Др Радомир Павловић: Релативизација истине о страдању Срба

Бавећи се судбином српског народа Сребреничког среза у 20. вијеку и анализом страдања и паралелама 1942/3. са 1992/3. долазимо до закључка да оно што се дешавало 1942. се наставило 1992 године. Да су судбине многих наших села исте и 1942. и 1992. године. Да су злочинци исти из истих фамилија, а да су злочини свирепи, монструозни и несхватљиви за 20 вијек. Да након свега и свих тих масовних страдања Срба имамо покушај англосаксонске политике да сва та страдања Срба минимизирају и да Србе Сребреничког среза прикажу као геноцидне, а Републику Српску као геноцидну творевину, а генеза је овакава: Сребренички срез дао је 600 солунаца. Солунци попут Пере Ђукановића,Ј ездимира Дангића, Љеље Петковића, Ристе Перића, Васе Ерића и Јована Николића подигли су устанак 1941. године у одбрани својих огњишта у Сребреничком срезу. Усташе из Сребреничког среза  прелазе 1944. године у Сребренички партизански одред чији је први командант био Андрија Марковић. Те усташе у Сребреничком одреду преузимају безбједност одреда и у складу са политиком братства и јединства увлаче у Сребренички одред све више усташа ради мултиетничког карактера одреда. Ризо постаје шеф удбе и све солунце и устанике из Сребреничког среза шаље у затворе и на Голи оток попут синова Пере Ђукановића, Ђокана и Павла и многих других устаника. Ризо, чији је отац даривао по дукат сваком аустроугарском војнику на смотри у Бечу 1914. године, наставља политику чишћења Срба из Сребреничког среза и неприкосновено влада овим просторима Подриња од 1945. до 1992. године. Резултати његове владавине се најбоље виде из пописа становништва у Сребреничком срезу 1931. али  и  1961. и 1991. године. За 30 година број бошњачког становништва се у срезу повећао три пута, а број српског становништва је преко ријеке Дрине протјеран толико тако да је 1991. године у Сребреници било 27000 Бошњака, а 9500 Срба. Иако је у рату од 1992. до 1995. године у Подрињу страдало преко 3000 Срба за све те злочине Срби су добили 10 пута више пресуда и затвора од Бошњака иако је проценат страдања одговарао проценту из пописа становништва 1991. године.

Кренимо редом са паралелом 1942/3. и 1992/3. Село Залазје на централном споменику имамо имена жртава из 1943. и 1992. године. На треће Тројице 1943. године у селу Залазје је убијено 97 Срба, међу којима 45 из породице Ракић, затим 16 Максимовића и 15 Драгичевића. На Петровдан 1992. године убијено је 69 цивила Залазја, Саса, Биљача и Загони. Опет судбина и Ракића и Драгичевића и Станојевића иста и 1943. и 1992. године. Злочинци од истих фамилија и из истих мјеста. Све је исто само правде нема ни за 1943. ни за 1992. годину. Нико није осуђен иако се имена злочинаца знају.

Кравица 1942/4. и Божић 1993. године. На други Васкрс 1942. године усташе из Сопотника Рамо Авдић и Ибрахим Сулејмановић напале су село Бањевиће  и за један дан убиле 164 мјештана Срба из тог села углавном жене, дјецу и старе и немоћне. 112 убијених је из Бањевића, а остали из Каменице, Лијешња и Дрињаче. У јулу 1944. године у Анђићима су запалили у једној кући 46 Срба из околних мјеста. Божић 1993. година и напад на село Кравица када су Насерове јединице на кућним праговима убиле 49 Срба старих, болесних и немоћних, попут Неге Ерића и супруге му Крстине. Убице исте и 1993. као и 1942., комшије из сусједних села, а презиме познато. То су Шабићи и 1942. у Дрињачи и 1993. у Кравици Веиз  Шабић(1966), командант 284. бригаде 28. дивизије Армије БиХ, учесник напада на Кравицу. Командовао је јединицом од војника из Коњевић Поља, Церске и Каменице.

Јежестица је српско село поред Кравице које је доживјело исту судбину страдања како 1942. тако и 1992. године кроз судбину породице Млађеновић. Од усташа током 1992. године убијено је 161 мјештанин овог села, а 1992. године 39 мјештана Срба. Љубомиру Млађеновићу су те 1942. године на кућном прагу убијени отац, мајка и трогодишња кћерка Јела и супруга која је била у другом стању. Убијен је и његов брат  Петар, његова супруга и његове четири кћерке. Љубомира су заробили и одвели у логор одакле се вратио тек после рата. Љубомир се поново оженио и са супругом Савком  добио шестеро дјеце, четири сина и двије кћерке. Трагедија ове породице поново почиње 12. јула 1992. године када је Љубомир тешко рањен док је радио на њиви и одвезен у Београд у болницу. Док је боравио у болници муслимани су из Поточара и Шушњара упали у село и убили му супругу Савку и сина Драгана. Другом сину Анђелку одсјекли су главу и као трофеј однијели Насеру Орићу. Од последица рањавања изумро је и Љубомир 1994. године. Браћа Млађеновић су убијени пред очима мајке Савке, након чега су и њој пресудили. Опет су злочинци исти како 1942. тако и 1992. из Шушњара из фамилије Адемовићи. Раније очеви, а сада њихови синови. У документима о страдању Срба у 20 вијеку у геноциду који су починили муслимани из Сребреничког среза као припадници НДХ убијено је најмање 6469 Срба међу којима је било 400 дјеце.

