем подручју налазе се Церник, Јасеновац, Бела Стена, и Стара Градишка. Први попис из 1752. појављује се насеље Дејановац Кочани и то је општи назив за неколико села са око 200 српских кућа и три цркве. То потврђује попис Епархије пакрачке из 1755. године. Те цркве су Светог архистратиза у самом манастиру Дејановац, Света Параскева у Гређанима и Светих апостола Петра и Павла у Дејановцу. Која је касније и била црква Окучана све до Другог свјетског рата када су је усташе опустошиле до темеља. Данашњи назив су Окучани добили тек другом половином 18. вијека по великој окуци коју прати ријека Слобоштина. Сви који су некада ишли да се купају на водопад прошли су поред те кривине. Током времена број становника Окучана је стално растао. Тако да до 1929. године на том подручју живјело је 2000 српских житеља. Од којих, нажалост, многи страдају у Другом свјетском рату, па се опет Окучани и то подручје насељава, највише народом из Босне. Коначно 1995. доживљавамо највећи егзодус српског становништва.

Гости су били и чланови чувене јединице Вукови са Вучјака на чијем челу је био легендарни Вељко Миланковић. Присутне је поздравио Миро Сикарац, који је након Миланковићеве смрти преузео команду над јединицом.

– Задовољство нам је што се налазимо овдје са вама. Желим да се захвалим на иницијативи да се нашем ратном команданту постави споменик, да се остави успомена на Вељка Миланковића, али и на све наше погинуле јунаке, а исто тако и јунаке РСК. Срце ми је пуно, желим вам срећу и здравље и да се виђамо још много година, не само на овом мјесту већ да нам дођете и на Вучијак. Ми сваке године 22. јуна обиљежавамо годишњице сјећајући се наших јунака, а сјећајући се њих сјетимо се и јунака Славонаца, Далматинаца, баније и Кордуна, Лике и све наше браће из наше љуте Крајине. Надам се да ћете наћи времена да нам узвратите долазак, а и ми ћемо увијек да се одазовемо и будемо ваши драги гости.

Мјесна заједница Бусије покренула је иницијативу за постављљање споменика Вељку Миланковићу и тај споменик ће ускоро на Бусијама.

Ведран Самац (десно)

Организатори су се захвалили на присуству врхунском спортисти из Окучана, односно из Дубовца тринаестогодишњем шампиону Србије у бацању копља и троструком шампиону Балкана, Ведрану Самцу.

Народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта каже да су овакве вечери прилика да се сјетимо обичаја и завичаја, традиције.

– Да се сјетимо наших јунака који су положили своје животе у борби за слободу свог народа, али и страдалих цивила који су убијени само зато што су Срби. Да искажемо свој понос према прецима и коријенима. Оно што сви очекујемо да наша мајка Србија треба још више и снажније да се залаже за духовно и културно јединство српског народа, за слогу и да се активније бори за истину о страдању нашег народа, за истину да српски народ никада није био агресорски народ, него је увијек водио одбрамбене и ослободилачке ратове. Далеко снажније да брани борце које прогони муслиманско и хрватско правосуђе, да наше Тужилаштво за ратне злочине подиже оптужнице за масовне злочине против нашег народа. Да наша мајка исправи неправду која траје 30 година и коначно призна све припаднике Војске и Полиције Републике Српске Крајине.