Колоне страдања и страха

На адресу Комитета за људска права у Умагу у августу 1995. стигло је анонимно писмо. У њему је детаљно описано што се догађало у Сиску 9. августа, када су грађани каменицама и шипкама насрнули на колону српских избјеглица. Писмо је из предострожности остало непотписано.

“У Сиску, на улици која носи назив Школска, стакло, комади цигле, дрвета, жељеза, полупани аутомобили и по која изгубљена дјечја ципела. Чују се јауци бола и сирене хитне помоћи. Неко је покушао да заустави садистичко лудовање неконтролисане гомиле неких грађана Сиска, но мислим да је лоше прошао. Није то био само безумни напад на избјеглице, био је то злочин и казна, освета и претња. Што се то заправо дешавало ту пред нама надомак трећег миленијума? 9. 08. 1995. године, сриједа, вријеме 18,30 – телефон у моме стану звони. Људи из Сиска обавјештавају ме о трагедији која се одвија у њиховом граду. Дуга колона страдалника, која се у Петрињи предала Хрватској војсци, вјерујући предсједнику Туђману који им је обећао сигурност, кретала се од Петриње према Сиску. Колону је предводила полиција спорим мимоходом. Циљ је био аутопут Поповача. У Школској улици створен је шпалир од грађана хрватске националности, наоружани жељезним шипкама које су провлачили кроз аутомобиле несретних људи, каменовали их, тукли, превртали тракторе и аутомобиле – као да су се такмичили ко ће веће злодјело да учини. Све је то било попраћено увредљивим ријечима. Дјеца и старци су вриштали, бол је била велика. За њима је остала крвава улица. Полиција не реагира, па они су на челу колоне! Чује се сирена кола хитне помоћи, чују се пуцњи. Конвој, односно три камиона с млађим мушкарцима, полиција их одводи у стационар, логор. Опет се чују пуцњи, а затим ватрогасци својим шмрковима перу крваву улицу, чији је симболичан назив Школска.”

Истог дана, тог 9. августа, од посљедица каменовања у Сиску преминула је старија жена. Десанка Комадина сједила је на стражњем сједалу Yуга 45 са својом унуком. Напријед су били њена кћерка и зет који је управљао аутом. Пред београдским Комитетом за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, Десанкина кћерка је свједочила о мајчиној смрти и бруталном, оркестрираном насиљу над српским избјеглицама.

“Ми смо с колоном стигли у Топуско, одакле смо 9. августа 1995. године кренули према Глини. У Глини су нас сачекали хрватски војници који су нам пријетили, пљували нас, викали на нас. Настављајући пут прошли смо Петрињу и истог дана, 9. августа, приближили смо се Сиску, гдје нас је дочекало пуно омладине који су на нас бацали камење, па су нам поразбијали сва стакла на возилу у коме смо се кретали. Морали смо да сагнемо главу да бисмо се некако заштитили. Једног момента моја кћерка је почела вриштати и када сам се окренула видјела сам да је моја мајка била погођена изнад десног ока, да јој рана крвари, али нисмо имали чиме да зауставимо то крварење па смо покушали пешкиром. Около су били припадници Хрватске војске који нису дозвољавали да изађемо из возила, већ су нас тјерали да идемо даље. Близу Сиска наишли смо на припаднике УНПРОФОР-а. Стајали су с припадницима Хрватске војске који су викали на нас и пријетили нам. Припадници УНПРОФОР-а су се само смијали, тако да нисмо смјели од њих тражити помоћ. Моја мајка, Комадина Десанка из Доњег Будачког код Карловца, рођена 1924., повређена је каменом 9. августа око 19 сати, а сутрадан ујутру око 6 сати издахнула је у Жупањи. Била је здрава. У ауту поред њеног сједишта остала су два камена: један величине јајета, а други већи од песнице с оштрим ивицама, којима је била погођена. Када смо стигли у Шид, ту смо моју мајку сахранили.”

Много година касније, тек 2018., породица је њене посмртне остатке премјестила ближе себи: у Тополу, градић у централној Србији гдје су живјели након погрома.

Према ажурираним подацима истраживача из Доцументе – Центра за суочавање с прошлошћу, од 4. до 31. августа 1995. на подручју Сисачко-мославачке жупаније страдало је 578 жртава српске националности. Од тога је најмање 354 цивила. За 62 особе се није могло точно утврдити да ли су страдале као цивилна или војна лица. За двије жртве се уопће не може утврдити статус. Погинуло је и убијено 157 крајинских војника и троје крајинских полицајаца. Ова статистика, као и претходне, резултат су изнимно напорног рада и теренских истраживања невладиних организација Хрватске и Србије. Усусрет 30. обљетници завршетка рата, Новости у сурадњи с Доцументом и Документационо-информационим центром Веритас доносе и дијелом расвјетљавају неколико непознатих и маргинализираних злочина над српским становништвом у Сисачко-мославачкој жупанији, која је чинила већи дио бившег УНПА Сектора сјевер.

Жртве “Олује”, посебно оне које су скончале на подручју Баније, три деценије послије већински су непрепознате. Њихова страдања нису систематично истражена, а самим тим ниједан од злочина у том дијелу државе није процесуиран. За такво што никада није било политичке воље. Од тога је било важније одржати једнострани наратив о “величанственој и чистој побједи без мрље” у рату. Уосталом, злочини почињени у Сектору сјевер нису се нашли у оптужници Међународног суда за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије са сједиштем у Хагу. Сектор југ знатно је боље истражен због поступка који је у Хагу вођен против генерала Анте Готовине, Младена Маркача и Ивана Чермака, након чега су докази о утврђеним појединачним злочинима прослијеђени на поступање хрватском правосуђу. Важно је нагласити да Књига несталих особа није ажурирана пуних десет година. С друге стране, Доцумента је недавно представила резултате истраживања о страдалима у закључној фази ратовања, у периоду од 25. јула 1995. до 14. јануара 2001. године.

Како се наводи у извјештају Хрватског Хелсиншког одбора за људска права (ХХО) “Војна операција Олуја и послије” из 2001. године, за разлику од бившег УН-овог Сектора југ, становништво је из УН-овог Сектора сјевер у избјеглиштво кретало знатно касније. Из неких дијелова Кордуна становништво је кретало између 6. и 8. августа. Из тог подручја је забиљежен највећи број страдалих особа у избјегличкој колони, јер се између 6. и 9. августа 1995. колона нашла на мети авионских и топничких напада, као и напада појединаца из редова Хрватске војске и 5. Корпуса Армије БиХ. Посљедица тих напада био је велик број погинулих и рањених особа у колони, а вршена су и појединачна смакнућа цивила у колони, тврде из ХХО-а.

„Велепосланик САД-а хашким је истражитељима 2008. изјавио да су “његови људи” на Банији примијетили суставно паљење имовине. Један проматрач је отишао до постројбе ХВ-а како би им пријавио да се куће пале, да би затим схватио да они сами држе бакље и пале куће, казао је Петер Галбраитх“

Послије уласка Хрватске војске на подручје УН-овог Сектора сјевер и након предаје Српске војске Крајине, Банијци и Кордунаши кренули су у збјег у најмање двије формиране колоне. Основни правци кретања дјеломично су се мијењали због честих авио и топничких напада. Избјеглице су се приликом гранатирања колоне склањале у шуму па су се заобилазним путевима враћале на главни правац кретања. Избјеглице из Војнића и Вргинмоста кретале су се правцем Топуско – Глина – Жировац – Двор, одакле је колона улазила у БиХ. Други правац кретања био је Топуско – Глина – Петриња – Сисак, одакле је колона преко Липовца, аутопутом, наставила за Србију. Иако су хрватске власти преко представника УН-а људима гарантирале миран пролазак, изложеност великог броја избјеглица на банијским цестама послужила је различитим крволочним појединцима и војним формацијама да их у томе спријече.

Дио колоне избјеглица, која је преко Сиска кренула на аутопут према Србији, искусила је жестоке насртаје руље, тешко пребијање, каменовање и уништавање возила. Све се то догађало пред очима припадника хрватске полиције, војске и УНПРОФОР-а. Ове снаге су, према изјавама мноштва свједока, понегдје и учествовале у иживљавању над цивилним становништвом. Тамо гдје се нису придружили батинању, окретали су главу од злочина над невиним становништвом.

Један Кордунаш је испричао да се колона од Утиње, села поред Војнића, кретала према Вргинмосту и да је на том дијелу гађана из топова. У Топуском су били задржани три дана, све до 9. августа, послије предаје 21. кордунског корпуса заповједнику сектора Сјевер, генералу Петру Стипетићу.

