Александра Витас — сањалица која је рат претворила у причу о љубави и одрастању

Постоје књиге које настају из маште — и оне које се рађају из потребе да се преживи. Роман Озбиљне приче  Сањалице Маштарић настајао је управо тако: тихо, годинама, између редова ратног дневника једне дјевојчице којој је дјетињство прекинуто, али не и одузето.

Његова ауторка, професорка српског језика и књижевности, Александра Витас вјечита сањалица и, како сама каже, „вјечна Сарајка”, своја најранија сјећања преточила је у причу лишену мржње, а испуњену њежношћу, разумијевањем и вјером у љубав као једино избављење. Од ратног Сарајева, преко избјеглиштва и трагања за припадањем, до учионице у којој већ двије деценије препознаје исте страхове и наде у очима нових генерација — њена лична прича постала је универзална прича о одрастању упркос рату.

У разговору који слиједи говори о томе како су снови били њен лијек, зашто је одлучила да пише без огорчења, како се губитак дома претвара у трајно трагање и зашто вјерује да књижевност може бити љековита.

Шта је био пресудан тренутак да лична сјећања преточите у роман?

— Овај роман је настајао полако, још као дијете сам осјетила потребу да представим онај свијет који се стварао у мени, свијет који је за вријеме рата постао моје главно уточиште. Када ми је отето дјетињство, било ми је лакше да оно што се тада дешавало у мојим мислима и у мом срцу, добије неки облик на папиру, тако сам могла боље да схватим шта проживљавам и да моја осјећања добију име.

— Прве приче настале су у мом ратном дневнику, похабаном, изблиједјелом, чије су странице често биле натопљене сузама. Временом, у мојим сјећањима су се јављали нови призори, а они стари су добијали прави смисао, оживљавала сам их свакодневно, јер је свака та слика несвјесно утицала на моје доживљаје данас.

Зашто сте изабрали управо наслов Сањалица Маштарић?

— Снови и маштарење су били прави лијек у најтежим данима мог дјетињства. Не знам како бих преживјела да нисам маштала и сањала, онда када је стварност одједном огрубјела и када је бука замијенила тишину. У роману помињем причу о томе како се машта јавља тамо гдје наизглед нема ничега, па ти онда преостаје само да се играш и измишљаш приче.

Ко је Сањалица Маштарић данас, а ко је била у дјетињству?

— То се није промијенило, и даље је моја природа сањалачка, само што често заборавим да се спустим „са облака”, па сам онда неспретна и трапава док ходам по земљи. Често волим да кажем да сам рођена у погрешно вријеме и да ова брзина живота нарушава мој унутрашњи свијет који је врло осјетљив. Мислим да је ипак важно да не посивимо и не огрубимо кад одрастемо, да сачувамо онај „плави чуперак” који је нека врста подсјетника да живот не мора увијек бити превише озбиљан.

Иако роман обухвата тешке теме рата и избјеглиштва, он је лишен мржње. Да ли је то била Ваша свјесна ауторска одлука или природан исход Вашег погледа на живот?

— Одрасла сам у кући гдје је увијек било много љубави. Наравно, за вријеме првих ратних дана, када је дјетињство пољуљано, када је смијех затајио, а страх се увукао у кости, питала сам се ко то жели да ратује и зашто. Одједном смо се подијелили на ове и оне, а до јуче смо били заједно; на истом игралишту, у истој школи, у истој клупи. Велики ударац за мене је била спознаја да свијет није тако добронамјеран, нарочито онда када је мој отац био рањен и заробљен. Морам да признам да за то вријеме нисам никада осјећала мржњу, радила сам само оно што је тада једино могло да ми помогне, писала сам и молила се свакодневно да што прије загрлим свога оца. Поносна сам на то што ме животне невоље никада нису затровале мржњом.

Какво мјесто у роману заузима Ваше родно Сарајево — као град, али и као унутрашњи пејзаж дјетињства?

— Када помислим на Сарајево, у сјећању ми је улица којом смо се враћали из школе, а онда бисмо застали, па дуго на том ћошку причали, као да се данима нисмо видјели. Сјетим се парка испред зелене зграде гдје су дјевојчице углавном играле ластиш, сјетим се другарице код које сам често одлазила и мириса њене пекаре пуне врућих сомуна. Сарајево је баш то, много боја и мириса, драгих људи и смијеха, моја прва туга и вјечна радост, град који никада нисам пребољела.

