Данијела Медић: Наково – ни мањег села ни већег срца
Кажу да вековима живи легенда да нема места на свету у ком се нису сусрела два светска путника која су у свет и у живот кренула са истог полазишта-из Накова, малог места код румунске границе.
Наково је село у северном Банату, надомак Кикинде, смештено у равници која мирно бди над својим људима. Данас броји око 1400 становника, на 21.4 квадратна километра. Улице Накова се и данас воде као Главна, прва, друга, трећа,..петнаеста, шеснаеста.
После Другог светског рата, када је Банат остао готово опустео, почела је велика колонизација која је трајно променила судбину Накова.Други светски рат (1941-1944) Наково проводи под окупацијом Немачке и локалном немачком управом. Крајем рата, највећи део становништва се повлачи са немачком војском а остатак бива депортован.
Током 1945. и 1946. године Наково је колонизовано породицама из Босанске Крајине. Септембра 1945. досељено је 450 породица (између 1500 и 2000 колониста) првенствено из срезова Босанско Грахово и Босански Петровац ( Петровчани су населили десну а Граховљани леву страну улице). Осим Петровчана и Граховљана, у Накову је у октобру 1945. уточиште нашло и 30-так домаћинстава из Бихаћа,Кључа, Бања Луке, Приједора и Мркоњић Града.
Дошли су чувеним Ћиром, често носећи са собом тек неколико старих дрвених кофера са успоменама али и пуно наде и вере у нови почетак. Затекли су празне и хладне куће високих сводова , необрађену земљу, меланхоличну равницу без познатих успомена у грумењу плодне оранице.
Ипак, колонисти нису бирали лакши пут – прихватили су изазов равнице и почели изнова да граде живот. Учили су да обрађују банатску земљу, подизали нова домаћинства, крчили дворишта и претварали села у живу заједницу. Њихове вредне руке утемељиле су данашње Наково.Са собом су донели обичаје, песме, народну ношњу и дијалекте из свог завичаја. Из тих првих колонистичких кућа потекле су генерације учитеља, пољопривредника, занатлија, спортиста и уметника.
За нас, потомке колониста, њихове приче су више од сећања – оне су подсетник колико снаге има човек када верује у нови почетак.
У Накову никада ниси сам – свако огњиште греје и комшије и пријатеље, јер је заједништво одувек било највећа вредност села.Село је познато по својим вредним људима који од зоре до сумрака обрађују плодну банатску земљу. Некадашња земљорадничка задруга испред које и данас поносно стоје статуе народних хероја из НОРа-Марка Орешковића и Миладина Зорића-Гараче, била је срце економског живота – место окупљања, договора, планова и наде у добар род. Поље, виногради, пшеница и сунцокрети одувек су били симбол истрајности Наковчана.
Посебно место у сеоском животу заузима Основна школа ,,Петар Кочић“ где су многе генерације научиле прва слова, сабирање и одузимање, али и шта значи другарство. Велико школско двориште памти наше игре, фудбалске мале турнире, прве симпатије и снове о великим животним путевима.
Дух заједништва чува и Културно-уметничко друштво ,,Извор“ у којем се негују народне игре, песма и обичаји. На Дану ослобођења села који се уједно прославља и као дан колонизације (5.октобар) Наково заблиста – у колу се спајају старе и младе генерације, мириси домаћих јела испуне ваздух, а песма траје до касно у ноћ. Тада је село најлепше: пуно боја, осмеха и поноса али се на тај дан наковчани сећају и својих најмилијих који су се пре 80 година са обронака Шатора, Грмеча и Пљешевице доселили у Наково, вођени жељом за животом достојним човека.
Велики део сећања из моје младости везан је и за ФК „Полет” из Накова –матични клуб Милоша Шестића, Здравка Боровнице, Бошка Бурсаћа, Јове Коврлије, Владимира Мудринића….
Са свега једном школом са 74 ђака, са неколико продавница, једним аутобуским стајалиштем , малом сеоском амбулантом и прелепим Православним храмом Светог великомученика кнеза Лазара у центру села, са граничним прелазом који нас подсећа да смо баш ми, Наковчани, прве комшије европске уније, више је него довољно разлога за тврдњу да је Наково наш лични ,,градић Пејтон“, село које се заувек воли.
Јер Наково није само тачка на мапи – то је сеоце у којем сам научила ко сам, како се воли завичај и где срце, ма где отишло, увек пронађе пут назад.
Ауторка је дипломирани психолог и ради у Дому за децу и омладину ометену у развоју у Ветернику
