БАДЊИ ДАН КОЈИ ЈЕ ПРОГУТАО ХЕРОЈЕ: Заборављена трагедија херцеговачких добровољаца 1916. године
Бадњи дан 1916. године, умјесто наде и ишчекивања Божића, за стотине српских добровољаца претворио се у пакао на таласима Јадрана. Пут ка слободи, започет из далеке Америке, окончан је код Медове, у трагедији која је деценијама потискивана на маргине колективног памћења. Текст новинара Здравка Шакотића је покушај да се именом и судбином врате они који су, вођени идејом слободе, дали живот далеко од свога огњишта.
На Бадњи дан, 6. јануара по новом, а 24. децембра по старом календару 1916. године, у близини албанског пристаништа Медова десила се велика трагедија српских добровољаца који су кренули у помоћ црногорској и српској војсци у борби против Аустроугарске, која је тих дана имала жестоку офанзиву на херцеговачком фронту у предјелу Клобука, Ловћена и на Мојковцу. То је вријеме кад је извојевана позната побједа Црногорске војске у Мојковачкој бици 5, 6. и 7. јануара 1916. године.
Поводом сто десет година од те трагедије, у овом тексту подсјетићемо се тог догађаја у којем је био и већи број добровољаца из Херцеговине. Као ни основни списак Удружења српских добровољаца 1912–1918, и овај наш списак страдалих и спашених добровољаца са брода „Бриндизи“ није на једном мјесту сакупљен, нити је коначан. Посебно то важи за добровољце из Херцеговине. Вјероватно ни овај наш списак није коначан, већ представља радну верзију на основу доступних извора и отворен је за допуне. Циљ је да се у ову јубиларну годину од трагедије сачува сјећање на све добровољце који су свој живот завршили у плавом Јадрану или на оне који су преживјели тај Бадњи дан далеке 1916. године. Ови дични јунаци пошли су са осталим родољубима из Канаде и САД да помогну своју браћу која су гинула у црногорској и српској војсци за слободу.
Група добровољаца, њих око 480, кренула је у мисију слободе, јер је чекала преко 100 дана на пут ка Европи. Кренули су 2. децембра 1915. године паробродом из канадског града Халифакса. Са добровољцима је била и мисија Црвеног крста, на чијем челу је био љекар Ђуро Гуча, Словак из Војводине.
Претпоставља се да се на броду нашло више од 500 добровољаца и знатна количина новца, мноштво санитетског материјала и других потрепштина сакупљених од наших исељеника у Америци. Пароброд је 18. децембра стигао у Напуљ, а два дана касније добровољци су стигли у Бриндизи, гдје су премјештени на истоимени брод који је пловио под италијанском заставом.
Међутим, на само 500 метара од луке Медова, 24. децембра (6. јануара) изјутра, брод је наишао на савезничку дефанзивну мину, једну из низа постављених како би се аустроугарским пловилима онемогућио приступ заливу, и убрзо је потонуо.
У једном свједочењу стоји: „Одједном се чула јака подмукла детонација од експлозије, млаз воде је шикнуо у вис и читав брод је обавијен црним густим димом. Људски крици, револверски пуцњи и оштри и храпави звуци паробродске сирене звали су за помоћ.“
Потресно свједочанство оставио је и један од преживјелих – Перо Грубач из Никшића, чији су коријени из Оровца код Требиња.
