Страхоте током бекства из Хрватске: Сведочења о ракетирању избегличке колоне код Сводне
Види Галогажи јуче је био пети пут да пред истражним, односно правосудним органима, говори о ракетирању избегличке колоне 8. августа 1995. године у Сводни код Босанског Новог (данашњи Нови Град).
Овога пута, понављајући неколико пута да јој је изузетно тешко да говори о поменутом догађају и повремено плачући, Галогажа је пред судским већем Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду говорила о страхотама које су преживели српски цивили протерани из Хрватске.
Осим за ракетирање у Сводни, четворица окривљених Владимир Микац (68), Зденко Радуља (70), Жељко Јеленић (69) и Данијел Боровић (65) терете се и да су дан раније исто учинили на Петровачкој цести. С обзиром на то да су недоступни српским правосудним органима, поступак против окривљених води се у њиховом одсуству.
На Петровачкој цести убијено је 13 цивила који су идентификовани, међу којима је и четворо деце узраста од шест до 13 година, док је код Сводне убијено троје цивила, а више рањено.
– Два дана пре тог злочина, 6. августа, дошла је наша војска и питала нас шта чекамо ту у Вргин мосту. Узели смо основне ствари, попуштали животиње… Мислили смо да се враћамо за три дана. Кренули смо муж, свекрва, девер, јетрва и њихова два сина. Трактором смо дошли до Житковца и преноћили смо у овом месту. Нико нас није дирао, мада смо чули да је било напада на колону с друге стране. С једне стране су нападали Хрвати, а с друге муслимани. Нас је штитила наша полиција која нам је говорила „само да дођете до Босне, ту сте сигурни” – почела је своје сведочење Галогажа.
Описујући бекство из Хрватске, избегличку колону и кроз шта је српски народ пролазио на путу до слободе, она је испричала и како је авион, који је извесно време ишао упоредо са колоном, у једном тренутку нагло заокренуо, вратио се и ракетирао колону.
– Погледала сам горе. Видим маслинасте авионе. Вичем деверу: „Душане, авиони.” Он ме смирује, говори „Ово су наши.”. Онда је одједном припуцало и све је почело да гори. Јетрва Зорка и ја смо чучнуле испод тракторске приколице. Видела сам мужа Рада како је пао и крв му тече преко лица. Свекрва Марта лежи на леђима, десни кук јој исечен као сатаром. Изнад трактора Миле Малобабић сав разнесен, нема главе – потресно је било сведочење Виде Галогаж.
Убрзо је, према њеним речима, на место догађаја стигла „наша војска” са борбеним оклопним возилом.
– Ставили су унутра Соку Малобабић, њену децу и мене, ваљда су видели да смо крвави. Ја сам била рањена у руку, ногу и плећку, али то ништа нисам осећала, а Сока у руку низ коју јој се сливала крв. И њена деца су била рањена. Одвезли су нас у болницу у Приједор. Тамо је дошла наша докторка из Војнића и рекла „ваши су мртви, треба да идемо да узмемо њихове ствари”. Казала сам да нећу ништа, да сам све изгубила. Потом нам је речено да морамо да идемо из болнице, да ће гађати Приједор и питали да ли кога имамо у колони. Мени је ћерка била негде у колони, а син је остао на положају. Он је био заробљен и после је дошао у Србију преко Хрватске – испричала је Вида.
Избегличку колону која је ракетирана, други сведок Јанко Кецман, по занимању професионални пилот, описао је као „колону јада и чемера”, а за догађај код Сводне казао је да „не би волео никада да се понови ниједном народу, а нарочито не свом”.
– Тог 7. августа 1995. године сам летео ка Градишци и у лету сам чуо да се десио напад на колону избеглица код Босанског Петровца. Око 15.30 часова сам слетео тамо код пумпе у Петровцу, где је наша војска преузимала наоружање и одвезли су ме на место напада. Затекао сам камион који је још горео и бели „мерцедес” у којем су била два угљенисана тела. Људи су ми ту испричали да их је надлетео авион, да се окренуо и дејствовао. После ми је мој отац причао да је видео тај авион како се окреће и испаљује ракете – испричао је Кецман.
Мирослава Дерикоњић; Политика
Преузето са Банија онлајн
