ИНТЕРВЈУ ПОВОДОМ ИЗЛАЖЕЊА КЊИГЕ ВЛАДИМИРА УМЕЉИЋА „СРБОЦИД ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ 1941-1945.

Питање: Издавачка кућа „Прометеј“, Нови Сад, управо објављује једну Вашу нову историографску књигу о, како Ви то називате, Србоциду хрватске државе 1941-1945. Шта очекујете од тог издавачког пројекта?

Одговор: Као прво, Србоцид је врло битан појам за брзо препознавање геноцида хрватске државе 1941-1945. над Србима, аналогно називима Холокауст у односу на геноцид над Јеврејима и Самударипен за геноцид над Ромима. Тај појам сам увео у науку 2006. године и од тада га све више истраживача и аналитичара користи.

Значи – брзо препознавање, лако за памћење и повољно, погодно за укорењивање у културу сећања не само нашег народа. Јер, сложићемо се, кад год се помене Холокауст, највећи број људи света зна о коме и о чему се ради, зар не?

Тај статус може и мора да оствари и дефинициони појам Србоцид.

Ја сам до сада објавио дванаест обимних студија и велики број мултидисциплинарних анализа, приказа, расправа и есеја о Србоциду хрватске државе 1941-1945. Овај текст представља избор краћих прилога, објављених последњих година, закључно са неколико интервјуа медијима и јавних иступа.

Једна врста компендијума дакле а сврха лежи, као и увек, у представљању и ширењу истине, просвећивању и гајењу културе памћења, како Срба и Хрвата, тако и светске јавности. Јер то није само дуг према невиним жртвама, већ се само путем историјске истине крвави чвор српско-хрватских односа једног дана може разрешити и уступити место једној цивилизованој, толерантној и мирољубивој коегзистенцији.

Питање: Ново је међутим да текст књиге, после уводне рецензије историчарке др Софије Божић, почиње Вашом „Декларацијом о Србоциду хрватске државе 1941-1945.“, као и да објављујете неколико критичких коментара о члановима српске Народне скупштине ради њиховог односа према овој тематици. У којој функцији стоји то?

Одговор: Један од жељених резултата и ове публикације би било врло примерено доношење једне Декларације о Србоциду хрватске државе 1941-1945. од стране највиших српских политичких представника а на основу општег друштвеног конзенсуса, и потом њеним ширењем у читавом свету, од УН и других релевантних светских организација до Влада и националних парламената у читавом свету.

Крајње је наиме време да српски парламентарци коригују своје врло чудно и већ пар пута поновљено падање на том фундаменталном испиту свести и савести, када су у Скупштини Србије одбили чак и само да дискутују о одговарајућим предлозима.

Текст ове Декларације се налази на интернету и до сада га је потписало неколико стотина људи из дословце читавог света, међу којима су и чланови САНУ, универзитетски професори и бројни доктори наука. То није нарочито велики број, али свако путовање почиње првим кораком.

А за подсећање, истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали, тако стари кинески филозоф Лао Тсе.

Питање: Како Ви то њихово понашање схватате?

Одговор: Ја то једноставно не могу да схватим. Но за промислити је о речима Никола Макијавелија о политичком делању: „Није важно ко шта каже или уради, важно је коме то користи.“ А одбијање српских скупштинара да донесу Декларацију о Србоциду, о страхотном страдању сопственог народа у хрватској држави 1941-1945, недвосмислено користи само онима који поричу ту историјску чињеницу. Не српским жртвама, не њиховим потомцима, не историјској истини, не култури памћења. То је значи нешто о чему би српски парламентарци морали да размисле а не ја.

Питање: Каткад се чују разлози, да би Хрватска у случају доношења Декларације могла да омета европски пут Србије, али и да се геноцид над Србима догодио пре изгласавања УН-резолуције о геноциду, да је то дакле правно проблематично.

Одговор: То нити су разлози а камоли аргументи, већ непромишљене бесмислице. Јер као прво, ова Хрватска ће ионако све учинити да омете примање Србије у ЕУ, погледајте само шта она ради са Црном Гором, где се управо потврђује правило – једном успешно уцењени, плаћају у недоглед. А као друго, и Холокауст и Самударипен су се догодили пре изгласавања дотичне УН-Резолуције – и шта сад? Да ли то значи да Холокауст није био злочин геноцида? Волео бих да видим тј. чујем онога, који би се усудио да то тврди.

