У Господу уснуо Никола Милић чувар кордунашке ојкаче

У родној Блатуши (општина Вргинмост, Кордун), породица, пријатељи и комшије окупили су се да се посљедњи пут опросте од Николе Милића – брата, супруга, оца и дједе, човјека чије је срце куцало у ритму изворне кордунашке пјесме и љубави према завичају.

Рођен је 1951. године у Блатуши на Кордуну, као треће дијете Стојана и Данице Милић, Никола је дјетињство дијелио са сестрама Милком и Љубицом и млађим братом Симом. Послије завршене основне школе и средње металске у Загребу, прво запослење нашао је у загребачком водоводу, а потом 1972. године прелази у полицију у Карловцу, гдје ради све до ратне 1991.

Са супругом Милицом, коју упознаје 1976. године, заснива топао дом и добија сина Мирослава. Живјели су складно, окружени породичном љубављу и пријатељима, док рат 1991. године није прекинуо тај мирни ток живота. Као и многи Крајишници, Никола је 1995. године морао да напусти своје огњиште и потражи уточиште у Србији, у Београду.

Ни у тешким временима није клонуo духом. Радио је све што је могао, не бирајући послове, само да би обезбиједио средства за породицу. Упркос свим тешкоћама, сачувао је оно што га је највише красило – упорност, рад и љубав према родном крају. Заједно са својом породицом помогао је у изградњи куће у Батајници, али је велики дио времена проводио у својој Блатуши, не дозвољавајући да родна кућа и двориште зарасту.

Никола је био међу првима у свакој сеоској акцији – од уређења гробља до свакодневних радова. У комшилуку није било домаћинства којем није помогао. Његова врједноћа, осмијех и спремност да помогне свакоме учинили су га омиљеним у родном крају. Како кажу његове комшије, рођаци и пријатељи никада се није са неким посвађао. Његово двориште било је уређено као за примјер – уредно покошено и чисто, увијек отворено за добронамјерне.

Посебно мјесто у његовом животу имала је пјесма. Са својим пријатељима Станком Чичом Ћаном, Павлом Дугошијом, Јованом Ђанковићем, Владом Габрићем, Драганом Орешчанином, Милом Мраовићем и другима, био је познат као један од бољих пјевача кордунашке ојкаче. Уз њега су оживљавале пјесме као што су „Ој Јелена“, „Дај ми, Боже, добра коња врана“, „Љепа наша горо Петрова“, „Поранила Јагода на воду“ и др. Заједно су чинили МПГ Двојнице која је достојно промовисала кордунашку ојкачу на многим манифестацијама. Заједно са својом групом био је истакнути члан Српског културног друштва Просвјета пододбор Вргинмост, и са великом љубављу и професионалношћу у овим смутним временима чувао културу и традицију Срба Кордуна.

У сарадњи са Удружењем Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна група Двојнице снимила је ДВД и ЦД кордунашке ојкаче, и на тај начин Милић и његови земљаци из групе оставили су трајни запис изворног извођења кордунашке ојкаче, за све будуће генерације, љубитеље изворне пјесме, али и све оне који буду изучавали овај начин извођења.

Његова посљедња жеља била је да почива у завичају, подно Петрове горе, гдје је и рођен. Породица му је с љубављу испунила ту жељу, вративши га у земљу из које је потекао. Мјештани кажу да је у свом селу, али и широм Кордуна, оставио дубок и препознатљив траг — као човјек који је волио људе, земљу и пјесму више од свега. Његово присуство осјећало се на сваком сабору, скупу и дружењу, јер је својом ведрином и кордунашком ојкачом знао да подигне расположење и подсјети све на коријене и традицију.

Гдје год би се појавио, доносио је добру вољу и онај непогрешиви осјећај припадности своме крају. Био је чувар успомена и обичаја, човјек који је својим радом, шалом и пјесмом спајао људе. Оставио је за собом примјер честитог домаћина, пријатеља и родољуба који никада није заборавио ко је и одакле је.

Данас, када почива у миру под Петровом гором, његово име ће се и даље спомињати у пјесми и причи, јер је Никола Милић био више од човјека – био је дио Кордуна, онај његов живи, топли глас који је знао да оживи многе успомене.

Од Николе се опраштају супруга Милица, син Мирослав и снаја Јасмина са дјецом Данилом и Филипом, брат Симо и сестре Милка и Љубица и бројна родбина, пријатељи, али и цијела Блатуша.

Говором се од Николе опростио Стојан Милић.

Поносни су што су га имали – и како кажу, „никада те нећемо заборавити, брате Никола.“

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун