ПРИЧА ПЛЕМЕНИТОСТИ ЗА ДЕЧАКА СТЕФАНА ИВАНОВА

Неко давно рече да нам не требају уши да чујемо нечије срце. Потврда истинитости ове изреке била је видљива на хуманитарној музичкој вечери која је окупила велики број глувих и људи који чују, одржаној 17. маја, у организацији Хуманитарног традиционаног удружења „Вучје срце“ и Хуманитарне организације „Срце за глуве и наглуве Србије“, у београдској Свечаној сали Симона.

Повод за дружење било је прикупљање новчане помоћи за лечење дечака Стефана Иванова, који је од рођења глув и са веома ретком генетском болешћу генодерматоза поикилодерма са неутропенијом. Велики број извођача крајишке музике допринео је успешности хуманитарног дружења, које је званично отворила Мирјана Вулетић, председница „Вучјег срца“.

Пре свега желим да изразим захвалност свима вама који сте се одазвали позиву за ово наше племенито дружење како бисмо омогућили Стефаново лечење, а самим тим и његове лепше и срећније дане детињства. Наша срца вечерас су једно велико срце које се зове Стефановим именом јер је помоћ за нашег малог другара повод овог великог окупљања. Захвална сам и свим вечерашњим крајишким музичарима, учесницима овог нашег дружења. Срећна сам јер ми мој крајишки народ указује велику подршку у хуманитарном раду, који је свакодневно присутан у мом животу. Поносна сам на нашу крајишку солидарност и слогу, која је у својој снази постојања непресушна. Та крајишка прича подршке увек је постојана. И вечерас је видљива – рекла је Вулетићева на самом почетку дружења.

Председница Вучјег срца напомиње да је ово ретко музичко окупљање, на којем су присуствовали људи из света глувих и оних који чују. Она образлаже да овакав тип дружења је реткост јер глуви почесто имају неку врсту страха како ће бити схваћени и прихваћени у оваквим видовиа дружења са људима који чују. Мирјана Вулетић том приликом није крила радост јер су глуве особе на овој вечери били пуни позитивних утисака у контакту са чујућим. Многи су и разменили контакте.

Присутнима смо променили поглед на свет који припада глувима. То ме радује – закључила је Мирјана Вулетић, коју од милоште зову Вучица због снаге, енергичности и добре воље да увек буде у првом реду на првом месту када је неком потрбно помоћ пружити.

Миодраг Линта, народни посланик у Скупштини Србије , такође је био међу присутнима. Његов рад, између осталог, карактеришу кораци и увек присутне емпатије за помоћ сваком оном коме је то потребно.

Србија је и даље у шоку због незапамћене трагедије која се десила у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду и због трагедије у селима у околини Младеновца. Сви се саосећамо са породицама жртава и сви желимо да се икада овакве трагедије и катастрофе не десе у нашој мајци Србији. Вечерас смо се окупили да покажемо солидарност нашем драгом Стефану Иванову и да му сви помогнемо колико ко може, да улепшамо његово детињство и његов будући живот. Сви смо дошли добром вољом и жељом да помогнемо и покажемо особину која је обележавала наше претке, у нашим крајевима. Главна карактеристика нашик предака је била да се међусобно помажу, уважавају и буду једни другима при руци у невољи, свесни да сами као јединке не могу много да учине, него једино заједно имају снагу да се међусобно поштују и уважавају. Желим и посебно д а се захвалим мојој земљакињи Мирјани Вулетић и њеним сарадницима који на несебичан начин организују овакве хуманитарне вечери у олакшавају живота многе деце и многих младих људи – рекао је Линта.

Сви присутни могли су да убаце средства у хуманитарну кутију намењену за лечење Стефана Иванова. Исто, певачи су у кутију стављали добијени бакшиш за песме које су изводили. Прикупљено је укупно 221 хиљада динара.

Данијела Трајковић, дечакова мајка, захвалила се свима на доброј вољи за помоћ њеном сину Стефану. Каже да не постоје речи којима то може да искаже. Стефанов отац, Срђан Иванов, није био присутан јер је у Бору остао са сином који није могао да дође.

Мирјана Вулетић и Јована Гајић, најмлађа чланица Вучјег срца, уручивале су захвалнице свима онима који су помогли одржавање овог добротворног дружења.

Зхвалнице су добили Миодраг Линта, Александар Бошњак, Саво Морача за уступљену Свечану салу Симона. Међу добитницима признања били су и музочари вечери Саво и Љубиша, Миленко Крндија и Жарко Ђукић, Рајко Лалић, Миле Делија, Синиша Анђелковић, Филип Сабо, Тромеђа 1, Цвеле Баја из Теслића, Синиша Везмар, Крајишка група Зрмања, Мерак Крајине, Миливој Абрамовић, Жаклина Жана Тот, Рашо Прелџија и Милош Трнинић, Шаре Легенда и Милан Гагић, Миладин Веселиновић Леут, Предраг Станисављевић.

Да се сви добро разумеју помогла је Зорица Здравковић, преводилац Градске организације глувих Београда. Дружењу је присуствовао и Михајло Гордић, председник Савеза глувих и наглувих Србије.

ХУМАНИТАРНА КУТИЈА

Посебне новчане коверте за Стефана Иванова стављане су у хуманитарну кутију. Саво Морача, власник Свечане сале Симона, донирао је двадесет хиљада динара. Драгана Љуна, буковачка песникиња са кћерком Тамаром подарила је коверат са десет хиљада динара. Затвоене новчане коверте биле су од Миодрага Линте и од Вучјег срца. Весна Вучетић из Зрењанина, у свом угоститељском објекту „1001 ноћ“ такође је одржала хуманитарно вече за Стефана. Прихупљених нешто више од десет хиљада динара послала је у Стефанову хуманитарну кутију.

ЛАПТОП ЗА СТЕФАНА

Александар Бошњак из Бања Луке поклонио је Стефану Иванову лаптоп. Ни трена није размишљао шта дечаку на дар донети. Од рођења глув, и како каже, како је коме не може се знати док то сами не искусимо и проживимо. При том напомиње да сит гладном не верује.

Кад сам био мали у ратним и послератним годимана, најчешће сам се играо у кући. Ретко сам излазио због слабе комуникације са другом децом јер као потпуно глув то ми није било могуће. Као седмогодишњак добијам компјутер. И сада је у мени жив тај бескрајно огроман осећај среће. Тада почиње моје уклапање са пријтељима у виду писане комуникације, дописивања, размене цедеова… Ни трепнуо нисам, Стефану сам донео на дар лаптоп јер знам за његово стање болести и везаност за кућу. Желим да и њему овај мој поклон отвори проширене стазе дружења са другарима. – каже Бошњак

Александар Бошњак је као глува особа завршио Академију уметности у Бања Луци. Бави се уметничким пословима и рачуновосдством.

СРЦЕ ЗА ГРАНИЦЕ НЕ ЗНА

Џемал Бајрсмоски Кано, Турчин из Македоније такође је глува особа. Дошао је из Скопља вођен племенитошћу свог срца да буде део хуманитарног дружења за Стефана Иванова. Каже да му је ово први пут да буде на неком дружењу заједно са особама које чују. Уз широк осмех срдачности не скрива да осећа топлину добродошлице у сусрету са свима на вечери за помоћ дечаку Стефану. Напомиње да је му је на лепе видике о Србима највише указала домаћин дружења Мирјана Вулетић

Одушевљен сам. Српски народ се разликује од других народа у својој питомости. Предобри сте, осећајни и великог срца. Ево овде вечерас не осећам ни зрно дискриминације према нама инвалидима. Осећам топлину српског, правослсавног народа према мени иако нисмо исте вере. Моја осећања су апсолутно иста. Узвратна у снази добра. Срећан сам јер сам упознао и крајишнике који вечерас певају. Срећан сам јер сам вас све упознао – рекао је знаковним језиком Бајромски не скидајући осмех са лица.

Са члановима Вучјег срца посетио је манастир Тумане, цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Велика му је жеља да оде у манастир Острог Светом Василију Чудотворцу.

Напоменуо је и то да ће, када се врати у Македонију, у православном манастиру Светог Јована Бигорског запалити свеће за здравље и срећу свих вечерас присутних. Једна свећа биће упаљења уз молитву за Стефаново исцељење.

ТЕКСТ: ТАТЈАНА РАЂЕНОВИЋ