ДР КОСТА НОВАКОВИЋ: Од барикада до Српске војске Крајине – Одбрамбено организовање Срба из Хрватске/Срба из Српске Крајине (1991–1995).

За неколико дана обиљежава се 30 година од прогона српског народа из данашње Хрватске и злочиначке акције Олуја. Тим поводом разговарали смо са пуковником др Костом Новаковићем и направили осврт на његов рад на тему ОдбарикададоСрпске војске Крајине – Одбрамбено организовање Срба из Хрватске/Срба из Српске Крајине (1991–1995). Рад је написан поводом научне конференције коју су организовали Институт за савремену историју, Удружење Срба из Хрватске и Удружење резервних војних старјешина и ветерана Српске Крајине у Србији.

Зашто сте се опредијелили управо за ову тему?

– Више година проучавам и истражујем ове садржаје, те сам уочио битне разлике у поимању и тумачењу српско-хрватских односа и грађанског рата у Хрватској (1991–1995). Према хрватским ставовима и увјерењима, главни узрок рата била је великосрпска агресија у циљу стварања Велике Србије. Како би поткријепили те тврдње, позивају се на програм Илије Гарашанина (XIX вијек), Меморандум САНУ (1987) и ставове Слободана Милошевића, о томе да сви Срби требају да живе у једној држави. Своје ставове у Хрватској штите и саборским одлукама, међу којима су и Декларација о домовинском рату (2000) и Декларација о Олуји (2006). Готово да нема другачијих мишљења, осим неких закашњелих ставова Стипе Месића или изјава и генерала Мартина Шпегеља и Јанка Бобетка и министра Јосипа Бољковца, кад пишу о својим заслугама за самосталну Хрватску.

– Српски ставови, посебно ставови Срба из Хрватске углавном полазе од доношења новог Устава Хрватске (1990), по коме су Срби из нације преведени у статус националне мањине, чиме је доведен у питање опстанак српске нације у Хрватској. Важан је разлог и сецесија Хрватске из заједничке федеративне државе. Појединци износе став да је хрватска држава (СРХ) из 1991. године пресликана хрватска држава (НДХ) из 1941. године, а неки ставове заснивају се на интересима које сада имају у Хрватској, по питању личне имовине, породичних веза, па чак и потребама љетовања на мору. Чињеница је, да је политика хрватских власти према Србима, у више десетљећа уназад непромијењена. Србе су подржавали само тада кад су били потребни за хрватске интересе, а то су: (1) Независна држава Хрватска, (2) Етнички чиста држава Хрватска (значи без Срба) и (3) Хрватска у границама Бановине Хрватске или НДХ.

Којим ставовима потврђујете да је ријеч о грађанском рату у Хрватској (1991–1995)?

– Оружани сукоб (РАТ) је постојао у јединственој међународно признатој држави СФРЈ, а ни Хрватска ни Србија нису биле чланице међународне заједнице. Хрватска је извршила противправну и оружану сецесију из СФРЈ. Оружане снаге СФРЈ (ЈНА и ТО) су имале двојну функцију – заштита територијалног интегритета и заштита уставног поретка. Обје су одређене Уставом СФРЈ , Законом о општенародној одбрани СФРЈ  и Законом о ОС СФРЈ , уз напомену да се ЈНА укључила у оружани сукоб тек након наредбе хрватског министра одбране о нападима на припаднике, команде и касарне ЈНА (12. септембра 1991), а до тада је било више напада хрватске паравојске и полиције на српско становништво и припаднике ЈНА. Оружани сукоби у Хрватској се настављају и послије повлачења јединица ЈНА, али ни тада се не мијења карактер ратних сукоба, пошто у РХ нема страних трупа (војске) из других држава, па ни из Србије. Посредовањем међународних фактора (14 споразума), дошло је до фактичког разграничења између Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. У периоду сецесије Хрватске, на највишим државним функцијама у СФР Југославији били и представници Републике Хрватске.

У Хрватској се негира став о грађанском рату у Хрватској, каква је ситуација са међународном заједницом?

Интересантно је да је др Бутрос Бутрос Гали, генерални секретар Организације Уједињених нација, у обраћању Генералној скупштини ОУН 12. новембра 1996. године користио термин грађански рат у Хрватској. Изјавио је: „Грађански рат у Хрватској проузроковао је неописиве патње хрватских грађана, како Срба, тако и Хрвата.”

Срби из Хрватске, односно, Срби из Српске Крајине су се, на почетку политичке кризе и грађанског рата у Хрватској, штитили постављањем барикада на путевима. Барикаде су постављене 17. августа 1990. године и овај дан се често спомиње као почетак тзв. Балван револуције Срба у Хрватској и сматра почетком побуне и борбе српског народа. Које су то фазе одбрамбеног ангажовања Срба из Хрватске/Срба из Српске Крајине о којима сте писали у свом раду?

– У току 1991/1992. године ОС СФРЈ (jeдиница JНA и ТО) било је oкo 66.000  припадника српског становништва из Хрватске и Крајине и представљали су око 60% састава свих кoрпусa, oднoснo jeдиницa JНA . Највећи дио војних обвезника из Крајине остаће у јединицама ЈНА све до њеног повлачења са територије Републике Хрватске и Републике Српске Крајине 19. маја 1992. године. Штaб Територијалне одбране СAO Крajинe oбрaзoвaн je 1. oктoбрa 1991. гoдинe. Одлуком предсједника САОК зa кoмaндaнтa je пoстaвљeн Илиja Ђуjић, гeнeрaл у пeнзиjи. Штaб Територијалне одбране Републике Српске Крajинe је формиран 27. фебруара 1992. године, наредбом Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ. Структуру ТО: Штaб ТO СAO Крajинe, три, а касније 6 зoнских штaбова ТO, бригaде, oдрeди, са укупно 24.410 људи (прeмa пoстojeћoj фoрмaциjи, aли тo ниje билo и ствaрнo стaњe). Ово је било ФОРМАЛНО стање без могућности практичне  реализације.

Изасланик генералног секретара УН Сајрус Венс, амерички дипломата, у периоду новембар–децембар 1991. године, припремио је план за довођење мировних снага, који ће бити прихваћен као „Венсов план”. Какве је примједбе на Венсов план имало руководство РСК?

– Предсједништво СФРЈ и војни врх су вршили притисак на руководство РСК, које је имало највише примједби на начин распоређивања и ангажовања мировних снага ОУН. Мировне снаге су распоређене по принципу „мрље од мастила”, по цијелој територији РСК умјесто на линији разграничења сукобљених страна (демаркациону линију), што је била дотадашња пракса и што су формиране тзв. „Ружичасте ” зоне, у којима је живјело већинско српско становништво, а нису обухваћене планом и тиме су постале извор сталних сукоба. То је био највећи проблем који многи нису разумјели. Међутим, након дужих расправа у Предсједништву СФРЈ и разних убјеђивања, Скупштина Републике Српске Крајине је 9. фебруара 1992. године у Глини прихватила Венсов план. Сагласност је умјесто предсједника РСК др Милана Бабића, потписао предсједник Скупштине РСК Миле Паспаљ, чиме је учинио непоправљиву и тиме погубну грешку по опстанак РСК.

У свом раду наводите да је Венсов план заправо план разоружавања војске РСК?

– УНПРОФОР је званично до 22. јула 1992. преузео одговорност у свим секторима УНПА зона (Исток и Запад, 19. маја 1992, Сјевер 22. јуна 1992. и сектор  Југ 21. јула 1992. године), те је  генерални секретар УН обавијестио Савјет безбједности да су прве двије фазе демилитаризације завршене. Чим су снаге УН преузеле зоне УНПА, Хрватска је отпочела припреме за велике ратне операције на овим просторима. У суштини, Венсов план је представљао модус за разоружавање „побуњених” Срба у Хрватској и њихову интеграцију у нову хрватску државу. Кључни предуслов је био да ЈНА напусти простор Хрватске и да се искључи било какав утицај СФРЈ, односно Србије и Црне Горе.