Питање: Ви већ деценијама заступате став да се тај „крвави чвор српско-хрватских односа“ замрсио још много пре 1941. године.

Одговор: Однос Срба и Хрвата је најкасније од Велике шизме 1054, када је повучена граница између две велике културолошке традиције у Европи, римокатоличке и хришћанско-православне, однос две ратне стране на првој линији фронта.

Јер та граница, тај дубоки ров пролази кроз Балканско полуострво.

Од тада трају сукоби, перманентни покушаји насилног покатоличавања, асимилације и анихилизације Срба, што је све кулминирало Србоцидом хрватске државе 1941-1945. који, још једном, велики део хрватских водећих елита до данашњег дана релативизује односно пориче.

Историја међусобних односа народа на западном Балкану је, дакле, оптерећена тешком и врло комплексно структурираном хипотеком прошлости, коју су стварали не само локални, непосредни учесници догађања, већ и далеко значајнији политички и идеолошки, државни и црквени актери империјалног карактера изван Балканског полуострва. То заправо није чудно, јер се „очеви историје“ врло ретко налазе у малим народима.

Питање: Како се ослободити те хипотеке и, пре свега, спречити понављање страхота прошлости?

Одговор: Као прво, време је да сви они, који – врло разумно – одбијају примену силе при решавању проблема у својим односима, коначно схвате да су сви балкански народи историјски, географски, геополитички, економски, итд. есенцијално упућени једни на друге, за разлику од горе поменутих актера ван Балканског полуострва.

Али и – што уопште није за потцењивање – у великој мери и социјално-психолошки међусобно увезани у једну врсту, у колективном сећању дубоко усађеног „Гордијевог чвора“, при чему су се покушаји његовог разрешавања на начин Александра Великог (мачем) више пута показали као погрешни и трагични.

Они су дакле „осуђени“ једни на друге и неприродно стање: „Нити (могу) с тобом, нити (могу) без тебе“ („Nec tecum, nec sine te“) већ одавно је постало само друго име за тињајући фитиљ на пословичном балканском бурету барута.

То значи да Хрватима и Србима предстоји дуг и мукотрпан пут суочавања са заједничком историјом и безусловног дијалога у циљу приближавања, споразумевања и измирења, постизања нормалне коегзистенције. Тај пут нема иоле одговорну, разумну алтернативу а једини путоказ ка циљу је утврђивање историјске истине.

Како је, наиме, већ Радивоје Пешић својевремено рекао: „Само истина може спречити даље неразумевање, отуђења и крвопролића. Јер живот у заблуди рађа мржњу а само из истине се рађа љубав“.

Питање: Да, али Хрвати односно тај велики део њихових водећих елита схвата оваква објављивања као неосноване, само злонамерне оптужбе против њиховог читавог народа и одбија да расправља о томе. Како мислите да њих ословите?

Одговор: То су провидне, демагошке алиби-флоскуле екстремних великохрватских идеолога за један колико ненаучни, толико и нехумани, односно неморални став. Тешко да ће се они икада просветити, приклонити искрености, поштењу, истини.

Овим и овде се међутим пружа рука оним другима, хоћу да верујем већини Хрвата.

Јер дијалог, поред осталог, подразумева да сви заинтересовани морају да схвате и прихвате, да не постоји нити колективна нити наследна кривица у односу на било које и било чије историјске девијације из прошлости, већ да само и императивно постоји заједничка одговорност за садашњост и будућност.

Сагледавање и прихватање (па и крајње непријатне) историјске истине не сме се отежавати и спречавати било каквим наизменичним, емоционализованим оптужбама с једне (српске) и острашћеном празном апологетиком с друге (хрватске) стране, већ мора стајати у служби хуманистичког принципа „Никад више!“

Сходно томе, ни ова књига није никаква „оптужница“, већ аргументовано утемељена тачка гледишта, заснована на верификованим – провереним и проверљивим – историјским изворима, која се нуди и ставља на дискусију.

Закључно, пут који су после 2. светског рата заједнички прешли Немци и Јевреји а захваљујући спремности немачке стране (науке, политике, система образовања, уметности, медија, релевантних социјалних установа и институција) да искрено и беспоштедно погледа у очи историјској истини о најгорем делу заједничке прошлости, даје наде да ће то и Хрватима и Србима једног дана успети.

Преузето са: ИСКРА