Анђелија Симин: СТРАДАЊЕ СРПСКИХ ЦИВИЛА У ВЕЛИКОМ РАТУ
Данас смо сведоци све већег помињања српских цивилних жртава из Другог светског рата, посебно оних страдалих у логорима НДХ, међутим српски народ имао је подједнако велике цивилне жртва и у Великом рату, који су исто тако страдали у логорима, живи спаљивани или сакаћени, жене силоване,… Међутим о њима се ништа не зна, не учи се у школама, нити се помињу у медијима. Ко су дакле те жртве?
Фридјунгови документи и рат пре рата
Да би повела рат против Србије, Аустроугарска је морала свом народу да објасни његову неопходност, овај посао препуштен је пропагандном одељењу министарству спољних послова Аустроугарске. То је рађено разним аферама у друштву, преко Царинског рата и афере Прохаске до чувеног скандала са Фридјунговим документима.
Истакнути аустријски историчар и новинар Хајнрих Фридјунг је 25.марта 1909. године у новинама ,,Ноје фраје пресе“ објашњавао неопходност рата против Србије, а у прилог својим тврђењеима објавио је поверљива владина документа која говоре управо о томе. Овим је потврдио да је рат био планиран још 1909. године. Томаш Масарик, председник Чехословачке, о овоме случају је рекао како у питању нису никакви фалсификати докумената, већ да налог да се напише тај текст, долази управо из Министарства.
Аустроугарска наређења
Порука прочитана војницима пред полазак у Србију гласила је: ,,Рат нас води у непријатељску земљу са становништвом које нас мрзи и у којој је дозвољено кукавичко убиство, чак и над припадницима вишег сталежа, као што је то показала сарајевска катастрофа. Убиства се славе као јунаштва. Према таквом народу сваки облик људскости или сажаљења je неумесан, штавише опасан.
Обзири, који су у рату, са времена на време, примерени, могли би да озбиљно угрозе безбедност трупе.“1 Наређења су говорила како су српски војници без униформе банде, којима се треба супротставити мимо Међународног права. То се односило на другопозивце и трећепозивце. Циљ рата био је: ,,убити, раселити, а поштеђене понизити и поробити“. Рат против Србије називан је казнена експедиција.
Масакри почињу
Центар Шапца, био је готово скроз уништен, од свакодневног бомбардовања, а куће скроз обијене, о чему говори и Арчибалд Рајс, у својој књизи Шта сам све видео и проживео у великим данима, према њему од бомбардовања страдало 2500 кућа, 2500 особа изгубиле су живот бомбардовањем или пљачком, 1500 грађана било је заробљено или погинуло, а чак 537 породица нестало.
Једно од најстрашнијих зверстава учињених у Шапцу било је када су војници Франца Јосифа окупили све жене и девојке(око 2000). И затворили их пет дана у хотелу ,,Европа“. Слабо су их хранили, а већ је друга ноћ прошла тако што су тукли сироте жене кундацима, испитивајући их где су српски положаји. Трећег дана одводили су девојке,које су се ујутру враћале очајне али обучене у богате хаљине -украдене. Касније су их преместили у хотел,,Касинo“, а одатле у цркву, када су српске трупе бомбардовале цркву наређено им је да вичу ,,Живела Мађарска!“.
Иза олтара силовали су несрећнице, а када су Срби бомбардовали град наместили су их по улицама како би страдале. Иза цркве, убијали су и касапили недужне сељаке(укупно 80), а потомих закопали у зaједничку раку.2
Даљи злочини које ћемо поменути јесу, а о којима он говори, јесте злочин у Црквеној Мали, где је власник куће побегао, оставивши рањеника у соби, када се вратио нашао га је карбонизованог у кревету, јер су дивљаци испод њега наложили ватру. Треба споменути и кућу Мирка Микића, у њој је било осам рањеника, четворо су живе спалили, а остале стрељали. Старце, жену и децу њих око 100 извели су и побили их на разне начине, а потом их бацили у кућу у пламену.