– Пресељењем ЈНА из Хрватске и Српске Крајине, уз јасно недефинисан Венсов план, али са потпуном демилитаризацијом, што значи демобилизацијом људства и предајом оружја у магацине под контролом Мировних снага УН (УНПРОФОР), српско становништво у РСК, а тиме борци и старјешине су изневјерени од међународне заједнице и дотадашње заједничке државе СФР Југославије и њеног руководства и остали су, са намјером или без намјере, без икакве заштите. Српска Крајина доведена је на саму НУЛУ својих одбрамбених могућности. Да није био затворен „Посавски коридор“ према СР Југославији, могуће да тешко наоружање не би ни остало у магацинима под контролом УНПРОФОР-а, па ни на просторима РСК.

[su_box]

О неуспјеху мировне мисије УНПРОФОР-а (касније УНКРО), било је више изјава и коментара. Између осталих, своје мишљење и запажања изнијела је и Сузан Мануел, портпарол УНПРОФОР-а, кад каже: „Срби у Хрватској су ужасна трагедија великих размјера… Не само трагедија за Србе, него и за Уједињене нације. Наш посао је био да одржимо мир, а нисмо у томе успјели” и додаје  „у вријеме ембарга за наоружање, Хрватска се, заправо, иза наших леђа наоружавала… на сцену ступа реал-политика, састојала се у томе што су САД, у сваком погледу, помагале и подржавале Хрватску да и војно ријеши проблем цјеловитости своје територије на тим просторима… УН су искоришћене на један компромитујући начин”.

[/su_box]

– Ја бих додао и на сраман начин. Зар није хипокризија да Мировне снаге, умјесто заштите, учествују у договору и помажу Хрватскоју војсци у предаји и организовању протјеривања Срба са простора РСК (заштићеног подручја УН). Предаја 21. корпуса СВК услиједила је 8. августа 1995. године у Топуском, након хрватских ултимативних пријетњи да ће артиљерија дејствовати по окупљеним припадницима 21. К СВК, са којим је било и становништво Кордуна.

Иако у свом раду није спомињао план З 4, Новаковић се осврнуо и на овај план.

– План З-4 није подразумијевао укључивање Западне Славоније; Источне Славоније, Барање и Западног Срема (прелазни период од двије године, као што је било на крају). Обухвата само два одвојена котара (Кнински и Глински) без повезаности преко општине Слуњ. Урађен је на начин да не буде прихватљив за Србе. Међутим, нема оправдања што се о истом није разговарало, то је наша неприхватљива и непоправљива грешка. Иначе План З-4 је прихватио др Милан Бабић, предсједник Владе РСК, на састанку са америчким амбасадором у Хрватској Питером Галбрајтом у Београду (3. 8. 1995.). Галбрајт је изјавио како више нема разлога за рат. Делегација РСК у Женеви, такође је претходног дана  (02.08.1995) прихватила све приједлоге међународних посредника УН Торнвалда Столтенберга, који је рекао Мили Новаковићу: „Генерале непријатно ми је, ово је подвала.” Као што нам је познато, хрватски предсједник Фрањо Туђман је претходно изјавио, како пише у Брионским транскриптима – „Идемо у Женеву не ради договора, него да прикријемо оно што слиједи”, а знамо да је услиједила агресија Хрватске на Српску Крајину.

Коју поруку желите истаћи овом приликом?

–  У грађанском рату у Хрватској (1991-1995) уништене су многе блиске везе, разорени су родбински и пријатељски односи два сродна народа. Природне карактеристике простора на којима су вјековима живјели Срби, битно су примијењене. Изникло је ново растиње, настаниле су се животиње које тамо никад нису обитавале. Генерација људи стасалих деведесетих година двадесетог вијека није успјела обезбједити заједнички суживот Хрвата и Срба у Хрватској/Српској Крајини. На садашњим и будућим генерацијама је да нађу или бар покушају изнаћи прихватљива рјешења, јер су Срби и Хрвати два најсличнија народа, предодређени да живе заједно или једни поред других, пошто дијеле исте просторе, обичаје и културу.

–Велике свјетске интеграције не могу заобићи ни Хрвате ни Србе. Хтјели то или не, мораће живјети у непосредној близини. Што се то прије прихвати, тим боље за оба народа. Обострано корисно би било да због тога буду и коректне комшије и добри сусједи. У грађанском рату нема добитника, губитници су и Срби и Хрвати.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун