Промовисана збирка пјесама Љубице Поповић Ракас „Девојачка соба“

Поезија тишине, сјећања и унутрашњих свјетова

У свечаној сали Градске општине Земун 13. марта 2026. године представљена је збирка пјесама Љубице Поповић Ракас Девојачка соба.

Под наслов На јастуку успомена је додала јер су управо ове пјесме настајале на јастуку, у тренуцима прије сна.

Рецензенти су књижевни критичар Зоран Ђуровић и професор Саша Гајић.

Нешто више о самој ауторки рекао је књижевник Братислав Тодоровић.

Ауторка је рођена је 30. марта 1976. године у Сиску, своје најраније дане провела је у Двору на Уни. Рани идилични свијет прекинут је ратом деведесетих када Љубица долази у Београд. Тај судбоносни пријелаз, означио је не само промјену адресе већ и крај дејвојачких снова, остављајући трајни траг у њеном емотивном и пјесничком бићу.

Своје уточиште и мирну луку проналази у Земуну гдје 2004. године добија свој најљепши животни дар ћерку Милицу, а убрзо потом и сина Димитрија. Управо у том троуглу између породице, мајчинске улоге и тишина земунских обала, она почиње да тка стихове свог живота, као врсна пјесникиња тананаог сензибилитета и аутентичног гласа Љубица Ракас у оквиру Књижевног клуба Иво Андрићч обликује поезију која је исповедна и огољена.

Њена лирика није само умјетничка форма, већ тријумф љубави над тугом и губицима који су је пратили. Пружајући своје стихове на длану она подсјећа на најважнији људски императив да кроз све животне недаће морамо проћи чиста срца, надајући се да ћемо душу прочистити стихом и покајањем и једног дана усправно изаћи пред лице Свевишњег.

Директор Издавачке куће Лотина Рада Лотина каже да из Љубичиног ведрог лика не може се наслутити судбина жене, жене стијене, жене громаде о коју ударају високи и опасни таласи судбине желећи да је сломе да би поклекла пред непребројивим тешкоћама.

– Љубица обликује поезију која је дубоко исповједна и огољена. Њена лирика је тријумф над љубављу и губицима који су је пратили. Подсјећа нас на највећи људски императив да кроз све недаће морамо проћи чиста срца надајући се да ћемо душу прочишћену стихом и покајањем једног дана усправно изнијети пред лице свевишњег. Највећи дио збирке чине љубавне пјесме јер је за Љубицу љубав светионик који је води, раскрсница живота и даје јој сигурност. Из њих извире снажна порука, човјек вођен љубављу и надом не плаши се нових путева.

– Љубица се не одриче свог родољубља, своје Баније. Сјећаање и боли због губитка који су је задесили урезали су јој дубоку рану. Ауторка је своје наскривеније мисли, тугуу тсрахове и очекивања упреточила у стихове ове збирке.

Предсједник Књижевног клуба Иво Андрић Братислав Тодоровић каже да снага поезије Љубице лежи у једноставности израза, који ствара мелодију и ритам који подјсећају на усмену традицију наших предака.

– Љубица пише емотивно, јасно, музикално и искрено. Њене слике су блиске свакодневном животу и носе дубоку унутрашњу симболику. У њеним стиховима осјећа се чежња и немоћ.

Ауторка каже да је дјевојчака соба онај кутак у којем чувамо најтананије дијелове себе док одрастамо.

– Писање ове књиге било је путовање кроз сопствене тишине, сваки стих је један прозор собе, а свака пјесма је покушај да се од пролазних успомена сагради нешто трајно.

Захвалила се издавачу, рецензентима, предсједнику Клуба Иво Андрић, пословним сарадницима, пријатељици Даници Дани Богдановић и породици који су вјеровали у ове стихове још док су били, како ауторка каже, тихи шапати.

– Моје успомене и путеви довели су ме до сазнања да нисмо сами у својим трагањима.

Стихове су говорили књижевница Мирјана Абрамовић Поповић, ауторка, Рада Лотина и Братислав Тодоровић, као и Љубичина сестра Драгослава која је заједно са супругом Небојшом помогла да се књига изда.