Још једни, од многобројних злочина, вредних помињања, јесу и они у Прњавору и Лешници. Наиме, у Прњавору су 109 особа одвели у Лешницу, 17 особа затворили у школу и живе спалили , 199 људи је искасапљено или спаљено, 179 имања изгорело. У Лешници су ових, 109 житеља Прњавора, повезали жицом и стрељали, а како многи од тога и нису умрли, живе их сахранили. За то време друга група несрећника је била приморана да узвикује ,,Живео Франц Јосиф!“.3
У селу Липолисту у кући Марте Стојковић, убили су јој 12‑годишњег сина, кога су потом приковали за врата. У Петковцу, су потпуно спалили село, и убијали све младиће на које би наишли.
Срем
По већини историографа, злочиначки поход у Срему започет је 13. и 14. септембра 1914. године. Врховна команда у Бечу изнела је податке да се по Срему изврше одмазде, те да се према локалном становништву треба понашати најоштрије могуће. Тодор Искруљев говори о три фазе злочина над цивилима.
Прва фаза, уследила је недуго после повлачења српске војске из Срема, као одмазда локалном становништву. Масакри су свуда почињавани истим редоследом, најпре су војници упадали у села. Мушкарци, жене и деца извођени су на стратишта и бивали стрељани, клани или вешани. Неке жртве стављане су у штале и живе спаљиване. Неки су депортовани, читава села су спаљивана и опљачкана. Жене силоване. Станислав Краков у својој књизи Живот човека на Балкану, говори о страдању оних у чијим су кућама нашли српске тробојке.
Други талас, чинили су Шуцкори који су наставили да чисте терен. У селу Купинову Шуцкори су окупили мушкарце и утерали их у запреге. Појединцима су прикачили обележје у облику крста на левој страни груди (знак за стрељање или бајонетирање). Када су стигли на гробље изудараше их кундацима и бајонетима. Многи су и даље били живи, али без свести. Иван Грмуша једини је остао при свести када су их бацили у заједничку раку и живе закопали.4 Поменућемо још и Сурчин, где је чета дечака испребијана, док су три дечака, узраста од 15 и 16 година стрељани на лицу места, јер су осуђени да су превозили српску војску на бицикловима.5
Као прилог претходно наведених злочина иде и чињеница која говори о размерама пљачки у Срему. Након повлачења аустроугарске војске из Србије, српска војска је у Срему затекла толико опустошена села да је била приморана да зиму проведе у шаторима.
Пегави тифус
Велики рат је био проба многих оружја масовног уништења, па је тако у њему коришћен и бојни отров и слични видови билошког ратовања. Када је српска војска ушла у Ваљево, од 16 000 рањених и болесних аустроугарских војника који су се затекли у граду евакуисано је 12 000 по наредби аустроугарске армије, а они који су је остали били су заражени разним болестима. Исто тако, српски војници су у подруму једне нове школе у Ваљеву затекли 150 рањених непријатељких војника од којих је исто тако велика већина била заражена пегавцем.
Све ово указује на немерно изазивање епидемије и подметање болесних рањеника српској војсци. Епидемија се брзо проширила до Битоља и Ђевђелије, а најгоре погођено било је Ваљево, поготово након приспелих избеглица из Подриња, Поцерине и Мачве. Град није био спреман да прими толики број избеглица, а готово сваки објекат у Ваљеву био је претоврен у болницу.. Свега 26 лекара, је било задужено за пацијенте, а епидемију је преживело само петоро. На брду Видрак, изнад Ваљева, није било више места за сахрањивање, док су градске власти забраниле црквеним звонима да звоне за смрт, јер би у супратном звоинили по цео дан. На врхунцу епидемије смртност је износила 60%.
За мање од шест месеци од пегавог тифуса укупно је страдало преко 150. 000 људи. 6
Први логори на тлу Европе
Позната је чињеница да су први логори били у Африци, за тамошње народе. Међутим мало је позната чињеница да су први логори на тлу Европе, били за Србе, у периоду Првог светског рата. У логоре су били депортовани како цивили које су заробили Аустроугари, тако и војници. Међу цивилима није било разлике, било је како мушкараца тако и жена и деце. Логора за Србе, било је много, а ми ћемо у овом тексту поменути логор у Добоју, у коме је убијено више од 12.000 Срба, а затворен је 1917. године.