“Када смо стигли у Глину пришао ми је један хрватски војник наоружан аутоматском пушком и рекао свом другу војнику показујући на мене ‘да убијемо старог’, али га је тај његов друг спречио. Колона српских цивила је каменована док је пролазила кроз Сисак. Ја сам више пута каменован и погодила су ме два-три камена по тијелу од којих сам имао ране. Каменована је и моја супруга којој су разбијене наочале. Када смо пролазили кроз Кутину такође су нас каменовали и викали нам: ‘Цигани! Цигани!’”, описао је.

Тадашњи велепосланик САД-а у Хрватској Петер Галбраитх хашким истражитељима је 2008. изјавио да су “његови људи” на Банији примијетили суставно паљење имовине. Један проматрач је отишао до постројбе ХВ-а како би им пријавио да се куће пале, да би затим схватио да они сами држе бакље и пале куће, казао је Галбраитх.

“Око 10. августа сазнао сам да су локални Хрвати напали једну велику колону српских избјеглица, те да је један брачни пар убијен док је полиција стајала по страни и смијала се. Сутрадан сам прочитао телеграфско извјешће о тим нападима. Био сам бијесан и назвао сам Шаринића (Хрвоје Шаринић, предстојник Уреда предсједника Републике, уз остало задужен за контакте с УНПРОФОР-ом и међународном заједницом, оп. а.) да ми организира састанак с предсједником Туђманом. Тог сам дана, како је наведено у документу ‘Сједињене Државе и Хрватска: документирана повијест 1992.–1997.’, судјеловао у новом и већем конвоју који је требао ићи преко Сиска до Србије. Ангажирао сам новинаре и појавио се у оклопном возилу, затим сам се придружио једном Србину на трактору који ме препознао и позвао да се возим с њим. Покушавао сам заштитити конвој, тестирајући заправо полицију – усуђују ли се допустити да амерички велепосланик буде нападнут. Предсједник Туђман био је дубоко увријеђен и никада ми то није опростио. Хрватска телевизија ме касније напала да сам ‘љубитељ Срба’”, свједочио је велепосланик.

Дан раније посјетио је људе у логорима у Сиску и видио, како је рекао, Србе који су били заточени у школи и једној јавној згради. “Били су то сиромашни земљорадници, врло лошег изгледа и поприлично уплашени.” Три тједна касније Галбраитх је отишао у Рипач код Бихаћа гдје је, тврди, било још више доказа да су пљачка и палеж организирани.

“Прошао сам кроз Крајину и ушао у Босну. То је било у вријеме операције ‘Маестрал’ (операција ХВ-а, ХВО-а и Армије БиХ у западној Босни у септембру 1995., оп. а.). Моја је група ушла у Рипач кроз тунел који је пролазио испод границе тако што су помакнули тенковске запреке. Будући да су запреке биле постављене, нитко с друге стране није очекивао да ће нетко моћи проћи. Кад смо изашли с друге стране тунела, угледали смо припаднике ХВ-а како иду од куће до куће и пљачкају их. Била је то врло организирана акција”, казао је Галбраитх.

„На цести код Доњег и Горњег Жировца те у шуми Обљај непознати припадници ХВ-а и 5. Корпуса Армије БиХ починили су злочин над избјеглицама у колони. Према подацима Доцументе, у том обручу је 8. августа страдало 78 људи, од тога 48 српских цивила, 17 српских војника и још 13 особа за које се не зна да ли су били цивили или војници“

И страни медији су извјештавали о убијању и рањавању српских избјеглица. Лос Ангелес Тимес је пренио изјаву гласноговорника УН-а Цхриса Гуннесса који је казао да су “хрватске банде напале најмање 70 возила с 200 избјеглица, највише у Сиску”. Према једном извору из УН-а, неки повријеђени су били ударани моткама на којима је била хрватска застава. “Људи су били озбиљно претучени. Вукли су их из аутомобила бијесни мјештани и премлаћивали”, рекао је Гуннесс. Према писању америчког медија, групе повријеђених избјеглица, које су стизале у Србију – многи с крпама умјесто завоја – рекле су да хрватска полиција није ништа учинила да спријечи нападе.

“Хрватска полиција, која је требала штитити конвој, реагирала је тек када су се појавили цивилни полицајци УН-а”, изјавила је гласноговорница УН-ове војне мисије, мајор Рита ЛеПаге. Локална полиција би наставила допуштати нападе чим би УН-ови посматрачи отишли, рекла је она. Становници Сиска су пријавили УН-у да су им наређивали да угасе свјетла у кућама након мрака како би се премлаћивања могла лакше сакрити. Најгори инциденти догодили су се у Сиску, али је било проблема и “дуж 55 километара сеоских путева који воде до главног аутопута за Београд”, наводи се у чланку.

Један од најслабије истражених злочина након “Олује” је онај који се догодио на цести између Глине и Двора, код Доњег и Горњег Жировца те у шуми Обљај. На различите начине, артиљеријом, из авиона, особним ликвидацијама, непознати припадници ХВ-а и 5. Корпуса Армије БиХ починили су злочин над избјеглицама у колони. Према подацима Доцументе, у том обручу је 8. августа страдало 78 људи, од тога 48 српских цивила, 17 српских војника и још 13 особа за које се до данас не зна да ли су били цивили или војници. Веритас је изнио податак да је међу страдалима највише Кордунаша и Личана с подручја Плашког.

Убијени на Жировачкој цести и у осталим дијеловима Баније покопани су у више заједничких гробница. У Веритасу тврде да су ексхумирани посмртни остаци у Двору (64) и у Петрињи (164), од чега је идентификовано 88 особа: 21 с гробља у Двору и 67 с гробља у Петрињи, док су остали још у поступку идентификације.

Прије шест година, на мјесном гробљу у Војнићу сахрањено је четверо чланова породице Новковић из оближњег Дуњака. Никола Новковић (41), његова невјенчана супруга у седмом мјесецу трудноће Недјељка Матијевић (33), његов отац Драгић (81) и мајка Невенка (75) погинули су 8. августа у шуми Обљај приликом гранатирања ХВ-а и Армије БиХ. Иако су сахрањени послије 24 године, њихова имена, готово шест година од укопа, и даље се налазе у Бази података активних случајева особа несталих у сукобима на подручју бивше Југославије (ИЦМП).

Опћенито, о жртвама и њиховом страдању је мало тога познато. Недјељка Матијевић је у љето 1991. године, за вријеме годишњег одмора, дошла из Загреба код родитеља у Петрову Пољану. Тамо ју је затекао рат и тамо је остала живјети. С Николом Новковићем и његовим родитељима почела је живјети 1994. у Дуњаку. Према првом извору, један пројектил је директно погодио аутомобил “Ладу” у којем је та породица била у колони. Према свједочењу сестре Недјељке Матијевић, након што је почела операција “Олуја” они су кренули трактором у избјегличкој колони према БиХ. Многи прогнаници у својим су изјавама свједочили да су били принуђени да у колони мијењају возила која су се кварила или остајала без горива. Прелазили би у туђе приколице, аутобусе, а било је и оних који су пут настављали пјешке.

И Анђелија Ђурић (1931.) из Војнића страдала је на истом потезу, истог дана, али за њом се још увијек трага. Њена рођакиња из Обровца свједочила је о посљедњим тренуцима с њом, када су улазили у Босну и Херцеговину код Двора. Код моста је колона била прекинута јер је несретне људе засула рафална паљба са свих страна.

“Успут сам видјела мртве људе поред пута. Неки су убијени, а неки умрли. Ситуација је била таква да се гледало да се спасе жива глава. У Двору, када је почело пуцање, моја фамилија је једноставно напустила трактор и сакрили смо се у неки канал. На том мјесту погинула је моја стрина Анђелија Ђурић која је рођена у селу Радоње. Њу је на моје очи рафал пресјекао. Оставили смо је тако на друму јер смо гледали што прије да спасемо живу главу”, казала је свједокиња.

“Испред Двора на Уни колона је нападнута. Било је доста мртвих и рањених. Ту је од стране Хрватске војске убијен Миладин Вергаш, из села Пецка, стар око 55 година. Мога брата и снаху су ту ухватили и одвели их у логор у Сиску”, испричао је човјек из околице Вргинмоста

Према Доцументином налазу, Ђурић је била у избјегличкој колони код Жировца. Из шуме су пуцали војници у црним униформама с црним тракама око главе. Жупанијско државно одвјетништво у Сиску забиљежило је да је Ђурић страдала услијед пуцњаве из ватреног оружја припадника непознате војне постројбе.

Код Рујевца је погинуо 25-годишњи цивил Стеван Воркапић. Возио је трактор када је колону на подручју Двора 8. августа напао ХВ. Стеван је погођен из ватреног оружја, а мајка је његово тијело чекала до 2009. Како је Веритас објавио, Воркапић је тада идентифициран на Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу.

Један пољопривредник из околице Вргинмоста испричао је београдском Комитету што је доживио на Жировачкој цести. Он је с породицом кренуо преко Топуског, Глине и Жировца према Двору на Уни.

“Испред Двора на Уни колона је нападнута. Било је доста мртвих и рањених. Ту је од стране Хрватске војске убијен Миладин Вергаш, из села Пецка, стар око 55 година. Мога брата и снаху су ту ухватили и одвели их у логор у Сиску. Сви смо бјежали како је ко знао. У тој паници и страху нико није водио рачуна ни о коме. Ја сам бјежао заједно с дјецом, једино дјецу нисам остављао. Ни под коју цијену се нисам хтио одвојити од њих, јер само мене имају. Мајка им је раније умрла. Нисам ништа успио понијети са собом, чак ни личну документацију. У селу ми је остало од стоке, четири краве и 19 свиња, трактор и друге пољопривредне машине. Трактор нисам могао повести јер нисам имао горива. Сазнао сам да је то све опљачкано…”

Туђманова обећања

Злочини се нису догађали само у избјегличким колонама. На дан почетка “Олује”, 4. августа, предсједник Хрватске Фрањо Туђман издао је проглас у којем, између осталог, позива “хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа, и без бојазни за свој живот и своју имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права, и омогућити избори за локалну самоуправу према хрватском Уставу и Уставном закону, уз присутност међународних проматрача”.

Према истраживању ХХО-а, свега 8500 људи није напустило подручје бивших Сектора сјевер и Сектора југ. Туђманово обећање о гаранцији сигурности послушало је нешто више од 4000 Банијаца и Кордунаша, претежито старијих и слабо покретних, али већина у то обећање није повјеровала. У опћинама бившег Сектора сјевер утврђен је већи број страдалих особа које нису напуштале своје куће. “Тако је у неким мјестима, од укупног броја особа које нису напуштале своје куће, њих готово 80 посто убијено. У села која су увучена у шуму, у близини Двора, ушли су припадници 5. Корпуса Армије БиХ, који су том приликом починили тешка убојства над преосталим становницима (већина њих је заклана). Од оних који су се успјели склонити и преживјети, неки су смјештени у сабирне центре, но по повратку у своје куће дочекала их је права пустош. Њихова имовина била је опљачкана, а куће девастиране, запаљене и миниране”, наводи се у извјештају ХХО-а.

У једном таквом немилосрдном походу по испражњеним селима, у свега три дана, 5., 6. и 7. августа, непознати припадници ХВ-а убили су 18 особа у селу Лушчани крај Петриње. Усмрћено је 13 цивила и пет војника. Најстарија жртва из Лушчана била је 1904., а најмлађа 1968. годиште.

Адам Миљевић, 91-годишњи старац, убијен је у околици своје куће. Непознато је гдје су његови посмртни остаци. И двије чланице породице Дајић такођер се воде као нестале. Драгиња (1908.) и њена кћерка Љубица (1950.) петог дана августа кренуле су потражити људе који су остали у селу. Упутиле су се, према изјавама свједока, у заселак Дракулићи. Доцумента је записала да су мајку и кћерку убили припадници ХВ-а хицима из ватреног оружја. Унук Драгиње Дајић, војник Драган Дајић (1955.), дан касније је бачен у бунар и у њему се утопио. Све до 2002. о судбини Милоша Миљевића (1919.) ништа се није знало. Тада су посмртни остаци и дијелови одјеће пронађени у шуми Тополик, 800 метара од његовог домаћинства у којем је задњи пут виђен жив.

Поједини најближи сродници жртава убијених на Банији посљедњих година су покушали остварити минимум правде темељем Закона о цивилним страдалницима из Домовинског рата. Одштете у виду мјесечне обитељске инвалиднине заправо су једини преостали начин да се страдање њихове дјеце, родитеља, браће и сестара уопће препозна. Међутим, у управним поступцима подноситељи захтјева, али и цивилне жртве, неријетко су без икаквих доказа проглашавани за “сураднике непријатељске војске”. Невенка Добрић, мајка 12-годишњег Синише Добрића, који је заједно са својим дједом Петром убијен у колони код Црквеног Бока, доспјела је до Управног суда изнова доказујући да је њено дијете – цивилна жртва рата. Премда је суд на страни Добрић, Министарство хрватских бранитеља, 30 година послије злочина, не одустаје од сумануте тврдње да мајка и син сносе дио одговорности за ратна збивања. Невенка Добрић за Новости је недавно поручила: “Моје дијете нико не може наплатити. Али је другачије кад знам да га је неко признао. Истина се мора знати – дијете је у питању.”

Ања Кожул; Портал Новости

Преузето са: Банија онлјан