Грубач свједочи: „Пала је ноћ. Пала помрчина. Густа. Не видиш ни прста пред оком. Брод ‘Бриндизи’ гаси сва свјетла. Опасно је. Вребају нас. Остала је да гори, колико се сјећам, само једна жишка на крми. Кад у неки вакат поче да се провиђа. Неко рече: ‘Ето тамо неких планина!’ Биће да су то биле Проклетије. На њима снијег. Изађосмо на палубу. Вије се изнад наших глава црногорска ратна застава. Запјевасмо: Ој свијетла мајска зоро… Неко богме опали из револвера. Мало-помало, брзо ћемо ми стићи на фронт. Тамо нас чекају очеви, браћа и дједови. Сви који су се од огњишта могли одвојити и пушку подићи. Вала, говорасмо, запамтиће непријатељ наш долазак! И запамти, божија ти вјера, али на други начин! Пуче нешто испод нас, сило небеска! Преполови брод. Почесмо да се топимо и, што оно Његош рече, да се за пјену фатамо. На површини воде се дешавају чуда невиђена: пуца као на фронту. Људи прекраћују себи муке. Послије пет и по сати стиже неки брод и поче да нас купи по води. А море се, као заинат, распомамило. Мало нас је још живих било на површини воде. Ко ти је онда, мој брате, знао да плива?!“
Описујући катастрофу брода „Бриндизи“ код Медове, Миљана Дрндар у свом роману „Девет суза за Бакоче“ пише: „Сва мора и обале свијета несрећније преживјеле бродоломнике нијесу видјели… Нит је несрећнији Бадњи дан и црњи Божић од тог деветсто шеснаесте Црна Гора дочекала. Страдалници су плутали у беспомоћности и препуштању судбини. Страх се хранио и растао на сваку страну.“
Према писању „Јадранске страже“ из 1932. године, „катастрофи је допринијело и то што посада није спустила сва четири чамца за спасавање, већ само један, у који се сама укрцала. Огорчени добровољци су отворили ватру из револвера и већину их поубијали, а неке тешко ранили“.
Према подацима сакупљеним непосредно пред Други свјетски рат, страдало је 328, а спасено 183 добровољца. Према тим подацима, међу страдалима је било 205 Црногораца (40%), 98 Херцеговаца (20%), 86 Личана (17%), 48 Бокеља (9%) и 27 Босанаца (5%).
Према неким новијим истраживањима, на броду је било 542 добровољца, од којих је 386 погинуло, а 145 спасено, док је 11 успут задржано на лијечењу. Од тога 385 је било поријеклом из Црне Горе, 85 из Херцеговине, 70 из Лике и Крајине, 70 из Боке, а 30 из осталих крајева.
Наша истраживања, која трају више од двије деценије, показују да су из Херцеговине бродолом преживјели:
из Требињског среза: Милан Ђајић из села Оровац, Томо Деретић из Оровца, Јово Јелић (Орашје–Зупци), Милан (Риста) Круљ, село Завала, Видо Лучић, село Мркоњићи, Јован Трифка Нинковић, рођен 1870. у селу Доње Врбно, Драго и Перо Прцовић из Придвораца, Крсто Пичета, село Диклићи, Јово (Саве) Прибишић, рођен 1891. у селу Драчево, Симо Ћук, рођен 1895. у селу Шћеница (Требиње), Јоко Јована Џоџо, рођен у селу Ђедићи, касније се прикључио Добровољачком одреду потпуковника Војина Поповића – Војводе Вука и редовним јединицама српске војске на Солунском фронту од 1916. до 1918; Лазар Ђ. Ковачевић – село Пољице, Попово; Аћим (Обрена) барјактар Стијачић, рођен 1880. године у селу Добри Дуб (Клобук), учествовао у повлачењу са српском војском преко Албаније; преминуо 1916. на Крфу и сахрањен у Плавој гробници;
из среза Билеће: Трифко (Николе) Бабић, рођен 1880. у селу Трновица, Илија Радан из села Хоџићи, Видо Лучић, рођен у селу Мркоњићи;
из среза Гацко: Јован Драшковић, село Фојница, Новица Драшковић, село Сливља, Рајко Милошевић, село Рудо Поље, Живко Перовић, село Данићи, Георгије Сушић, село Автовац;
срез Невесиње: Ђуро Вуковић (Невесиње), Јово Обрадовић (Невесиње), Мрдеља Јанић (Коњиц), Петар Косић, Суторина (Херцег Нови), Митар Ковачевић (Заслап), Никшић.
У таласима Јадрана код Медове су остали: Мато Деретић, рођен у Оровцу, Никола Вицо, рођен 1884. у Зупцима, Јово Вучковић, рођен 1882. у Богојевић Селу (Зупци), Лазо Вучковић, рођен 1885. у Богојевић Селу, Шћепан Влачић, рођен 1889. у Полицама, Нико Јоковић, рођен у селу Диклићи, Андрија Кисин, рођен 1889. у Зупцима, Ђоко Кнежевић, рођен у селу Главска, Митар Ковачевић, Пољице (Попово поље), Ђорђо Круљ – Завала, Спасоје Лечић, рођен 1883. у Љубомиру, Митар Марић, Гомиљани, Бранко и Шћепан Мијовић, Коњско (Зупци), Саво Мијановић, Чичево, Ристо Милин, Бобани, Томо Нинковић (Нецвијеће), Лазар Пантовић, рођен 1889. у Зупцима, Тодор Прибишић (Драчево), Марко и Петар Радуловић (Бобани), Ристо Ратковић (Зупци), Никола Рутешић (Клобук), Марко Симовић, рођен 1885. у Богојевић Селу, Петар Скулић, Чичево (непозната судбина – нестао), Крсто Спаић, рођен 1890. у Зупцима, Симо Ш. Станић (Зачула), Манојло Обрена Стијачић, рођен 1885. у селу Добри Дуб (Клобук), Васо Стијепчић, рођен 1882. у Суторини, и Томо Стијепчић, рођен 1885. у Суторини (Херцег Нови);
срез Билећа: Петар Делић, рођен 1885. у селу Симијова, Мирко Лаза Капор, рођен 1889. у Мириловићима, Божо Капор, рођен 1890. у Мириловићима, на списку су и два рођака, два Риста Капора, наведени под бројевима 1 и 2 без очевих имена, из Мириловића, Симо Милићевић (Врањска), Јово П. Милошевић (Билећа), Гојко Милошевић (Билећа), Радован Тркља (Корита);
срез Гацко: Петар Ковачевић (Гацко), Јован Миловић (Гацко), Илија Перишић (Гацко), Алекса и Петар Поповић (Гацко), Милан Таушан, Кокорина;
срез Љубиње: Саво Бошковић, рођен 1890. у селу Орашје, Митар Ђого (Љубиње), Душан Пецељ, рођен 1881. у Љубињу, Петар Рудан, Банчићи;
срез Невесиње: Миро Граховац (Невесиње), Лука Граховац (Невесиње), Бошко Миљановић (Невесиње), Драго Обрадовић, водио се као нестао;
срез Столац: Милош Ђого (Берковићи), Петар Ђурић (Берковићи), водили су се као нестали, Ристо Ђ. Карић (Столац), Душан Комненовић (село Ходбина);
срез Коњиц: Станко Јанић (Коњиц).
Када се анализира структура учесника, може се видјети да је у саставу ове тужне експедиције био велики број браће и најближих сродника.
На иницијативу исељеника у Америци, у спомен на страдале добровољце код Медове, на Цетињу је 1939. године подигнут, а на Спасовдан, 6. јуна 1940. године (Спасовдан је одабран за свечано откривање споменика у част Битке на Граховцу 1858. године, која се одржала на тај празник), свечано откривен и освештан споменик „Ловћенска вила“, рад вајара Риста Стијовића.
Споменик је свечано открио изасланик краља Петра II Карађорђевића, а присутан је био и тадашњи бан Зетске бановине Божидар Крстић. Подизање споменика био је успјешан довршетак иницијативе коју је још септембра 1930. године покренуо Милош Радуновић својим текстом у „Американском Србобрану“, чији је сарадник, касније уредник, био Јован Томов – Шулов Ђајић из Оровца.
Споменик је финансиран претежно прилозима исељеништва, исте оне заједнице из које су потопљени добровољци кренули на свој посљедњи пут, па отуда не треба да чуди што на њему, уз датум када се катастрофа догодила, стоји урезан натпис: „Потопљеним добровољцима под Медовом подигоше Југословени из Америке и Канаде“.
Добровољци су, како је записао историчар Душан Берић, а и ова прича то показује, највиша савјест српског покрета, оно најизраженије и најфиније што је он створио кроз историју, лаганим напорима на себи и у себи.
Наши преци, српски добровољци, који су већином тог 6. јануара 1916. дали своје животе – њих 87 – заслужују да се на неком мјесту у њиховој Херцеговини подигне спомен-обиљежје, јер је њихова жртва остала неправедно потиснута из колективног памћења. Неки нови херцеговачки вијенац, неке нове виле, требало би да нас подсјећају на ове дичне Херцеговце који су за слободу, барем њих већина, дали своје животе. Не дозволимо, како је записао Стеван Јаковљевић, да „вријеме брише из сјећања успомену на људе који су створили легенду о слободи“.
Здравко Шакотић
Извор: Слободна Херцеговина