То је био логор у шталама, где су се пре рата лечили болесни коњи, хигијенски услови били су очајни, па су људи често умирали од заразних болести. Најгори помор забележен је 1916. године, када је само у априлу умрло 643 деце. Једна од најстаршнијих сцена забележена је у том периоду, када је једној мајци у једном дану умрло сво седморо деце. Жена је полудела кренула да гази људе затворене са њом и да виче, почупала је себи и сву косу, војници су кренули да је бију кундацима а, недуго потом је и умрла.7
Важно је сведочење Др Јосипа Шкарића који је рекао: Када сам као лекар упозорио команданта логора (аустроугарског официра)… да се оболелима од тешких цревних болести даје као храна искључиво искључиво сува храна, тај господин ми је једноставно одговорио: „Ја, па шта ћемо. У историји се дешава да неке нације нестају, а друге се дижу… па шта се може против тога чинити, да овог пута нестане српске нације.“8
Насилна бугаризација и терор над становништвом
Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су чинили стрељања. У Нишком округу убили су 100 свештеника. У Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици око 3.000 лица.9
Забранили су српски језик и писмо, и мењали насилно имена породицама. Деца су била приморена да говоре како им је драго што су се вратила у своју бугарску националност. У заробљеничким логорима Бугарске почетком 1917. било је 187 српских официра и 31.492 војника, што је било 20,5 % свих заробљених Срба од стране Централних сила и њених савезница.10 Бугари су спаљивали библиотеке и уништавали књиге на српском језику, палили су администрацију на коју су наишли, узимали црквене списе и драгоцености и односили их у Бугарску.
Једини устанак на некој територији у Великом рату, на освојеној територији, био је Топлички устанак 1917. након што је пропао казна је била исувише сурова. Арчибалд Рајс говори о кажњавањима жртава чак и печењем, поред стандардног сакаћења и вешања. Исто тако оснивани су логори на територији Србије, у Јабланичком округу, где је основано 50 већих или мањих логора. У логорима Бугари су силовали преко 2.000 удовица, удатих жена и девојака. Чак су силовали и девојчице од 8 до 13 година.11
Да ли смо их достојни?
Да ли смо их данас достојни? Зашто се не сећамо наших жртава и не учимо о њима у школама? Да ли је у питању наша лењост, или их неко упорно склања? Писац ових редова, волео бих да напомене да је само загребао по површини. И исто тако волела бих да препоручим две кључне књиге које су ми помогле у изради текста, у нади да ће их још неко прочитати, те да ће се ширити глас српских страдалника из Великог рата. Наиме то су следеће књиге:
,,Крвави траг Великог рата“ Милоша Казимировића и Ханс Хаутмана
,,Шта сам све видео и проживео у великим данима“ Арчибалда Рајса
Историја је учитељица живота и ко историју не памти она му се понавља. Наша је дужност да их се сећамо. Да ли смо је испунили?
Аутор: Анђелија Симин, студент новинарства
1Наређење у дужини од две странице издато је 8.августа 1914,у Руми.
2Рајс, Арчибалд: Шта сам све видео и проживео у великим данима. Превео Вељко Милићевић, Ниш, Талија издаваштво, 2018, стр.55
3Исто
4Казимировић, Хаутман: Крвави траг великог рата- злочини аустоугарске и њених савезника 1914-1918 у светлу аустријских докумената. Нови Сад, Прометеј, 1915
5Исто
6https://www.kcns.org.rs/agora/misterija-srpske-tragedije-1915-godine-pegavi-tifus/
7Душан Паравац, Добојски логор: хроника о аустроугарском логору интернираца у Добоју 1915-1917, Добој 2002.
8Исто.
9Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
10Исто, стр. 66
11Страдање Лесковчана у Првом светском рату, Милован Цветковић, Семинарски рад 2012- ментор Проф. Др Момчило Павловић
Извор: ИСКРА