Пријатељство и музика имају важну улогу у причи. Колико су она била уточиште у тешким временима?

— Била сам вољена и вољела сам, одрасла у оном времену када је дјетињство заиста било испуњено игром, када су кољена била изгребана, руке прљаве, лице увијек зајапурено од трчања.
Проводили смо вријеме на један здрав начин, смијали се и плакали, свађе заједно рјешавали, стварали нераскидиве везе… Све је то остало дубоко у мени да и данас затреперим само кад помислим на оне плаве очи моје најбоље другарице Селме. Музику смо ријетко могли да чујемо, али звук граната и метака свакодневно. Када смо слушали пјесме, свирали, дешавало се чудо, постајали смо на тренутак она безбрижна и безазлена дјеца, призивали смо тада мир, враћали се ономе што смо прије били и за шта смо рођени, да се смијемо и да будемо радосни.
Стари пријатељи су нестали, а у мој живот су долазили неки нови и другачији, са њима сам се и ја мијењала. Није било лако бити странац у тим најосетљивијим годинама. Када сам долазила у неку нову средину, завидјела сам дјеци само на једном, што имају заједничке тренутке, што имају дјетињство. То је била моја чежња. Временом сам отварала своју душу, бојажљиво и несигурно, али сам одлучила да наставим свој живот и да будем пријатељ свима онима који прихвате моју рањивост. Увијек ми је било важније да будем некоме пријатељ, да више волим, него што тражим да будем вољена.

Како сте као ауторка пронашли мјеру да о рату, очевом рањавању и заробљеништву пишете истинито, а да не изгубите нежност приповиједања? Били сте пуни раузимејвања и према Вашој некадашњој другарици Селми.

— Од себе не могу да побјегнем, драго ми је на крају што сам остала мирољубива и њежна у свом писању јер као што је и Андрић у својим бесједама често говорио да ријечи треба увијек да буду ослобођене мржње јер једино тако остварују свој прави смисао. Иако ми је било тешко да прихватим што губим своје другове и што се свуда по свијету расипамо, разумјела сам да смо ми дјеца највеће жртве тог зла које се зове рат. Велики је ударац за мене био што сам и оно посљедње парче дјетињства морала да пустим, а то је нада да ће Селма пожељети да се поново сретнемо.
Она ми је такође била потребна да вратим онај изгубљени дио себе, али морала сам даље сама, у потрази за неким новим пријатељима.

Колико је писање овог романа било суочавање са личним болом, а колико чин ослобађања?

— Осјећања су се смјењивала. Роман је доказ да емоције не застаријевају, увијек су младе, јаке, дубоке, само временом научимо да нас не преплављују, да их контролишемо. Било је потребно вријеме да сјећања у мени процвјетају, удахнула сам им нови живот и зачинила својом емотивном зрелошћу како би моја лична прича добила печат безвремености.
Суочавање са патњом јесте нека врста катарзе и то је пожељно да би се наша енергија обновила.

Да ли сматрате да Сањалица Маштарић више говори о рату или о одрастању упркос рату?

— Није ми био циљ да рат истакнем у први план, та спољашња борба је само окидач како би се видјела и она дубља, унутрашња борба која се дешава у животу сваког дјетета, посебно у том периоду када се прелази онај мост из дјетињства у свет одраслих, тада ти треба ослонац, неко уземљење, а баш тада сам изгубила тло под ногама.
Зато је било потребно много више снаге да своје ожиљке и слабости претворим у снагу.
Рат је био позорница на којој сам врло брзо могла да сагледам добро и зло, да научим да се радујем ситницама јер ћу већ можда у сљедећем тренутку плакати, у рату сам научила колико је важна породица и да је љубав једино избављење.

Како је искуство избјеглиштва обликовало Ваш однос према језику, памћењу и припадању?

— Недостајала ми је мелодија ијекавице када сам прешла у Србију. Пожељела сам да се смијем док су се сви смејали, чезнула сам за оном пуноћом и топлином разговора из мога краја. Иако сам послије Сарајева живјела у градовима гдје се такође говорио српски језик, дијалекатске разлике су ипак постојале, па је то понекад изазивало подсмијех када бих поменула неки локални израз који се говорио само у мом родном граду. Тада сам више него икада осјећала да је језик заиста древна нит која спаја исти народ и када чујеш његов звук, онда знаш да си сигуран и знаш да си међу својима.

Да ли се јунакиња романа икада у потпуности „скрасила”, или је трагање за домом трајно стање?

