Срби у Хрватској популарној култури (3)

Серијал текстова Срби у хрватској популарној култури покушаће да проговори о утицају припадника српске заједнице у масовној култури некад и сад, као и да одговори на питања могу ли културни и естрадни садржаји мењати стереотипе и предрасуде.

У првом делу фељтона дефинисали смо поп културу, а у другом навели неке од примера утицаја Срба у масовној култури Хрватске. На самом крају дотакли смо се и деведесетих година прошлог века када је рат променио све, а таква ситуација у доброј мери влада до данас. Срби се на телевизији, у филмовима, стриповима и генерално јавном простору у то време најчешће приказују као карикатурне личности, најчешће са кокардама и брадама као пратећим садржајима. Ситуација је данас нешто релаксиранија, али то не значи да нема говора мржње, који утиче, како на публику, тако и на саме припаднике српске заједнице па многи од њих, чак и ако се баве јавним послом, ретко о томе проговарају.

Тамара Опачић је новинарка недељника Новости из Загреба и ауторка публикације „Производња другога“ те неколико билтена који анализирају говор мржње према Србима у јавном простору Хрватске. Она каже, да су негативне појаве у друштву, као што су дискриминација, физичко насиље и говор мржње упућен српској заједници у Хрватској, а реч је о појавама које своје корене доминантно имају у ратним деведесетима, несумњиво, како тада, тако и данас, утицале на прикривање, прећуткивање, а у радикалнијим случајевима и асимилацију, односно својеврсну негацију националног идентитета.

– Ратних година то су поједине особе, поготово оне присутније у јавности, препознале као начин – ма шта свако од нас мислио о томе чину – да с једне стране задрже властите послове, а с друге и да спасу живу главу. Наиме, као реакција на побуну дела српског становништва, тада целокупна српска заједница у Хрватској бива означена као реметилачки фактор и пета колона. Националистичка хистерија, која је у небројеним случајевима имала и елементе хајке, досегла је толике размере да је део тзв. мејнстрим медија све Србе тада дословно називао четницима, агресорима, док су они пак опскурнији објављивали и њихове адресе становања. Неки од таквих случајева завршили су и са смртним исходима. А то је тек мали део негативних примера: сетимо се само додељених отказа, присилних затварања, па и некажњених убистава. Иако се након промене власти 2000. и потом почетка преговора за улазак у ЕУ атмосфера у хрватском друштву донекле релаксирала, антисрпски сентимент цело је време тињао негде у позадини, тако да се за њим, поготово с политичких нивоа, посезало „по потреби“ – говори Тамара Опачић.

https://youtu.be/qpfa6GQknek

Преко ноћи постала „персона нон грата“

Неки од истакнутих људи са јавне сцене касније су говорили о томе шта су све преживљавали деведесетих година прошлог века. Једна од њих је и глумица Гордана Гаџић која је Бојану Муњину из недељника Новости 2018. године испричала шта су све она и њен супруг такође велики глумац Ивица Видовић тих година проживљавали у Дубровнику и Загребу.

– Две недеље пред премијеру представе у Дубровнику глумица истог позоришта покренула је харангу против Ивице и мене серијом текстова у дубровачким новинама, у спрези с делом тадашњих утицајних кругова у Дубровнику. Колеге из позоришта одбили су јавно стати иза нас, њихово ћутање, као и ћутање свеколике дубровачке јавности, која није изродила нити једну реч јавне подршке, била је уствари и гласна и јасна. Будући да смо тако преко ноћи стекли статус персоне нон грата, десетак дана пре премијере одлучили смо напустили Дубровник – испричала је у том интервјуу глумица и додала да је у Загребу ситуација била још гора.

– Након Дубровника вратили смо се у Загреб, где нас је тек дочекао апсолутни мук из којег се могла ишчитати богата палета значења. Ту је почео прави кошмар. Нашли смо се у егзистенцијалном вакууму, без ичије подршке, изоловани и обележени и ја сам неколико месеци морала бити на лековима. Уследиле су године тешке беспарице и све тамо негде до 1996. наш примарни животни задатак био је како преживети – рекла је Гордана Гаџић.

Поп култура која мења стереотипе

Медијске хајке и стереотипне презентације Срба, али и других мањинских група, сматра новинарка Тамара Опачић, доводе до продубљивања постојећих неједнакости и подстичу осећај страха. Она додаје и да постоје и да су постојали примери који мењају стереотипе о српској заједници.

– Пошто сам у тинејџерској доби и сама пронашла уточиште у панк супкултури, као један од најпозитивнијих примера бих издвојила анархо-панк сцену, која је, посебно 1990-их, била део ширег антиратног покрета. Иако није пример из масовне културе, сматрам да га је важно истакнути пошто шира јавност уопште није упозната с његовим напорима и акцијама. Реч је о младим девојкама и младићима који су својим ангажманом, било кроз песме, концерте, протесте или штампане публикације, отворено критиковали националистичке власти и проговарали о свим жртвама рата, без обзира на то којој страни припадали. Истодобно су се, вођени мотом „Преко зидова национализама и рата“, међусобно повезивали са својим вршњацима из Србије, Словеније, БиХ и других земаља бивше СФРЈ – присећа се Тамара Опачић и додаје неке од позитивних примера из последњих година.

– Што се тиче масовне културе у Хрватској, чини ми се да Срби тек последњих година полако постају тема у њој: од играних филмова Далибора Матанића „Звиздан“ и „Зора“ до документарних Горана Девића „На води“ и Небојше Слијепчевића „Србенка“. Реч је о комадима који приказују и „другу“, односно „српску“ страну приче, а њима треба додати и оне који се на хумористичан начин поигравају са стереотипима те их на себи својствен начин нагризају. Рецимо, писац и редитељ Предраг Личина с ком-хорором „Посљедњи Србин у Хрватској“, или пак репер Војко В кроз стихове „Нетко ме саботира / Можда је Влада / Можда су Срби / Можда масони / Нетко ме саботира“ – закључује Тамара Опачић.

Овај текст је написан уз финанцијску потпору Агенције за електроничке медије темељем Програма уговарања новинарских радова у електроничким публикацијама.

Извор: srbi.hr