Жртве Другог светског рата и „наши“ ревизионисти: до када ?
Шта је речено на 11. симпозијуму о јасеновачким жртвама и ко је одговоран за немилу сцену виђену у дворани православне гимназије у Загребу?
Загребачке Новости, орган српске мањине у Хрватској, су пратиоце свог сајта обавестиле 10. септембра 2025. о овогодишњем дводневном симпозијуму о јасеновачким жртвама, који је одржан 8. септембра у Јасеновцу, а 9. септембра у просторијама српске православне гимназије Кантакузина-Катарина Бранковић у Загребу. Симпозијум је организован у организацији Епархије пакрачко-славонске, Музеја жртава геноцида из Београда и Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора СПЦ, а у сарадњи са Српским народним вијећем из Загреба https://www.portalnovosti.com/oprezno-s-brojkama/ .
У свом излагању другог дана овог симпозијума, проф. др Иво Голдштајн је навео: „Кроз логор је прошло 120.000 људи, од којих 100.000 није изашло, а дневно их је, кад не би било масовних ликвидација, умирало 10 до 15. Остали су били пуштани, размјењивани, слани на присилни рад у Њемачку или газдинства у Славонију“. Он се, по извештају новинара Ненада Јовановића, и осврнуо „на укупне процјене жртава рата од 1941. до 1945. подсјетивши на истраживања Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића који су дошли до бројке од нешто преко милион жртава. Бројка од 1.700.000 погинулих којом се баратало у Југославији садржавала је и демографске губитке јер су многа мјеста по послијератном попису из 1948. биљежила мање становника него у попису 1931.“
У новинарском извештају даље стоји: „У расправи која се повела након излагања Иве Голдштајна с Филозофског факултета у Загребу о мучењу, умирању и смрти у Јасеновцу, могла се чути тврдња о 700.000 жртава тог логора. Но владика Јован нагласио је да су све такве тврдње неутемељене и увредљиве за жртве, рекавши да је и владика Николај (Велимировић) својевремено написао да је 700.000 људи укупно страдало у НДХ, а не само у Јасеновцу. Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке – рекао је Јован и додао да је у НДХ побијено много чланова његове шире породице. Рекао је да се данас жртвама рата и НДХ бави практично само Музеј жртава геноцида у Београду, као и да је због својих ставова и супротстављања преувеличавању био на мети бројних напада, укључујући и оне из саме Српске православне цркве“.
Из овог, првог новинарског чланка Н. Јовановића о симпозијуму, не види се, ко је у расправи говорио о 700.000 јасеновачких жртава, тиме опонирајући ставовома проф. др И. Голдштајна и г. Јована Ћулибрка. Био је то владика г. Андреј Ћилерђић, што ћемо сазнати из Новости пет дана касније.
Више података о дводневном симпозијуму тешко је наћи: интернетна страна Одбора за Јасеновац САС СПЦ је (из мени непознатог разлога) угашена још пре неколико година, а на фејсбук страни тог Одбора су (барем за сада) објављени само позив, и фотографије са скупа, без икаквог садржаја (као да је за јавност најважнија фотогеничност присутних, а не садржај расправа). Слично је и са интернетном презентацијом: Епархије пакрачко-славонске: угашена је још фебруара 2017, а на фејсбук страници је објављена само фототека са богослужења у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу, без иједне реченице о расправама на симпозијуму.
Као да неко жели да остане о свему томе што мање писаних трагова.
Интернетна страница Музеја жртава геноцида о овом догађају није известила све до 8. октобра, што је необично, јер је овај Музеј био саорганизатор скупа одржаног 9. и 10. септембра, а на сајту Музеја се редовно објављују вести о активностима. Осим тога, на симпозијуму је био присутан и в. д. директора Музеја, који је чак дао и интервју загребачком српском недељнику Новости. Уосталом, и објава на сајту Музеја, постављена месец дана касније, је врло штура: „Другог дана на Симпосиону су говорили Његово преосвештенство Епископ швајцарски г. Андреј, др Иво Голдштајн (Филозофски факултет, Загреб), др Иван Кљајић (Академија уметности, Нови Сад) и Александра Мишић (Музеј жртава геноцида)“.