Судбина села Подравање 1942. и 1992. године је испричана кроз судбину фамилије Митровић о чему ми је причао њихов син Милош Митровић. Током 1942. године је преко 50 Срба из Подравања убијено од стране муслимама из Кутузера Луке и околних мјеста. Што нису убили у селу Подравање натјерали су становништво у Клотијевац и побили на ријеци Дрини. Милош нам је испричао судбину своје мајке Руже, својих стричева затим судбину породица Марковића, Маринковића, Шараца, Перендића и других фамилија. Милошев стриц Драго доживио је два клања, једно 1942. па када то клање није скроз успјело онда је довршено 24. септембра 1992. године када је поново заклан. То је јединствен случај човјека који је доживио два клања у два задња рата. У нападу на Подравање 1992. године убијено је 40 цивила мјештана на својим кућним праговима.

Село Брежани иста судбина на друге Тројице 1943. као и 30. јуна 1992. године прича ми Милорад Марјановић, Милан Стевановић и Милојко Крстајић. Те 1943. године су усташе из околних села убиле 76 мјештанина, а у кући Стевановића су спалили 33 мјештанина, од чега је било 17 Стевановића, по причи бабе Станимирке  која је родила Раденка, оца Радоја Стевановића који данас живи у Бајиној Башти. Сличну судбину у оба рата су имали и Крстајићи. У овом рату иста судбина је и фамилије Ранкић. Како нам прича Слађа Ранкић, удато Трифуновић, која живи у Скеланима, а којој су у овом рату убили оца Милисава и браћу Драгослава и Мирослава. Најужаснију смрт је доживио Видоје Лазић кога су злочинци најприје тукли, а потом га разапели на крст и живог запалили. Епилог страдања Срба из Брежана је 1943. је убијено 76, а 1992. је убијено 32 цивила. Жртве и злочинци из истих фамилија. Стевановићи, Крастајићи, Марјановићи, Ранкићи и други убијани су на кућним праговима и 1943. и 1992. Убице из фамилија Табаковићи, Јусуфовићи, Јахићи, Крџићи… Село Крњићи иста судбина као и свих других српаких села и 1942. и 1992. О страдању мјештана Крнићи прича ми Станимир Јовановић, Цане Петровић, Љубиша Тримановић и други. О судбини Драгутина Тошића, четничког команданта и првог учитеља у Крњићама, прича ми његов син Ацо (1939), учитељ у пензији који живи у Бајиној Башти. Жртве Арсеновићи, Владићи, Блажићи, Јовановићи и 1942. и 1992. У стану су запалили непокретног и болесног учитеља Парачу, а убили на кућном прагу учитеља Рада Тримановића. У нападу 5. јула 1992. године убили су и свештеника Бобана Лазаревића. Тај дан убијено је у селу 19 недужних становника Крнића на својим праговима. Исту судбину и 1942. и 1992. су доживјела и друга српска села око Сребренице од Гостиља, преко Чичеваца све до Божића и Скелана. Историја нам се понавља. Злочинци се знају, само правде нема. Свирепост и начин мучења и убијања се понавља. За масовна убиства Срба у Средњем Подрињу од Клотијевца до Дрињаче комунистичке власти нису направиле ни један споменик који говори о 2263 убијена Срба од стране усташа током Другог свјетског рата. Чак и спомен-плочу која је свједочила о два бурета крви у Дрињачи су комунистичке власти уклониле, а било је много масовних злочина над Србима од којих је међу највећим онај из априла 1942. године у Факовићима када је у једном дану заклано 169 Срба околних мјеста. Срби праштају, а заборављају, а муслимани поручују натписом из Меморијалног центра у Поточарима ”Нека освета буде правда.” Није ту крај приче о злочинима над српским народом у Подрињу већ о покушају релативизације српских жртава која ових дана долази из Меморијалног центра у Поточарима од Емира Суљагића, директора тог центра који организује научне скупове у Поточарима, у Републици Српској и изједначава страдање Срба у Јасеновцу са страдањем Бошњака у Поточарима. Ту је крај свим лажима, помирењима и правдама за српски народ и заједнички живот у коме Срби немају право на истину.

Преузето са: ИСКРА