Четврти скуп мјештана личког села Турјански

СРЦЕМ У ЗАВИЧАЈУ

 

Захваљујући непресушном ентузијазму неколицине волонтера које предводи Бошко Аралица, учитељ некадашње Подручне школе Турјански Основне школе „Никола Тесла“ из Врховина, данас житеља Српскпг Милетића и запосленог у Основној школи „Коста Стаменковић“, половином мјесеца октобра сваке се године, за сада у нашем главном граду – Београду, организирају сусрети мјештана овог личког села из врховљанског краја.

Скуп Турјанчана, четврту годину за редом, тридесет година послије незапмећеног погрома који је задесио Крајишнике, Србе из некадашње Републике Српске Крајине, као и сви претходни, уприличен је у новобеоградском ресторану „Дрен“. На добро знаном мјесту окупило се осамдесетак учесника. Уз сељане који су жељом и вољом својих дотадашњих сусједа с којима су стољећима дијелили добро и зло, срећу и несрећу, радости и тегобе живота на нимало благородним просторима брдско-планинског подручја, 1995. године били присиљени кренути у неизвјесност, спашавати голе животе, остављајући, на милост и немилост, све што су они, али и генерације прије њих мукотрпно стекле, скупу су присуствовали и њихови потомци, пријатељи, познаници… који данас живе не само широм Србије, Републике Српске, већ и у земаља Европе и свијета.

Вишесатно дружење протекло је у изузетно пријатној атмосфери и добром расположењу – подсјећању на живот и догађаје из родног мјеста, завичаја и својеврсном „рапорту“ из поратних дана, лијепа и она мање лијепа догађања. Кроз казивања провијавала је и немала доза носталгије, коју, без обзира на изреку да „вријеме лијечи све“, прохујале године и десетљећа нису успјеле избрисати и предати забораву. Напротив, без обзира на чињеницу да су се ови, безмало сви, кршни и вриједни људи снашли и скућили у новим срединама, стекли нове пријатеље, комшије и познанике, постали успјешни у животу, сјета и жал за прошлим временима, посматрано из садашње перспективе давним, присутна је и осјећала се и у овој прилици. Разумљиво је то, уз дужно поштовање свима који саосјећају са њима, понајвише онима који су и сами искусили сличне тегобе и муке – спашавање голих живота, отпочињање и организирање живота у новим и непознаиом окружењима и срединима. И стога, овакви сусрети, окупљања и дружења су прилика да се, барем на тренутак, измјесте из свакодневице живота, борбе непрестане за егзистенцију, личну и породичну, да се кроз причу и сјећање врате у дане живљења који су, захваљујући преданом залагању и раду, нудили и пружали много извјеснију и љепшу будућност. Да је одиста тако, да су им родно село, крај и завичај остали заувијек уз срцу, као и да га никада неће и не могу заборавити, потврђује и чињеница да овим, слободно се може рећи већ традиционалним, сусретима, из године у годину, присуствује све више младих и најмлађих – потомака који нису рођени мјесту њихових дједова и бака, родитеља… који о завичају знају из казивања старијих, малобројних сачуваних фотографија и још ријеђих видео-записа. Увјерени смо да ће управо чињеница и испољена жеља да се, упркос динамици живота и времену свеопће дигитализације, јурјнави за материјалним добрима, наметнутих и измјењених вриједности, пронађе простора и за овакве активности доприњети да се очувају и не забораве коријени, култура и традиција предака.

За крај рапорта с дружења Личана из Турјанског и њихових пријатеља треба истаћи да су све трошкове скупа донацијом намирили њихов сумјештанин Дарко (Стојана) Кајновић (1985, који је са једанаест година, 1996, заједно с мајком Госпавом, емигрирао у Аустралију – савезну државу Тасманију, гдје је постао успјешан предузетник) са супругом Анастасијом (Пољакињом). Као и на претходним сусретима, за потпуни и пријатни угођај захвалност заслужују и вокални солиста Зоран Пећанац, као и клавијатуриста Ненад Вукас, који су извођењем крајишких и личких пјесама, доприњели да са скупа учесници понесу трајне и лијепе успомене.

Јосип И. Новак