Да ли је можда разлог о ћутању у Београду видљив из питања загребачког новинара Ненада Јовановића (Новости, 15. 9. 2025. – https://www.portalnovosti.com/bojan-arbutina-moramo-se-sto-vise-pribliziti-istini/ ), записаног у интервјуу : „С обзиром на то да је на скупу дошло до изражаја још увијек присутно неслагање око броја жртава логора смрти Јасеновац – владика швицарски Андреј изнио је тезу, присутну у дијелу српског друштва, о 700.000 жртава, што је наишло на оштре реакције владике Јована и дијела учесника – колико се далеко дошло у установљавању стварног броја жртава и колико је то мукотрпан процес?“
У преводу, „оштра реакција владике Јована“ је покушај физичког напада на другог владику, на згражање присутних, на симпозијуму у просторијама Српске православне гимназије Кантакузине Катарине Бранковић у Загребу. Разлог: позвани гост, учесник скупа, говорио je о процени о 700.000 јасеновачких жртава, а то организатору скупа (председнику Управног одбора Музеја жртава геноцида Републике Србије и председнику Одбора за Јасеновац САС СПЦ) није било по вољи). Неписано правило овог симпозијума је дакле: ко не пристаје на ревизију броја жртава, не испуњава основни критеријум за учешће. Било би коректно да се то „правило“ барем јавно објави пре симпозијума, да учесници знају!
О ПСЕУДОИСТОРИЈСКОМ УМАЊИВАЊУ СТРАДАЛИХ У ЈУГОСЛАВИЈИ У ПЕРИОДУ 1941. до 1945. ПРВА ПЕРЈАНИЦА: ДР БОГОЉУБ КОЧОВИЋ
На чему се темеље ставови присталица умањених бројева жртава страдалих у Југославији у Другом светском рату? Проф. И. Голдштајн се у Загребу 9. 9. 2025. поново позвао на Владимира Жерјавића и Богољуба Кочовића, иако су њихове (умањене) процене сасвим дискредитоване пописом жртава Другог светског рата у Словенији, који су у првој и другој деценији овог 21. века обавиле институције Републике Словеније. Наиме, историчари Института за новију историју Словеније су од 1997. до 2012. извршили поименични попис жртава Другог светског рата у Словенији, а подаци су допуњавани до 2022.
Ту су пописани умрли становници Словеније, без људи са других подручја Југославије који су убијени у Словенији после краја рата 1945. Резултат? Задњи објављени број страдалих (из 2022) износи 100.015 ратних жртава ( https://www.sistory.si/zrtve ). Поређења ради, крњи попис жртава Југославије из 1966. за Словенију наводи 40.510 жртава, хрватски демограф В. Жерјавић заокружава 1989. г. тај број на 40.000 (Жерјавић, Губици становништва Југославије у Другом свјетском рату, Загреб 1989, стр. 65) а српски емигрантски правник и економиста Б. Кочовић је број жртава у Словенији проценио на 35.000 људи (Кочовић, Жртве Другог светског рата у Југославији, Лондон 1985, стр. 61).
Ако оценимо да у Словенији остало непописано 3% до 5% жртава, имамо број од 103.000 до 105.000 људских губитака: Кочовић их је дакле смањио за три пута, а Жерјавић за два и по пута! Неко ће се запитати: па зашто се онда неки историчари (па и поједини из Музеја жртава геноцида у Београду) упорно позивају на, нестручно урађене процене жртава Кочовића и Жерјавића, кад је доказано на примеру Словеније да су они исказали око три пута мање бројке жртава од оних које је сада званични верификовала држава Словенија?
Одговор је једноставан: зато што би онда морали да признају да је исто нестручно умањивање са стране Кочовића и Жерјавића учињено и за неке друге републике бивше СФРЈ, и да број жртава није између милион и милион и сто хиљада страдалих, већ не мање од 1.700.000 директних људских губитака, плус други демографски губици (нерођена деца, одсељени и друго).
Кочовић је број директних жртава у Југославији оценио на 1.014.000 (стр. 182 споменуте књиге – табела 33), док је Жерјавићева процена за један проценат већа: 1.027.000 (стр. 82, табела III). Занимљиво је, да је овај хрватски аутор проценио да је број српских жртава већи а хрватских мањи него што то тврди Кочовић (стр. 82). Резимирајући Кочовићеву књигу, В. Жерјавић га је похвалио: „Сматрам да је др Кочовић иначе веома стручно обрадио овај веома сложени посао израчунавања демографских губитака и ратних жртава и да заслужује признање за свој објективни приступ томе деликатном проблему, који се константно неаргументирано подгријава у нашој јавности“ (стр. 79).
Морам рећи, да је моје мишљење сасвим супротно: да је Б. Кочовић неодговорно смањивао број ратних жртава у Југославији 1941-1945. (да ли је то учинио нехотице или свесно, из политикантских разлога, или из дилетантизма, није битно), а томе се затим придружио и Жерјавић.
Правник и економиста др Богољуб Кочовић (1920-2013) живео је после Другог светског рата у емиграцији, најдуже у Паризу, и био је близак сарадник Десимира Тошића, једног од иницијатора обнове Демократске странке у Србији 1989. године (Д. Тошић је и написао предговор његовој књизи о ратним жртвама 1985). Посветићемо пажњу тој његовој књизи, јер је он зачетник псеудоисториографског покушаја смањивања броја ратних жртва у Југославији 1941-1945.
Кочовић је (за разлику од Жерјавића, који је ту статистички коректан), кренуо од умањеног броја становништва на дан започињања рата, односно од априла 1941. Он наиме полази од броја 15.830.000 становника Краљевине Југославије (КЈ) почетком рата, а тај број је износио најмање 15.974.000 (Жерјавић наводи 15.973.000). Доказ за то је Статистички годишњак за 1940. који је изашао одмах почетком 1941. и на стр. 84 наводи број од 15.919.000 становника на дан 31. 12. 1940, чему треба додати барем још 55.000 прираста у првом кварталу 1941. Кочовић очито није употребио (можда у емиграцији није ни имао) чак ни Статистички годишњак за 1940. и већ у старту је има сакривених 144.000 становника КЈ, каснијих ратних жртава.
Да ли намерно или циљано, Кочовић је у својој књизи кренуо и од погрешно приказаног верског састава становништва Краљевине Југославије на дан 31. марта 1941. При томе је игнорисао запажања о десетогодишњем тренду кретања становништва Краљевине између пописа 1921. и 1931. А ми можемо претпоставити да је структура пораста становништва била идентична или врло слична у раздобљу 1931. до почетка рата априла 1941, као што је то било у раздобљу деценије пре тога (1921-1931). Важна демографска карактеристика прве деценије нове државе је била, да је по верском (дакле и националном саставу) православно становништво у Краљевини напредовало скоро два пута брже од католичког. Да би то показао, послужићу се подацима хрватског географа проф. Ива Јураса из Сплита, из чланка „Осврт на задњи попис становништва у Далмацији“, објављен у сплитском Јадранском дневнику 11. априла 1936. Проф. И. Јурас (1886-1948) је био члан Хрватског католичког народног савеза и бројних католичких удружења, па га се и загребачки Глас Концила сетио пригодним чланком 2017. ( https://www.glas-koncila.hr/ivo-juras-dobar-covjek-i-vrstan-geograf/ ).
Шта пише проф. Јурас 1936. у Јадранском дневнику о резултатима пописа 1931. године? Наводи да је у Југославији број православних порастао за 21,20% (са 5.602.000 на 6.790.000), а број католика за само 11,02% (са 4.776.000 на 5.262.000); да је пораст становништва највећи у (већински православним – напомена Н.М.) бановинама: Дринској (27,3%), Врбаској (22,0%), Моравској (19,6%), Вардарској (18,9%) и Зетској (17,2%), док нпр. у Савској износи пораст 11,5%, у Приморској 12,1% итд. Кочовић ову структуру није уважио (можда ју није ни анализирао), па је у табелама на стр. 149-151 своје књиге смањио број очекиваног стања православног становништва на почетку рата, априла 1941. То је нарочито видљиво у две бановине: у Приморској бановини (око 77% католика), где је број католика за раздобље 1931. до 1941. увећао за 17,7% (а он је био око 12%), и у Дринској бановини (око 65% православних), где је прираст православаца смањио са око 27% на 18,9%; само у ове две бановине је тако полазне бројке 1941. увећао католицима за 35.000 људи, а православним смањио за око 80.000 људи.
Коментарисати овакву „стручност“ је непотребно; довољно је само прочитати чланак хрватског католичког географа и статистичара проф. Јураса из 1936.
ИГНОРИСАНИ ПОДАЦИ ДР. ЂОРЂА ПЕЈАНОВИЋА ЗА БОСНУ И ХЕРЦЕГОВИНУ (САН, 1955)
Сви ревизионисти заобилазе књигу др. Ђорђа Пејановића, истакнутог културног радника у БиХ још за време Краљевине, који је 1955. у САНУ у Београду објавио студију Становништво Босне и Херцеговине. Иако се стиче утисак да је аутор, у то тешко доба, вагао сваку реч, на стр. 64 он о ратним страдањима на подручју некадашње Врбаске бановине (око 58% Срба до рата), и још две друге већински српске регије, каже: „Кад се посматра популационо стање прије рата и послије рата по појединим крајевима Босне и Херцеговине, констатује се да су највише изгубиле бањалучка област (пријашњи бањалучки и бихаћки округ) па Источна Босна (нарочито Подриње) и Источна Херцеговина.
По попису од 1931. године у Врбаској бановини (бихаћки и бањалучки округ) било је око 1.010.000 становника. Узимајући за ове крајеве 2% као просјечни природни пораст, било би 17 година послије (1948), да није било рата и сваковрсних ратних недаћа, 1.414.000 душа. Попис од 1948. констатовао је на тој територији око 750.000 душа; дакле око 430.000 мање (мој напомена: грешка у бројци – око 664.000 мање?!). То је ратни губитак.
По попису од 1931. било је у срезовима бијељињском, сребреничком, власеничком, зворничком, вишеградском, рогатичком, фочанском и кладањском око 325.120 становника. Послије 17 година, уз нормалне прилике и уз просјечан годишњи прираст од 2%, било би у тим срезовима око 455.400 душа. По попису од 1948. године било је око 320.000. Разлика од 135.400 душа иде на ратни губитак.
По попису од 1931. године било је на територију Источне Херцеговине (срезови билећки, гатачки, љубињски, невесињски, требињски и источни дио столачког) око 125.000 становника.
По попису од 1948. године, уз већ споменуте прилике и односе, било је око 95.000, а требало је да буде око 175.000. Разлика од 85.000 иде на ратни губитак“.
Дакле: само у ове три већински српске регије БиХ износили су ратни губици (директни и индиректни – нерођена деца, одсељени итд.) око 880.000 људи! Не уклапа се ово у бројеве које износе Кочовић и Жерјавић.
ЗАБРАЊЕНА ИСТИНА: ДР. ЖИВОТИЈЕ ЂОРЂЕВИЋ И ПРОФ. ДР ДОЛФЕ ВОГЕЛНИК
Дијаметрално опречну оцену броја жртава у Југославији од Кочовића и Жерјавића дао је др Животије Ђорђевић у својој студији „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“ (1997). Ж. Ђорђевић (1926–2017) по струци је био геолог и доктор техничких наука, ни он по струци није био статистичар.
Учествовао је у рату, са 16 година, као припадник Југословенске војске у отаџбини. Ђорђевић је био врло критичан до оцена броја жртава Кочовића и Жерјавића, сматрајући их умањеним. Ђорђевић нпр. пише (стр. 85) да је Кочовић, наводећи податке о становништву Југославије у 1931. години, број православних умањио за више од двеста хиљада.
Он резимира са својом оценом (стр. 181): 1.838.000 убијених, уз 654.000 одсељених (највише Немаца – око 400.000, нпр. Н. М.) и 333.000 нерођених – укупан демографски губитак 2.825.000 (од тога 1.780.000 у Б и Х и Хрватској, од њих око 68 процената Срби).
Зашто сматрам да су оцене Ж. Ђорђевић озбиљне и најближе истини? Па зато, јер је то егзактно доказано на случају Словеније, где је он укупан демографски губитак оценио на 143.000 (стр. 182 књиге Ж. Ђорђевића); с обзиром да је сада у Словенији пописом жртава утврђено да је смртно страдало нешто више од између 100.000 становника, ако томе прибројимо нерођену децу и одсељене, видимо да је Ђорђевић тачно оценио реално стање.
У поређењу са њим, у сегменту процена за Словенију, радови Кочовића и Жерјавића, дефинитивно и (од државе Словеније) доказано, могу се сматрати као пример нестручног рада.
Ђорђевић је сматрао (као и пре њега др Долфе Вогелник), да је после 1940. године (до пописа 1948), требао следити скок наталитета због већег фертилитета (плодности), као последице беби-бума после Првог светског рата (стр. 120).
Светски познати, најбољи словеначки статистичар свог времена, др Долфе Вогелник (1944–1946. први директор југословенског Државног статистичког уреда), професор статистике на економским факултетима у Београду и у Љубљани, објавио је у стручном часопису Статистички преглед (бр. 1 за 1952) своју оцену ратних губитака.
Он је оценио да је број жртава рата у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици (са нерођеним и одсељеним) најмање 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је стварни број убијених „преко два милиона лица“ а сви демографски губици већи од три милиона.
Покушавајући да дођем до сржи оцена проф. Вогелника, прегледавао сам његову заоставштину коју чува Архив Словеније. Са запрепашћењем сам открио, да је он у научном статистичком раду био у државним структурама подређен Банету Андре(ј)еву, високом македонском комунистичком функционеру и министру у владaма ДФЈ и ФНРЈ, који је као присталица Резолуције Информбироа, био смењен и искључен из КПЈ дeцeмбрa 1949. Уосталом, изненађен сам био већ и податком, да у том суровом времену прогона информбироваца, Бане Андреев не само да није био послан на Голи оток, већ је (после покајничке изјаве) чак био хијерархијски надређен и постављао је радне задатке проф. Вогелнику, доајену југословенских статистичара.
У једном писму се нпр. Вогелник у писму Андрееву жали да су му „коректори“ не само вршили језичке коректуре чланка, већ и избацивали читаве пасусе! Какви су то коректори били, видимо из ове Вогелникове реченице: „Не знам да ли коректори ништа не читају савремене српске есејисте и критичаре, или их можда ја читам сувише.“
Нажалост, оригинални примерак његовог чланка о ратним демографским губицима Југославије (без „корекцијских“ избацивања текста) се не налази у заоставштини у Архиву Словеније. Када би га пронашли, видели би који су делови текста били избачени.
(Крај у наредном броју)
Извор: ПЕЧАТ
Преузето са: Јадовно