– Моја породица је мој једини дом, наши коријени су у срцима, повезани смо невидљивим жилама које су дубоке и јаке, али онај осјећај да припадам неком граду, мјесту у којем живим, никада се није вратио, вероватно ће тако и остати, то је вјечно лутање и потрага за оним дијелом себе који све мање осјећам.

Да ли данас, као професорка српског језика, у разговору са ученицима препознајете дилеме и страхове Ваше књижевне јунакиње?

– Наравно да препознајем, рад у школи и са дјецом је имао велики утицај на мој доживљај свијета јер сам свакодневно могла да гледам како се дјеца мијењају, како одрастају, какве су њихове дилеме, шта је заједничко свима без обзира на околности. Баш зато сам посебно осјетљива када су у питању усамљена и стидљива дјеца. Осјећам њихов доживљај свијета, осјећам ту њихову потребу да припадају, иако их нико не примјећује. Тачно знам о чему размишљају и шта их боли. Зато сам увијек ту, некад размишљам да је живот то тако подесио да будем њихова утјеха, па ако само то успијем, онда су вриједиле моје сузе.

Колико Вам лично искуство, описано у роману, помаже да боље разумијете младе људе којима предајете?

– Врло рано сам упознала тамну страну живота, али су ме мучиле исте дилеме као и осталу дјецу која су имала среће да живе у слободи. Нисам могла да зауставим физичке и емотивне промјене које је пубертет донио, није то могло да чека неке љепше дане. Тако да сам у тим бурним годинама брже расла, мијењала се и сазријевала. Несвјесно сам тако јачала свој карактер и своју отпорност на нелагоду, научила сам да издржим, да будем смирена и да увијек нађем разлог за радост. Данас се трудим да разумијем дјецу, да им приђем полако и опрезно, посебно онда када се у њима дешава вулкан емоција што је потпуно разумљиво у тим годинама. Понекад помислим да имам можда и претерану потребу да будем спасилац, да пружим све оно што је мени у тим годинама недостајало.

Колико се кроз часове књижевности млади могу научити емпатији, а не подјелама?

– При упознавању са ученицима посебно нагласим да час књижевности није предмет, да то није лекција коју ће брзо заборавити. Књижевност је живот, тако да се на часовима бришу границе између књижевног дјела и стварности, све се то стапа у једно. Ученици читају о јунацима, а у ствари читају о себи, књижевна дјела су огледала у којима можемо видјети истину коју пред свијетом често сакривамо. Покушавам посебно да нагласим оне теме које су актуелне и њима важне, да им приближим чак и она давно написана дјела, да схвате да човјек увијек има исте проблеме и иста питања у било ком времену, без обзира на то колико је човјечанство напредовало. Трудим се да не радим класичну анализу, већ да ученицима постављам таква питања помоћу којих ће осјетити емоцију, замислити се и урадити нешто добро послије часа. Желим да овај предмет учиним љековитим.

Коме је роман Озбиљне приче Сањалице Маштарић највише намијењен — дјеци, младима, одраслима?

— Сврстала сам га у дјечји роман јер је главна јунакиња дјевојчица, она посматра свијет и живот својим уплаканим, а понекад и насмијаним очима. Међутим, знамо да дјеца умију да буду наши учитељи и да се у њиховим једноставним запажањима може уочити велика мудрост и животна филозофија. Тако да је овај роман заправо метафора свега онога што одрасли осјећају и живе. Помаже свима да схвате колико је живот непредвидив, али да у свим околностима морамо наћи неко мало свјетло, зрно инспирације, како бисмо преживјели. За мене је то била умјетност, писање и читање, волим да кажем библиотерапија.

Шта бисте вољели да читалац понесе са собом након што затвори корице ове књиге?

– Свака књига остави неки траг у нама, па то искористимо за себе или за друге. Мислим да је ово једно оптимистично књижевно дјело које показује како су све емоције добре, ако их разумијеш, приволиш и прихватиш, не опиреш им се, него своју снагу усмјериш на оно што једино знаш, што једино можеш у тренуцима када све дјелује немогуће, да останеш човјек и да нешто добро у животу створиш. Вољела бих да овај роман баш тако дјелује на људе, да се повежемо емоцијама и да угријемо душу.

Александра Витас је добитница награде Атанасије Стојковић за најбољи први необјављени роман коју додјељује истоимена Библиотека у Руми.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун