Породица као највеће богатство

Између учионице, позорнице и породице – живот испуњен смислом

Дијана Влаинић Мудринић, професорка српског језика Техничке школе из Старе Пазове, мајка је шесторо деце и жена која свој живот гради на чврстим темељима породице, вере и традиције. Рођена у Карловцу 1981. године, одрасла уз сјећања на завичајни Кордун, кроз животна искушења и промјене носила је са собом најважније – љубав према породици и снажну свијест о коријенима. Данас, уз супруга Милана, који је такође поријеклом са Кордуна из Слуња, гради дом испуњен смијехом, разговорима и заједништвом, доказујући да је велика породица не само могућа, већ и највеће богатство које човјек може да има.

Велике породице попут ове имају изузетан значај за демографску будућност Србије. У времену када се друштво суочава са падом наталитета и одласком младих, овакве породице представљају жив примјер да је могуће градити бројно и стабилно породично окружење и у савременим условима.

Оне нису важне само у бројчаном смислу, већ и као носиоци вриједности – заједништва, солидарности, међусобне подршке и поштовања традиције. Дјеца која одрастају у бројним породицама често раније развијају осећај одговорности, емпатије и припадности, што их касније чини стабилним и друштвено одговорним људима.

Ког су узраста Ваша дјеца и чиме се баве?

– Најстарији Огњен завршава четврту годину Гимназије природно-математичког смјера. Реља иде у други разред, а Ана први разред Гимназије друштвено-језичког смјера. Дамјана похађа шести разред, а Искра пети. Најмлаћа Вера има двије и по године. Она је највећа маза и радост свих нас. Имају различита интересовања. Огњен, Дамјана и Искра играју фолклор. Воле  народну традицију. Дамјана и Искра воле сликање и вајање, те иду на часове у ликовну радионицу. Реља годинама тренира фудбал. Сви кажу да им је највећа предност што их има много и никад им није досадно.

Како изгледа један Ваш уобичајен дан у породици са шесторо дјеце?

– Наш дан се уопште не разликује од дана у породицама са мањим бројем дјеце. Супруг и ја радимо, дјеца иду у школу, а најмлађа у вртић. Што су старији све више имају обавеза. Сви иду у школу, прије или послије школе имају тренинге, приватну школу енглеског и њемачког, школа сликања. Затим су ту прославе рођендана и код старијих изласци.

Шта Вас је подстакло да се одлучите за велику породицу и како је та одлука сазријевала?

– Мислим да ту није нека одлука одиграла улогу. Жељела сам да имам много дјеце, јер је то једино богатсво које нема цијену. Моје бабе и прабабе су рађале много дјеце. Једна моја прабаба Милка је родила тринаестеро дјеце. Нажалост, двоје је изгубила у Другом свјетском рату. Све жене чији смо потомци рађале су да се не угаси огњиште, да племе не нестане и да се лоза наставља. Рађале и одгајале у трошним кућама, на земљи у једном собичку. Од те дјеце су израсли људи попут наших мајки и прамајки, очева и праочева. На те наше жене треба да се угледамо и сад у 21. вијеку кад имамо све могућности, а бирамо једно или ниједно дијете. Због чега? Себичности. Кад одемо на онај свијет не носимо ни стан, ни ауто, ни каријеру, али остају дјеца да причају о нама. Наше бабе су веш прале на потоку, а ми данас укључимо веш машину и пратимо све друштвене мреже. Обзиром да сам Српкиња, православка и Кордунашица сматрам да је жена та која треба да заустави бијелу кугу о којој сви причају. Жена је од Бога дата и има ту моћ да овај народ не нестане.

Који су највећи изазови и како их превазилазите?

– Нема ту посебних изазова и превазилажења. Хвала Богу сви смо здрави. Од дјеце очекујемо да буду само добри људи. Расту у породици у којој се много разговара, смије и игра. Наша породица је на темељима вјере и духовности, а кад носиш Бога у срцу све је лако.

Да ли у тако великој породици свако дијете успијева да добије своје вријеме са мамом и како то организујете?

– Наравно да свако дијете има своје и заједничко вријеме са родитељима. То се не организује. Ми смо у сваком тренутку ту за њих и бићемо колико год они мисле да су одрасли.

Колико су старија дјеца ослонац и примјер млађима?

– Свако је сваком ослонац без обзира на године. Помажу једни другима, у неким причама брже сазријевају у односу на своју генерацију. Свако од њих има своја задужења у кући. Сви су ту да припазе најмлађу ако треба. На најстаријем је вјероватно највећи притисак, јер он мора да буде примјер млађима.

Које вриједности покушавате највише да усадите својој дјеци?

– Код нас се његује народна традиција и обичаји. Вјера и постулати које су нам оставили у аманет Исус Христ, јеванђелисти, Свети Сава, патријарх Павле… Они свој идентит и вриједности граде на тим темељима. Затим, ми родитељи својим примјером показујемо како да се односе према животу. Они не уче само из ријечи, већ и из наших поступака. Ако гледају нашу узајамну љубав, поштовање, уважавање и искреност у нашим дјелима, те вриједности ће усвојити и пренијети сутра на своју породицу. Праве вриједности огледају се у поштовању породице, заједништву и његовању коријена. Кроз празнике, обичаје и приче уче ко су и одакле долазе. Знају да цијене труд својих предака и на тај начин ће и они чувати културни идентитет нашег народа. Вјера их учи праштању, доброти, љубави и нади. Она за нас није само обред или ријеч у ваздуху, већ позив да свакоднево будемо бољи него што смо били јуче. Ништа им не намећемо, али гледајући нас родитеље и они ће тако ићи кроз живот и то ће им бити снага у свим животним ситуацијама у којима се затекну.

Како у Вашој кући изгледају тренуци када се сви окупите – да ли постоје неки породични ритуали које посебно његујете?

– Обожавамо да гледамо филмове. Некад су то били дугометражни цртани филмови, а сад су то већ озбиљни филмови. Послије филма разговарамо о ликовима, анализирамо њихове поступке и сумирамо утиске. Затим, волимо те разговоре које дјеца траже. Они имају тему, па о тој теми причамо.

Шта Вас је мајчинство научило о животу и о Вама самима?

– Најтежи и најзахтјевнији, а опет најљепши посао је бити мајка. Прочитала сам много књига и иначе се бавим књижевношћу, али ниједна књига ме није научила мајчинству. Као што моја дјеца уче од мене и својих баба, тако сам ја учила од мојих. Кроз дјецу сам схватила да мајчинство није само давање, већ и непрестано учење, преиспитивање и раст. Научила сам да слушам њихове изговорене и неизговорене ријечи. Нигдје не постоји савршенство, али искреност постоји. Грешку не сматрам поразом, већ приликом да будем боља и као мајка и као човјек. Свако дијете је различито и носи неку своју причу, а ја сам дио сваке. Дјеца су ме научила стрпљењу, пожртвованости, несебичности и да се прије свега радост крије у ситницама тј. у њиховом загрљају, осмијеху и пољупцу за добро јутро и лаку ноћ.

Да ли сматрате да велике породице данас добијају довољно подршке друштва?

– Ни супруг, а ни ја нисмо гледали у друштво. Дјецу не стварамо због друштва, већ због наше љубави. Најмлађу ћерку сам родила са 42 године и нисам питала друштво.

Како Ваша дјеца гледају на то што их има шесторо – да ли осјећају посебну блискост и снагу у томе?

– Они себе гледају као супер тим. Блискост је видљива у свим сегментима, у сузама кад је неко тужан, у срећи кад неко доживи успјех. Кад је неко болестан сви су ту да помогну, скувају чај. Кад се учи увијек је неко од њих спреман за помоћ ако затреба. Наравно, да имају моменте кад имају несугласице, али их брзо изгладе.

Шта бисте поручили младим људима који се плаше одговорности родитељства или мисле да је велика породица данас немогућа?

– Мислим да се плаше сами себе, а не породице. Кад дођем с посла мени увијек дотрчи неко у загрљај и то нема цијену. Дјеца, љубав и здравље немају цијену, а све остало може да се купи. Породица је једино сигурно уточиште и лука. С обзиром на то да предајем у школи, драго ми је што неке дјевојчице желе да се угледају на мене. Неке су већ пошле мојим стопама и поносна сам на њих.

Ви сте професорка српског језика – колико Вам тај позив помаже у васпитању дјеце.

– Као професор српског језика у средњој школи, свакодневно имам прилику да младим људима преносим љубав према језику, књижевности, култури и традицији. Моја учионица није само мјесто за учење градива, већ простор за размјену мисли, идеја и осјећања. Сваки мој ученик није тамо нечије дијете, већ и моје дијете. Тако да сам увијек окружена дјецом и учим на двије стране. Знање је пут који нема краја и сваки дан доноси прилику за нови раст. У сваком мом ученику видим неку особину или карактерну црту мог дјетета, те моја дјеца помажу непосредно мојим ђацима, а моји ђаци њима.

Поред породице и посла бавите се глумом и писањем – да ли Вам умјетност представља начин да сачувате свој лични простор и инспирацију?

– Позориште је друга сцена мог живота. Глума ми даје прилику да проживим различите судбине, да разумијем људе и свијет из неких других углова, те да публици пренесем неку причу и поуку.  Писање је мој тихи свијет. Поезија, проза и есеји су начин да изразим најдубљи дио себе. Ријечи су мој алат и уточиште. Кроз њих биљежим мисли, осјећања и тренутке који су обиљежили и чине мој живот. Таленат ми је Бог дао и користим га да у најбољем свјетлу прикажем моје претке, моје поријекло, мој завичај, мој народ и оставим у аманет мојој дјеци и њиховим потомцима.

Поносни сте на своје крајишко поријекло – колико је тај идентитет утицао на вриједности које настојите да пренесете својој дјеци?

– Веома сам поносна на своје крајишко поријекло, на тај ген мојих предака, на мало кордунашко село одакле су моји ђедови и коријени.  Све што носим и преносим дјеци има велики удио оног што носим својим рођењем.

Дијана Мудринић  је рођена у Карловцу, а када је рат почео 1991. године преселила се код бабе и ђеда, у село Мала Трепча. У Олуји долази у Србију у Нови Сланкамен.

Супруг Милан Мудринић је поријеклом са Кордуна, из Слуња, али је он рођен у Србији.  Његови преци су се настанили у Инђији послије Првог свјетског рата.

Дијани и Милану је ово други брак. Како кажу за Српско коло он је темељ на коме почива њихова породица и ослонац у свим изазовима.

–Ми смо заједно изградили простор у коме се његује љубав, повјерење и разумијевање. Заједно дијелимо не само дане, већ и наше снове, страхове и наде. Кроз наш однос заједно растемо, храбримо и волимо једно друго. Заједничким снагама градимо дом и породицу. Његов загрљај је мјесто где мирно спавам и гдје су моји снови најбезбрижнији.

Кордун

Рођена сам тамо далеко…

Ђе свићу најљепше зоре …

Ђе су брда и котлине…

Ђе росом умиваш лице…

Ђе је сунце ближе но иђе…

Ђе су најљепше горе….

Ђе сијено најљепше мирише…

Ђе је мјесец најсјајнији…

Ђе су звијезде у крошњи дрвећа…

Рођена сам тамо…

Ђе мирише липа…

Ђе поток жубори…

Ђе се шири мирис варенике…

Ђе се бере пољско цвијеће…

Ђе се трчи бос кроз ливаде…

Рођена сам тамо далеко …

Ђе се пјевају најљепше пјесме …

Ђе се ишло на прело и чијање…

Ђе те ноћу виле пресрећу…

Рођена сам…

И само сјећам се…

Дијана Влаић Мудринић

 

  Фотографије:  приватна архива породице Мудринић

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун

ОВАЈ МЕДИЈСКИ САДРЖАЈ СУФИНАНСИРАН ЈЕ ОД СТРАНЕ МИНИСТАРСТВА ЗА БРИГУ О ПОРОДИЦИ И ДЕМОГРАФИЈУ