Промовисана „Монографија Колоније у Владимировцу“
У Владимировцу су обиљежене 104 године од колонизације постављањем вијенаца на споменик Ратним добровољцима 1912–1918. Вијенце су положили чланови Удружења Солунаца и Удружења резервних војних старјешина општине Алибунар.
Такође, ове године Удружење потомака Солунаца добровољаца 1912–1918. подигло је плочу са именима сахрањених на Румунском гробљу у Владимировцу од 1922. до 1935. године коју су овом приликом откриле потомци Зорица Зец Сарић и Бранка Прибић.
Зоричин отац је био на Солунском фронту, а рођена сестра на Сремском фронту, овом приликом је прочитала пригодну пјесму, сјећајући се дјетињства и одрастања без оца, јер је имала само 8 година када јој је оца убио Шваба у Банатском Карловцу, 1941. године.
Како је рекао предсједник Удружења Сава Лукић до 1935. године највише дјеце је преминуло, а 1935. године је отворено српско гробље.
У ресторану Плава дама на Девојачком бунару одржана је промоција књиге Монографија Колоније у Владимировцу чији је изадавач Удружење потомака Солунаца добровољаца 1912–1918. На самом улази како обичају налажу младе даме, потомци Солунаца дочекале су све госте са погачом и сољу.
Историчар др Мирча Маран исказао је задовољство што је пројекат издавања монографије успјешно реализован.
– Наравно највеће заслуге за овај пројекат припадају Сави Лукићу који је иницирао објављивање једне такве књиге. Замолио ме је за помоћ и дао сам свој скромни допринос. Ова илустрована монографија ће остати генерацији потомака као свједочанство о једном времену, као трајна успомена на историју Владимировца и људи који живе у њему. Желио бих да честитам свим присутнима 104 године од доласка на ове просторе, а Сави желим још пуно стваралачке енергије и објављивање другог издања монографије.
Представик из Велике Попине, одакле је највише колониста дошло у Владимировац Ђорђе Стојасављевић, обартио се свима присутнима у име Удружења Еко Чуваркућа Велика Попина.
– Велика Попина је дала 120 солунских добровољаца од тога је само дио населио у Владимировац, било их је у Бачу, и на Косову. Једна од тих добровољаца су и браћа Вајагић. У питању су деветорица браће и отац који су из Америке дошли као добровољци и сви су остали живи. Преживјели су Солунски фронт и штампанана је књига о њима. Сви су ти људи који су дошли тада, али и 1995. године дошли под ведро небо. У Србији их је сачекало само ведро небо изнад главе и гостопримство домаћина. Држава је тек касније помагала. Ти су се људи снашли и најбоље је то приказао наш књижевник Бранко Ћопић, којем је мајка из Попине.
– Желим да се захвалим Сави Лукићу, ипак је направио велики посао. Некада док су постајала огњишта преносила су се народна предања са дједова и бака на унучад, сада оно што се не запише то се заборави. Сава је дао велики допринос и својим уложеним временом и трудом направио збирку докумената која осликава начин живота у овоме крају.
Донио је поклон своју књигу Зрмањски крај, за потомка из Велике Попине, Белку Николић, која и даље одржава везе са завичајем.
Иницијатор за формирање Удружења потомака Солунаца добровољаца 1912–1918. Владимировац је Зоран Максимовић звани Шуца.
Организована је и томбола уз помоћ спонзора. Након официјелног дијела услиједио је заједнички ручак и дружење уз музику.
Након Првог свјетског рата дошло је до значајних демографских и друштвених промјена у Банату, нарочито у насељу Владимировац (некадашње Петрово Село). Колонизацијом српских добровољаца, као и досељавањем породица из различитих крајева, ојачан је српски етнички елемент у овом подручју. Поред њих, у банатска насеља долазе и оптанти из Мађарске, што додатно утиче на етничку, културну и социјалну структуру становништва.
Владимировац је основан 1808. године насељавањем румунских породица, али је временом постао значајно мјесто због развоја саобраћаја, посебно изградње жељезничких пруга крајем 19. вијека. То је омогућило економски напредак и јачање трговине, којом су се бавиле угледне српске породице. Оне су посједовале велике магацине за складиштење жита и учествовале у значајном извозу житарица преко Панчева и Дунава.
Иако је у почетку број српских породица био мали, њихов утицај је временом растао. До краја Првог свјетског рата, припадници ових породица били су укључени у друштвени, културни и политички живот, често заузимајући значајне функције у локалној заједници. Колонизација након рата донијела је нову динамику развоја, мијењајући не само етничку структуру већ и начин живота, привређивања и организацију друштва у цијелом региону.
Након колонизације српских добровољаца у Владимировац који су дошли са простора Лике, далмације, Босне и Црне Горе, посебна пажња посвећена је развоју просвјете и основних услова за живот. У почетку, настава се одвијала у приватним кућама и на више језика, што је одражавало етничку разноликост становништва. Оснивањем школе и изградњом школске зграде створени су услови за организованије образовање, иако је због ратних околности и недостатка средстава тај процес био отежан.
Живот у колонији није био лак. Становници су се суочавали са недостатком пијаће воде, лошим стамбеним условима и недовољном инфраструктуром. Вода се у почетку допремала, а касније су копани бунари, али ни то није у потпуности ријешило проблем. Упркос томе, мјештани су постепено унапређивали услове живота, градећи куће и уређујући насеље.
Важну улогу у свакодневном животу имала је и вјера. Иако у почетку није било храма, вјерски обреди су се одржавали, а касније је подигнута црква, која је постала центар духовног окупљања. Становници су његовали традицију и обичаје, што је допринијело очувању националног идентитета.
Економски развој био је повезан са пољопривредом и радом на жељезници, гдје је дио становништва налазио запослење. Изградња путева и боља саобраћајна повезаност допринијели су постепеном напретку колоније. Ипак, многи су се временом селили у веће градове или друге крајеве у потрази за бољим условима живота.
Упркос бројним тешкоћама, колонија у Владимировацу се временом развијала, а њени становници су својим радом и упорношћу поставили темеље данашњег насеља.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
